Мориц Були

С Википедије, слободне енциклопедије
Мориц Були
Датум рођења(1876-08-26)26. август 1876.
Место рођењаБеоград, Кнежевина Србија
Датум смрти23. август 1936.(1936-08-23) (59 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина Југославија

Мориц Були (Београд, 26. август 1876 – Београд, 23. август 1936) београдски Сефард, српски лекар, резервни санитетски потпуковник, учесник Балканских ратова од 1912. до 1913. године и Првог светског рата, основач првог диспанзер за сифилис у Београду и идејни творац Дезинсекционог завода  у Београду.[1]

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Рођен је 26. август 1876. године у Београду у породици Едија Булија трговца, банкара и посланика Народне скупштине. Детињство је провео у Београду у коме је завршио и основно школовање.[2]

Школовање у иностранству[уреди | уреди извор]

Мориц је у Дрездену и Лајпцигу завршио средњу школу, а медицину је студирао петнаест семестара на пет универзитета у Немачкој и Швајцарској.[3] Специјализацију из бактериологије обавио је на Универзитету у Берлину (Кохов институт), а докторске студије окончао је стицањем доктората из бактериологије 1905. у Немачкој.[2]

Повратак у Србију и учешће у ратовима[уреди | уреди извор]

У Краљевину Србију се вратио 1910. године на позив српске владе како би српској здравственој служби као искусни бактериолог помогао у сузбијању куге која је харала у селу Уровице у близини близини Обреновца.

Исте године када је допутовао у Србију организовао је бактериолошку службу у Београду, односно први стални „Бактериолошки лабораторијум” у Београду. Под управом др Морица Булија (као првог српског бактериолога) лабораторијум је радио до 1912. године.[4]

Учешће у Балканским ратовима

У Балканским ратовима радио је у чину капетана 2. кл. (у резервни), као лекар пољске болнице Дринске дивизије I позива и лекар VII пука II позива. Током ових ратова за време опсаде Једрена 1912. године вршио је епидемиолошко извиђање и истраживао узроке појаве колере у српској турској и бугарској војсци и потом у Куманову. Након што је утврдио да су у питању случајеви азијатске колере, наредио је спровођење за то време најзначајнијих противепидемијских мере за њено сузбијање и сам справио колеричну вакцину и извршио успешну вакцинацију локалних јединица српске војске.[5]

По завршетку Првог балканског рата био је додељен Војној болници у Београду као бактериолог.

Учествовао је и у Другом балканском рату у коме је заробљен у Ђевђелији, заједно са са болесницима које је лечио. Након пет дана ослобођен, од стране грчких војника који су потиснули непријатеље и заузела Ђевђелију.

Учешће у Првом светском рату

У Првом светском рату у јесен 1914. и зиму 1915. године учествовао је у сузбијању епидемије пегавог и повратног тифуса као припадник противепидемијске службе Ниша на месту болничког бактериолог у Војној болници у Нишу и том приликом записао...овим двема заразама (пегави тифус и повратна грозница) пало је на жртву више од 100.000 људских живота...нажалост многи (лекари) нису веровали у преношење ових болести путем вашију...“, апострофирајћи чињеницу да су ..веома мали број лекара... и апсолутно немање средстава и апарата за дезинфекцију...били дефаворизујући фактори.[4]

У пролеће 1915. године упућен је у Београд, у војну болницу под управом Америчке мисије, а потом и у Солун у коме је сарађивао је са грчким санитетом на сузбијању куге.

Током повлачења кроз Албанију, из Скадра је упућен на Цетиње, и учествовао на сузбијању случајева колере.[6] Са солунског фронта упућен је као лекар да на енглеском санитетском броду „Деван“ лечи евакуисане болесмике. Након што се са брода искрцао у Бриндизију разболео од упале плућа, због које је упућен на лечење у Швајцарску.

