Ахилион

С Википедије, слободне енциклопедије
Ахилион
Ахилион
Ахилион
Ахилион
Информације
Локација  Грчка Крф, Грчка
Координате 39° 33′ 45″ С; 19° 54′ 16″ И / 39.562572° С; 19.904323° И / 39.562572; 19.904323
Статус завршена
Саграђена 1890.
Компаније
Архитекта Рафаеле Карито
Панорамски поглед ка граду Крфу

Ахилион ( грч. Αχίλλειο) је палата која се налази у селу Гастури на острву Крфу. Изграђена је за царицу Елизабету од Баварске, познату под надимком Сиси, а на предлог аустријског конзула Александра Вон Варсберга.[1][2] Елизабета је била дубоко ожалошћена трагичним губитком свог јединог сина, Рудолфа од Аустрије након инцидента у Мајерлингу 1889. године, и годину дана касније ова летња палата изграђена је као уточиште.

Ахилион се налази на око 10 км јужно од града Крфа и од палате се пружа панорамски поглед на град на северу, а на целу јужну страну острва до Јонског мора.[3]

Архитектонски стил палате подсећа на древну митску палату Феачана.[4] Мотив је усредсређен на јунака Ахила из грчке митологије, одакле и име. Крф је била Елизабетина омиљена дестинација за одмор и желела је да се палата одаје признању Грчкој, њеном језику и култури.[5] Имање тренутно послује као музеј Хеленске компаније за развој туризма,[6] у оквиру Грчке националне туристичке организације.

Палата и њени вртови[уреди | уреди извор]

Статуа царице Елизабете

Палата је у изграђена у стилу неокласицизама, има приземље као и два спрата украшена уметничким делима и статуама. Стубови који подржавају балкон на првом спрату су у дорском стилу. На балкону првог спрата налазе се два мермерна кентаура, док на балкону другог спрата стоје четири музе које држе бакље. На левој страни овог балкона је бронзана статуа крилатог Хермеса.[7]

Ахилов тријумф Франц вон Мач; панорамска фреска (главна сала, горњи ниво).Ахил вуче Хекторово беживотно тело код врата Троје.[8]

На улазу у палату налази се скулптура царице Сиси. Плафон пространог предворја украшен је фреском Четири годишња доба. На десној страни налази се копија портрета царице Елизабете, а на левој камин од сивог мермера украшен статуама.[9]

Монументално степениште направљено од мермера и бронзе окружено је статуама Зевса и Хере. На крају степеница налази се огромна уљана слика која приказује Ахилов тријумф у бици са Хектором.[10]

Портрет Вилхелма II

У приземљу, десно од главног улаза, је католичка капела царице Елизабете. У капели се налази много црквених уметничких дела. На куполи је зидна слика Исуса Христа, а испод ње је портрет Девице Марије. У другој соби су лични предмети царице Сиси, фотографије ње и њене породице, фотографије Ахилиона из тог периода, документи везане за њено убиство у Женеви, намештај и накит. У Елизабетиној соби налазе се и многа уметничка дела попут велике слике Одисеја и Наусикије.[10]

У суседној соби изложени су лични предмети цара Вилхелма II. Ту су фотографије и слике, седло које је користио, мали модел његове јахте и заставе брода, као и његов портрет.[7]

Спољни делови палате су такође украшени уметничким делима. Перистил муза је јонског стила и добио је име по статуама девет муза које се налазе на задњем спрату вртова палате. У врту се налазе и мермерне статуте Хермеса и Аполона. Унутар перистила налази се тринаест попрсја древних филозофа и песника, укључујући и Шекспира.[10] Ту је и статуа енглеског песника, великог обожаваоца грчке културе Лорда Бајрона.[11]

У вртовима Ахилиона је цвеће и растиње из свих крајева света, и за то је заслужан Вилијем II. На једном крају врта је скулптура од мермера Умирућег Ахила, погођеног у пету, а на другом скулптуре од бронзе Тријумфални Ахил, висока 5,5 метара, а са постољем 11,5 метара. [12]

Историја[уреди | уреди извор]

Елизабета од Баварске[уреди | уреди извор]

