Минско побрђе

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Минско побрђе
Врх Мајак је треће по висини узвишење у Белорусији
Типичан рељеф Минског побрђа

Минско побрђе (руски: Минская возвышенность; белоруски: Мінскае ўзвышша) благо је заталасано подручје у виду побрђа моренског порекла у централним деловима Минске области у Републици Белорусији. Име је добило управо према главном граду те земље Минску који се налази готово у самом средишту побрђа. Простире се од горњег дела тока реке Њемен на западу до Лукомског језера на истоку и део је знатно пространије морфолошке целине Белоруске греде.

Обухвата територије Барисавског, Валожинског, Вилејског, Дзјаржинског, Крупског, Лагојског, Маладзаченског, Минског и Смаљавичког рејона Минске области.

Највише је то подручје не само Белоруске греде него и целе Белорусије са просечним надморским висинама између 200 и 300 метара. Највиша тачка је Дзјаржинска гора која је са надморском висином од 345 метара уједно и највиша тачка Белорусије (налази се на око 30 километара западно од Минска). На Минском побрђу се налазе и следећа два највиша врха Белорусије – Лисаја (342 метра) и Мајак (335 метара).

На том подручју свој ток започињу реке Свислач (притока Дњепра) и Уша (75 км, притока Вилије), те је побрђе самим тим и развође између сливова Балтичког мора на северу и Црног мора на југу.

У основи побрђа налазе се стене девонске, кредине и палеогенске старости, док је савремени површински рељеф формиран деловањем Сошког ледника који је био активан у периоду од пре 220 и 110 хиљада година.[1][2]

Подручје је у највећем делу обрасло шумама бора и смрче са нешто ређим групацијама брезе, док су благе падине углавном претворене у оранична подручја.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ (на језику: руски)Оледенения Архивирано на сајту Wayback Machine (јун 30, 2015) (на језику: енглески) belkamen.com.}-
  2. ^ -{Актуальные проблемы геологии и поисков месторождений полезных ископаемых: Материалы V Университетских геологических чтений / Под. ред. В. П. Самодурова. — Мн., 2011. — С. 63. — 102 с.

Спољашње везе[уреди]