По излечењу допутовао је на Крф на коме је отворио бактериолошку лабораторију и војну амбуланту за сифилис у замку Ахилеон, у селу Гастури на острву Крфу, који су као војну болницу користиле француске и српске трупе о чему сведочи натпис посвећен српској војсци.[7]

На крају животног пута[уреди | уреди извор]

Преминуо је 23. августа 1936. године у Београду у 59 години живота.[8] Сахрањен је у породичној гробници на Сефардском гробљу, преко пута Новог гробља у Гробљанској, данас Рузвелтовој улици. [9][10]  

Дело[уреди | уреди извор]

Посебно је проучавао азијатску колеру и кугу. Био је сарадник професора Васермана, као и Хендела у Царском здравственом заводу (1909-1910). У овом рату самоиницијативно је започео вакцинисање српских војника против колере вакцинама добијеним од грчког санитета.

Пред Први светски рат био је на двомесечном студијском путовању у Бечу. По повратку, основао је у Београду први диспанзер за сифилис и увео Васерманову методу у дијагностику. У овом периоду сарађивао је, у Сересу крај Солуна, са др Хиршфелдом.[11]

После рата залагао се за изградњу савременог водовода у Београду. На основу његових упутстава изграђен је Дезинфекциони завод у Београду.[1]

На  основу  његових  упутстава и нацрта изграђен  је Дезинсекциони завод  у Београду, који се по својој  уређености  убрајао  у  ред   најмодернијих  дезинсекционих  завода  у Европи.[1]

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Моја бактериолошка искуства у ратовима 1912–1918, Историја српског војног санитета. Наше санитетско искуство, (прир. М. Јовановић, М. Перишић), Београд 1992, 515-523.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Владимир Станојевић, Историја српског војног санитета. Наше санитетско искуство, Београд 1992, 515-523;
  • Б. Павловић, Мориц Були, Српски биографски речник, 1, Нови Сад 2004, 883.
  • Александар Недок, Персонална историја српског војног санитета 1836–1918, необјављени подаци (рукопис код аутора).
  • Владимир Станојевић: Историја здравствене службе у Србији, Рукописно одељење САНУ, Београд, 13339, 401.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Rožman, Milica. „Vizuelna kultura i privatni identitet porodice Buli” (PDF). Приступљено 6. 8. 2022. 
  2. ^ а б Гаон, Александар. „Були, Мориц, лекар, санитетски пуковник. У: Знаменити јевреји Србије, Биографски лексикон” (PDF). Приступљено 5. 8. 2022. 
  3. ^ Трговчевић, Љубинка (2003). Планирана елита: о студентима из Србије на европским универзитетима у 19. веку (на језику: српски). Историјски институт. ISBN 978-86-7743-040-5. 
  4. ^ а б Мориц Булић, Моја бактериолошка искуства у ратовима 1912–1918, Историја српског војног санитета. Наше санитетско искуство, (прир. М. Јовановић, М. Перишић), Београд 1992, 515-523.
  5. ^ Rudić, Srđan; Milkić, Miljan (2013-06-01). Balkanski ratovi 1912-1913 : Nova viđenja i tumačenja: = The Balkan Wars 1912/1913 : New Viеws and Interpretations (на језику: српски). Istorijski institut & Institut za strategijska istrazivanja. ISBN 978-86-7743-103-7. 
  6. ^ Александар С. Недок, Повлачење српске војске ка албанском приморју и њена евакуација на Крф 1915/1915, Београд 2006, 97;
  7. ^ „Ahilion palata na Krfu”. Nikana.gr (на језику: српски). Приступљено 2022-08-06. 
  8. ^ Аноним, Умро је др Мориц Були, Политика 24.08.1936, 10.
  9. ^ Рајнер, Мирјам, Јеврејска гробља у Београду, Јеврејски историјски музеј Зборник 6, Београд, 1992
  10. ^ „JEVREJI U BEOGRADU” (PDF). web.archive.org. Архивирано из оригинала 12. 09. 2014. г. Приступљено 2022-08-06. 
  11. ^ Група аутора, Заразне болести и рад српског војног санитета на њиховој превенцији и лечењу на Солунском фронту 1917-1918. године, ВСП, 2008, 65, 59;
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мориц_Були&oldid=27490186”