Умирући Ахил

Ахилион је првобитно било у власништву филозофа и дипломате са Крфа Петроса Враиласа Армениса, под називом Вила Враила. Царица Елизабета је након посете месту 1888. године, одлучила је да је то идеална локација за њену палату на Крфу. [13]

Палату је дизајнирао италијански архитекта Рафаеле Карито, и изграђена је на површини од 200,000 м2. Елизабетин муж, цар Франц Јозеф, такође је имао земљиште у близини.[1][14][15][16] Од немачког вајара Ернста Хертера је поручена скулптура инспирисана грчком митологијом. Његова скулптура Умирући Ахил, створена у Берлину 1884. године што је уклесано на статуу, и стоји на средишњем месту Ахилионове баште.

Архитектонски дизајн је замишљен да подсећа на древне палате Феачана. [4] Палата, са класичним грчким киповима који је окружују, је споменик платонског романтизама као и ескапизама , добила је име по Ахилу: Ахилион.

Палата обилује сликама и статуама Ахила, како у главној дворани тако и у баштама, приказујући контрастне јуначке и трагичне призоре тројанског рата. Архитектонски стил је помпејски и има бројне паралеле са палатом Ливадија, руском царском резиденцијом на Криму.[1] Елизабета је написала "Желим палату са колонадом стубова, висећим вртовима, заштићену од радозналих погледа - палату достојну Ахила, који је презирао смртнике и није се бојао чак ни богова."[4][17][18] Сиси је користила Ахилион као приватну палату, као уточиште од света и своје прошлости. Примила је само своје кћери надвојвоткињу Марију Валерију и надвојвоткињу Жизелу са својим мужевима. Елизабетин супруг, цар Франц Јозеф, није волео морска путовања и никада није видео палату.[19]

Вртови на врху брда пружају сликовит поглед на околна зелена брда и долине, са Јонским морем у позадини.

Елизабета је често посећивала Ахилион све до пролећа 1896. године. Изгубила је интересовање за своју палату и чак је разматрала да је прода. Велики део унутрашњости премештен је назад у Беч.[19] Септембра 1898. године Елизабету је у Женеви убио италијански анархиста Луиђи Лучени.

Вилхелм II од Немачке[уреди | уреди извор]

Ахилион је наследила Елиѕабетина кћерка, надвојводкиња Жизела, али палату није користила често.[4] Немачки цар Вилхелм II је купио је Ахилион 1907. године и користио га као летњу резиденцију.[20][21]

Ахил као чувар палате, гледа према граду на северу. атпис на грчком гласи: ΑΧΙΛΛΕΥΣ ("Ахил"); наручио цар Вилхелм II

Током Вилхелмових посета долазило је до значајне дипломатске активности и Ахилион је постајао средиште европске дипломатије.[1] Грчка краљевска породица, а посебно Вилхелмова сестра Софија од Пруске, престолонаследница и каснија грчка краљица, често су долазиле у посету Крфу. Цар је такође позивао интелектуалце попут немачког археолога Вилхелма Дорпфелда у свој летњиковац. Цар се интересовао за биљке у парку и унајмио је Карла Лудвига Спренгера, познатог ботаничара, који би живео у палати око три месеца сваке године. Вилхелм је углавном био на Ахилиону током ускршње сезоне и уживао у локалним свечаностима и културним догађајима. Немачка царска породица боравила је на Крфу око месец дана све до избијања Првог светског рата, осим 1910. и 1913. године, када нису тамо одлазили због политичких сукоба на Балкану.[22]

Вилхелм је, ширећи се на главну тему терена, наручио властити кип Ахила од вајара Јоханеса Готза, који је створио импозантну бронзану скулптуру која стоји као чувар вртова, окренута на север према граду.

