Мир искуства

С Википедије, слободне енциклопедије

Мир искусства (ру. Мир искусства, у преводу Свет уметности) био је руски часопис и уметнички покрет. Имао је велики утицај на Русе који су утицали на развој европске уметности током прве деценије 20. века. Часопис је имао ограничен тираж ван Русије.[1]

Од 1909, неколико мирискусника (тј. чланова покрета) такође је учествовало у продукцијама компаније Ballets Russes Сергеја Дјагиљева.

Историјат[уреди | уреди извор]

Уметничку групу је у новембру 1898. основала група студената у којој су били Александар Беноа, Константин Сомов, Дмитриј Философов, Леон Бакст и Ежен Лансер.[2]

На почетку постојања група је организовала изложбе руских и финских уметника у Стиглиц музеју примењене уметности у Санкт Петербургу.[3]

Часопис су 1899. у Санкт Петербургу суоснивали Александра Беноа, Леона Бакста и Сергеј Дјагиљев (главни уредник).[3] Они су имали за циљ да нападну уметничке стандарде застареле школе Передвижници и промовишу уметнички индивидуализам и друге принципе сецесије. Теоријске декларације уметничких покрета изнете су у чланцима Дјагиљева „Тешка питања”, „Наша замишљена деградација”, „Стална борба”, „У потрази за лепотом” и „Основи уметничког уважавања” објављени у Н1/2 и Н3/4 новог часописа.[4]

Корице, Мир искусства 1899. Рад Марије Јакунчикове.

У свом „класичном периоду“ (1898-1904) уметничка група је организовала шест изложби: 1899 (Међународна), 1900, 1901 (На Империјалнојј академији уметности у Санкт Петербургу), 1902 ( Москва и Санкт Петербург), 1903, 1906 ( Санкт Петербург). Шеста изложба је виђена као покушај Дјагиљева да спречи одвајање московских чланова групе који су организовали засебну „Изложбу 36 уметника” (1901), а касније и „Савез руских уметника” (од 1903).[5] Часопис је угашен 1904.[5]

У периоду 1904–1910 Мир искусства није постојао као посебна уметничка група. Његово место наследио је Савез руских уметника који је званично трајао до 1910, а незванично до 1924. У Савезу су били сликари ( Валентин Серов, Константин Коровин, Борис Кустодијев, Зинаида Серебрјакова, Сергеј Леднев-Шукин), илустратори ( Иван Билибин, Константин Сомов, Дмитриј Митрохин ), рестауратори (Игор Грабар) и сценографи (Николај Рерихин, Сергеј Рерихин ).[6]

Године 1910. Беноа је у часопису Rech' објавио критички чланак о Савезу руских уметника. Мир искусства је поново створен. Николај Рерих је постао нови председник. Група је примила нове чланове укључујући Натана Алтмана, Владимира Татлина и Мартироса Сарјана. Током 1917. председник групе је постао Иван Билибин. Исте године већина чланова Каро пуба је ушла у групу.

Група је организовала бројне изложбе: 1911, 1912, 1913, 1915, 1916, 1917, 1918, 1921, 1922, Санкт Петербург, Москва). Последња изложба Мир искусства организована је у Паризу 1927. године. Неки чланови групе прешли су у друге уметнички покрете као што су Жар-Цвет (Москва, организован 1924) и Четири уметности [ru] (Москва-Лењинград, организована 1925).

Илустрација Ивана Билибина Бајке о златном петлићу.

Као и енглески прерафаелити пре њих, Беноа и његови пријатељи били су згрожени антиестетском природом модерног индустријског друштва и настојали су да консолидују све неоромантичне руске уметнике под заставом борбе против позитивизма у уметности.

Беноа и 'Мир Искуства' су 1902. оснивали издавачку кућу. Креирали су разгледнице са репродукцијама уметничких ремек-дела, 'образовне' разгледнице са кратким коментарима и сликама из различитих области науке (географија, зоологија, итд.). Међутим, потражња је била прилично мала. Само су пејзажи и пејзажи продавани у великим накладама, а до 1909. године издавачка кућа је почела да штампа књиге. Објавили су водиче о Павловску, Санкт Петербургу, музеју Ермитаж, изврсно издање Бронзаног коњаника са илустрацијама Беноа и многе друге.[7]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Winestein, Anna (2008). „Quiet Revolutionaries: The 'Mir Iskusstva' Movement and Russian Design”. Journal of Design History. 21 (4): 315—333. ISSN 0952-4649. JSTOR 25228603. doi:10.1093/jdh/epn035. 
  2. ^ Scholl, Tim (1994). From Petipa to Balanchine: classical revival and the modernization of ballet. Routledge. стр. 66. ISBN 0415092221. 
  3. ^ а б Melnik 2015, стр. 205.
  4. ^ Yakovleva 2017, стр. 150-152.
  5. ^ а б Pyman, Avril (1994). A History of Russian Symbolism. Cambridge University Press. стр. 121. ISBN 0521241987. 
  6. ^ Ilyina & Fomina 2018, стр. 238.
  7. ^ Mazokhina 2009, стр. 163-167.

Литература[уреди | уреди извор]