Иван Билибин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иван Јаковљевич Билибин

Фрагмент портрета Ивана Билибина рад Бориса Кустодијева, 1901.
Фрагмент портрета Ивана Билибина рад Бориса Кустодијева, 1901.

Информације
Датум рођења (1876-08-04) 4. август 1876.
Место рођења село Тарховка, околина Петрограда (Руска Империја)
Датум смрти 7. фебруар 1942.(1942-02-07)(65 год.)
Место смрти Лењинград (СССР)
Дела

Иван Јаковљевич Билибин (рус. Ива́н Я́ковлевич Били́бин; село Тарховка, околина Петрограда, 4. август 1876Лењинград, 7. фебруар 1942) је био руски сликар, илустратор и позоришни сценограф, члан сликарске групе „Свет уметности“.

Биографија[уреди]

Иван Билибин је рођен 4/16. августа 1876. године у селу Тарховка, у околини Петрограда, у породици војног лекара. Године 1888. уписује Прву Санктпетербуршку гимназију, коју завршава са сребрном медаљом 1896. године. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Петрограду.

Године 1888. учи код сликара А. Ашбе у Минхену, а затим неколико година проводи под руководством Иље Рјепина у школи Марија Тенишевоја. Живи углавном у Санкт Петербургу. После оснивања уметничке групе „Свет уметности“ постаје њен активни члан.

Билибин 1899. године случајно долази у село Егни, у Весјегонском срезу Тверске губерније. Овде ће за бајку „Царевић Иван, Жар-птица и Сиви вук“ први пут насликати илустрације, које ће касније постати познате као „билибински“ стил.

Током 1902, 1903. и 1904. године Билибин обилази Вологодску, Олоњецку и Архангелску губернију, где управља етнографским одељењем Музеја дрвене архитектуре Александра III.

Уметнички таленат Ивана Билибина је јасно видљив у његовим илустрацијама руским народних бајки, али и у радовима у позоришној продукцији. Од 1899. до 1902. он прави серију од шест бајки, које објављује државна штампарија, затим иста штампарија издаје Пушкинове бајке са Билибиновим илустрацијама. Посебно су издате „Бајка о цару Салтану1905. и „Бајка о златном петлу1910. године. Током 1905. издана је бајка „Волга“ илустрована Билибиновим цртежима, а 1911. — бајка „Рослављев“ коју издаје „Общественная Польза“. У истом бајколиком стилу са древноруским орнаменталним мотивима Билибин прави поставку за оперу „Златни петао1909. године у Зиминовом позоришту у Москви.

Иван Билибин. Скица за костим Команданта у драми "Фуентеовехуна", Лопеа де Веге. Старо позориште. 1911.

У духу француских мистерија представљених у „Чуду св. Теофила“, 1907, обнавља средњовековну религиозну драму; Шпанијом XVII века надахнути су костими у драми Лопеа де Веге „Фуентеовехуна“, у Калдероновој драми „Чистилиште св. Патрика“ — позоришне продукције Старог позоришта 1911. године. Хумористичка карикатура те исте Шпаније избија из водвиља Фјодора Сологуба „Част и освета“, коју Билибин поставља 1909. године.

Насловнице, корице књига и други Билибинови радови могу се наћи у журналима и часописима с почетка XX века, као што су „Свет уметности“ и „Златно руно“, које издају „Шиповник“ и „Московско књигоиздавашво“.

За време револуције 1905. године црта револуционарне карикатуре.

Учествује у оснивању Друштва за обнову уметности Русије 1915. године, заједно са многим уметницима свога времена.

После Октобарске револуције 1917. године, Билибин напушта Русију. Прво живи у Каиру 1920. године , а затим у Александрији, а 1925. се сели у Париз. У том периоду прави изванредне декорације за поставке руских опера. Билибина позивају да уради балет „Жар-птицаИгора Стравинског у Буенос Ајресу и више опера у Брну и Прагу.

Током година он се мири са совјетском влашћу. Учествује у пројектовању зграде совјетске амбасаде у Паризу, за коју 19351936. прави монументални мурал „Микула Сељанинович“.

У домовину се враћа 1936. године бродом „Ладога“ и настањује се у Лењинграду. Билибин предаје на Руској Академији уметности, настављајући да ради као илустратор и позоришни сценограф.

Билибин умире током опсаде Лењинграда, 7. фебруара 1942. године у болници Руске Академије уметности. оследњи рад великог сликара је била припрема илустрација за бајку „Дјук Степанович1941. године. Сахрањен је у заједничкој гробници професора Академије уметности на смоленском гробљу.

Билибински стил[уреди]

За билибински цртеж је каратеристична графичка презентација. Билибин би прво направио скицу будуће композиције — црне орнаменталне линије јасно ограничавају боје, дају им количину и перспективу у равни листа. Испуњавање воденим бојама црно-белог графичког цртежа служи само да нагалси постављене линије. Богато уоквиривање цртежа Билибин врши орнаментом.

Радови[уреди]

  • 1899 — бајка „Царевић Иван, Жар-птица и Сиви вук“
  • 18991900, 1902 — Василиса Прекрасна
  • 1899 — „Принцеза жаба“
  • 1900 — „Перо Финиста Светлог-сокола“
  • 19001901 — „Марја Моревна“
  • 19011902 — „Сестрица Аленушка и брат Иванушка“
  • 1902 — „Бела кошуља“
  • 1903 — бајка „Волга“
  • 19041905 — „Бајка о цару Салтану“, А. С. Пушкина
  • 1906 — „Бајка о златном петлу“, А. С. Пушкина
  • 1908 — „Бајка о рибару и рибици“, А. С. Пушкина
  • 1909 — опера „Златни петао“, Н. Римски-Корсакова
  • 1911 — „Бајка о три царске диве и Ивашки, поповом сину“, А. С. Рослављева
  • 1919 — „Иди туда - не знам куда, донеси то - не знам што...“

Галерија[уреди]

Литература[уреди]

  • Иван Яковлевич Билибин: Ст., письма, воспоминания о художнике / Сост. С. В. Голынец. Л., 1970;
  • Голынец Г. В. И. Я. Билибин. М., Изобразительное искусство. 1972. С.5
  • Семенов О. С., Иван Билибин, М., Детская литература, 1986
  • Голынец Г. В. Иван Билибин, Л., Аврора, 1988
  • Иван Яковлевич Билибин, 1876—1942 (Альбом). Авт.-сост. Т. Ф. Верижникова. СПб., 2002

Спољашње везе[уреди]