Милан Ракић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милан Ракић

Milan rakic.jpg
Милан Ракић као српски конзул у Приштини 1907. године

Информације
Датум рођења (1876-09-30) 30. септембар 1876.
Место рођења Београд (Кнежевина Србија)
Датум смрти 30. јун 1938.(1938-06-30)(61 год.)
Место смрти Загреб (Краљевина Југославија)
Дела
Потпис

Милан Ракић (Београд, 30. септембар 1876Загреб, 30. јун 1938) је био српски песник и академик.

Биографија[уреди]

Рођен је 30. септембра (18. септембра по јулијанском календару) 1876. године у Београду. Његов отац био је Димитрије Мита Ракић, министар финансија 1888. године, а мајка Ана је ћерка академика Милана Ђ. Милићевића. Сестра Љубица је била удата за Милана Грола. Био је ожењен Милицом, ћерком Љубомира Ковачевића.

Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а правни факултет у Паризу. По повратку у Србију се оженио, а затим запослио као писар у Министарству иностраних дела 1904. године. Као дипломата је службовао у Српском конзулату у Приштини, Српском конзулату у Скопљу, Солуну[1] и Скадру[2]. У време Првог светског рата био је саветник посланства у Букурешту 1915. и Стокхолму 1917. године, а крајем рата у Копенхагену. Од 1921. био је посланик у Софији, а од 1927. у Риму.[3] У дипломатској служби је био скоро до смрти као посланик Краљевине Југославије у иностранству. Умро је у Загребу 30. јуна 1938. године.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1922, а за редовног 12. фебруара 1934.

Њему у част установљена је песничка награда Милан Ракић коју додељује Удружење књижевника Србије.

Списак књижевних радова[уреди]

Ракић се својим првим песмама јавио у „Српском књижевном гласнику1902. Потом је објавио две збирке песама (1903. и 1912.), које је и публика и књижевна критика најодушевљеније поздравила. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише.

Критички осврт[уреди]

Његове малобројне песме одликују се највишим уметничким особинама и представљају врхунац у изражају оне песничке школе коју је основао Војислав Илић. Поред Шантића и Дучића, Ракић је трећи велики српски песник данашњице. И он је песничку вештину учио на француским узорима, али их није подражавао, већ је остао националан и индивидуалан. Он не пева ренесансне мотиве и бледе принцезе, већ православне и народне светиње: Јефимију, Симониду (Симонида), напуштену цркву крај Пећи, Газиместан (На Газиместану) итд. Он није фриволно духовит; савршенство његова израза није сјајан вербализам, већ вештина савладана до краја, вештина у облику кад постаје присна и спонтана. Он се нарочито истиче као версификатор. Усавршио је једанаестерац употребом богатих, звучних и неслућених сликова, давши му широк беседнички тон, свечан и отмен, буран каткада, а миран и присан најчешће. Његов језик је беспрекорно чист и крепак, реченица кристално јасна, стил без емфазе и блеска, умерен и лапидаран. „У погледу технике, казао је Скерлић, то је последња реч уметничког савршенства у српској поезији“.

Са Шантићем, Ракић је најуспелије обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, прожето дискретношћу и смеровима модерног мислиоца.

Ракић не пева ради лепоте као Дучић, већ ради мисли; он није поклоник ренесансе и Запада, већ бола и „насладе у патњи“. Утицај француског симболизма и декадансе осећа се у његовој лирици само у изражају. И он се служи симболима за исказивање својих дубоких мисли, као што се служи симболиком и у својим родољубивим песмама, али је његова филозофија живота израз наше расе, потпуно самоникла. Његове мисаоне песме су јасне иако дубоке, једноставне и поред речитости, присне, топле и утешне иако прожете најснажнијим песимизмом. То су најбоље, најлепше песме у српској мисаоној лирици.

Референце[уреди]

  1. Српско наслеђе историјске свеске бр.10 : „Ракић у четничкој униформи“, Јован Пејчић, октобар 1998, приступ 1.8.2013
  2. САНУ: Биографија Милан Ракић
  3. Љиљана Урошевић: Потомци кнеза Раке Тешића, стр. 151, у часопису „Гласник“, број 36, Историјски архив Ваљево, 2002. године.(COBISS)

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката: