Иван Билибин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иван Јаковљевич Билибин

Фрагмент портрета Ивана Билибина рад Бориса Кустодијева, 1901.
Фрагмент портрета Ивана Билибина рад Бориса Кустодијева, 1901.

Информације
Датум рођења 4. август 1876.
Место рођења село Тарховка, околина Петрограда (Руска Империја)
Датум смрти 7. фебруар 1942.
Место смрти Лењинград (СССР)
Дела

Иван Јаковљевич Билибин (рус. Ива́н Я́ковлевич Били́бин; село Тарховка, околина Петрограда, 4. август 1876Лењинград, 7. фебруар 1942) је био руски сликар, илустратор и позоришни сценограф, члан сликарске групе „Свет уметности“.

Биографија[уреди]

Иван Билибин је рођен 4/16. августа 1876. године у селу Тарховка, у околини Петрограда, у породици војног лекара. Године 1888. уписује Прву Санктпетербуршку гимназију, коју завршава са сребрном медаљом 1896. године. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Петрограду.

Године 1888. учи код сликара А. Ашбе у Минхену, а затим неколико година проводи под руководством Иље Рјепина у школи Марија Тенишевоја. Живи углавном у Санкт Петербургу. После оснивања уметничке групе „Свет уметности“ постаје њен активни члан.

Билибин 1899. године случајно долази у село Егни, у Весјегонском срезу Тверске губерније. Овде ће за бајку „Царевић Иван, Жар-птица и Сиви вук“ први пут насликати илустрације, које ће касније постати познате као „билибински“ стил.

Током 1902, 1903. и 1904. године Билибин обилази Вологодску, Олоњецку и Архангелску губернију, где управља етнографским одељењем Музеја дрвене архитектуре Александра III.

Уметнички таленат Ивана Билибина је јасно видљив у његовим илустрацијама руским народних бајки, али и у радовима у позоришној продукцији. Од 1899. до 1902. он прави серију од шест бајки, које објављује државна штампарија, затим иста штампарија издаје Пушкинове бајке са Билибиновим илустрацијама. Посебно су издате „Бајка о цару Салтану1905. и „Бајка о златном петлу1910. године. Током 1905. издана је бајка „Волга“ илустрована Билибиновим цртежима, а 1911. — бајка „Рослављев“ коју издаје „Общественная Польза“. У истом бајколиком стилу са древноруским орнаменталним мотивима Билибин прави поставку за оперу „Златни петао1909. године у Зиминовом позоришту у Москви.

Иван Билибин. Скица за костим Команданта у драми "Фуентеовехуна", Лопеа де Веге. Старо позориште. 1911.

У духу француских мистерија представљених у „Чуду св. Теофила“, 1907, обнавља средњовековну религиозну драму; Шпанијом XVII века надахнути су костими у драми Лопеа де Веге „Фуентеовехуна“, у Калдероновој драми „Чистилиште св. Патрика“ — позоришне продукције Старог позоришта 1911. године. Хумористичка карикатура те исте Шпаније избија из водвиља Фјодора Сологуба „Част и освета“, коју Билибин поставља 1909. године.

Насловнице, корице књига и други Билибинови радови могу се наћи у журналима и часописима с почетка XX века, као што су „Свет уметности“ и „Златно руно“, које издају „Шиповник“ и „Московско књигоиздавашво“.

За време револуције 1905. године црта револуционарне карикатуре.

Учествује у оснивању Друштва за обнову уметности Русије 1915. године, заједно са многим уметницима свога времена.

После Октобарске револуције 1917. године, Билибин напушта Русију. Прво живи у Каиру 1920. године , а затим у Александрији, а 1925. се сели у Париз. У том периоду прави изванредне декорације за поставке руских опера. Билибина позивају да уради балет „Жар-птицаИгора Стравинског у Буенос Ајресу и више опера у Брну и Прагу.

Током година он се мири са совјетском влашћу. Учествује у пројектовању зграде совјетске амбасаде у Паризу, за коју 19351936. прави монументални мурал „Микула Сељанинович“.

У домовину се враћа 1936. године бродом „Ладога“ и настањује се у Лењинграду. Билибин предаје на Руској Академији уметности, настављајући да ради као илустратор и позоришни сценограф.

Билибин умире током опсаде Лењинграда, 7. фебруара 1942. године у болници Руске Академије уметности. оследњи рад великог сликара је била припрема илустрација за бајку „Дјук Степанович1941. године. Сахрањен је у заједничкој гробници професора Академије уметности на смоленском гробљу.

Билибински стил[уреди]

За билибински цртеж је каратеристична графичка презентација. Билибин би прво направио скицу будуће композиције — црне орнаменталне линије јасно ограничавају боје, дају им количину и перспективу у равни листа. Испуњавање воденим бојама црно-белог графичког цртежа служи само да нагалси постављене линије. Богато уоквиривање цртежа Билибин врши орнаментом.

Радови[уреди]

  • 1899 — бајка „Царевић Иван, Жар-птица и Сиви вук“
  • 18991900, 1902 — Василиса Прекрасна
  • 1899 — „Принцеза жаба“
  • 1900 — „Перо Финиста Светлог-сокола“
  • 19001901 — „Марја Моревна“
  • 19011902 — „Сестрица Аленушка и брат Иванушка“
  • 1902 — „Бела кошуља“
  • 1903 — бајка „Волга“
  • 19041905 — „Бајка о цару Салтану“, А. С. Пушкина
  • 1906 — „Бајка о златном петлу“, А. С. Пушкина
  • 1908 — „Бајка о рибару и рибици“, А. С. Пушкина
  • 1909 — опера „Златни петао“, Н. Римски-Корсакова
  • 1911 — „Бајка о три царске диве и Ивашки, поповом сину“, А. С. Рослављева
  • 1919 — „Иди туда - не знам куда, донеси то - не знам што...“

Галерија[уреди]

Литература[уреди]

  • Иван Яковлевич Билибин: Ст., письма, воспоминания о художнике / Сост. С. В. Голынец. Л., 1970;
  • Голынец Г. В. И. Я. Билибин. М., Изобразительное искусство. 1972. С.5
  • Семенов О. С., Иван Билибин, М., Детская литература, 1986
  • Голынец Г. В. Иван Билибин, Л., Аврора, 1988
  • Иван Яковлевич Билибин, 1876—1942 (Альбом). Авт.-сост. Т. Ф. Верижникова. СПб., 2002

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Иван Билибин