Археолог Реинхард Кекуле Вон Страдониц, који је био Вилхелмов саветник, дошао је на Крф ради савета где да постави огромну статуу. На овај царев споменик Ахилу било је уписано у базу статуе:[4][23][24][25][26] Великом Грку од Великог Немца. Натпис је уклоњен након Другог светског рата. [27]

Вилхелова статуа представља Ахила у пуној униформи хоплита са компликованим детаљима као што је рељеф главе горгоне на штиту, очигледно да би уплашио непријатеље. Ова висока статуа окружена је палмама које употпуњују њен грациозни обрис. Цар Вилхелм посећивао ово место све до 1914. године када је проглашен Први светски рат.[1] Цар је такође присуствовао представама у Градском позоришту на Крфу током одмора у Ахилиону.[28]

Цар је, док је одмарао у Ахилиону и док се Европа спремала за рат, био укључен у ископавања на месту древног Артемидиног храма на Крфу. [29] Он је уклонио статуу немачког песника Хајнриха Хајнеа коју је царица Елизабета поставила на Ахилиону.[29]

Светски ратови[уреди | уреди извор]

Током Првог светског рата, Ахилион су као војну болницу користиле француске и српске трупе о чему сведочи натпис посвећен српској војсци.[30] После Првог светског рата, према Версајском споразуму и ратним обештећењима која су уследила од 1919. године, имање је прешло у власништво грчке државе.[1]

Од 1921. до 1924. године у палати је било сиротиште, у коме су смештали јерменска сирочад из Цариграда.[31] У преосталим годинама између два светска рата, имовина Ахилииона је коришћена за разне владине функције и одређени број артефаката продат је на аукцији.[1]

Током Другог светског рата, силе осовине су користиле су Ахилион као војни штаб. Након рата, Ахилион је дошао под управу Хеленске туристичке организације.[1]

После Другог светског рата[уреди | уреди извор]

Ахилион је 1962. године изнајмила приватна компанија која је горњи ниво палате претворила у казино, а доњи у музеј. Закуп је раскинут 1983. године и управа палате је враћена Хеленској туристичкој организацији.[1]

У септембру 1979. године, дванаест историчара из САД, Велике Британије и Немачке окупило се да би разговарало о карактеру цара Вилхелма II и историјској улози коју је одиграо у немачкој политици и друштву. Конференција је одржана у некадашњој царевој спаваћој соби, а зборник радова је објављен у књизи Цар Вилхелм II нова тумачења: Крфски папири.[21]

Ахилион је накратко вратио статус центра за европску дипломатију какав је имао у време Вилхелма II. Коришћен је за састанак Европског самита 1994. године,[32] а 2003. године био је домаћин састанка европских министара за пољопривреду. [1]

У последње време Ахилион се користи искључиво као музеј, а казино је премештен у Хотел Хилтон на Крфу.

Ахилион на филму[уреди | уреди извор]

Сцена у казину из филма Само за твоје очи из 1981. године о Џејмесу Бонду снимљен је на Ахилиону. [33]

Ахилион је такође приказан у филму Тонија Харисона Поглед Горгоне када хор туриста каже у стиху:[34] Убрзо, 1994. године, у овој палати Грчка почиње да се обнавља, у овом старом царевом летњиковцу, шефови држава Европе састаће се...

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Статуе у башти
    Статуе у башти
  • Слика Винћенца Галопија на плафону на главном улазу
    Слика Винћенца Галопија на плафону на главном улазу
  • Капела
    Капела
  • Главно степениште
    Главно степениште
  • Перистил муза
    Перистил муза

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и Greek National Tourist Organisation information notice at the Achilleion Grounds
  2. ^ George Kritikos; Nikos Poulis; Carolyn Simpson; T. (M. Toubis) Spiropoulos, John Palogiannidis (1996). Achilleion Corfu: A Guided Tour in the Majestic Palace of "Sissi". Seven Islands Pub. Приступљено 4. 5. 2013. 
  3. ^ Mima Nixon (1916). Royal palaces & gardens. A. & C. Black, ltd. стр. 158—166. Приступљено 4. 5. 2013. 
  4. ^ а б в г д John Freely (30. 4. 2008). The Ionian Islands: Corfu, Cephalonia and Beyond. I.B.Tauris. стр. 84. ISBN 978-0-85771-828-0. 
  5. ^ Franz Joseph I of Austria and His Empire. Ardent Media. стр. 116—. GGKEY:DQ4K12079NF. „g. ... to gratify her admiration for Greece, Greek culture, and the Greek language, which she cultivated assiduously.” 
  6. ^ „The History of Achilleion Palace”. www.achillion-corfu.gr. Архивирано из оригинала 15. 12. 2018. г. Приступљено 23. 12. 2018. 
  7. ^ а б „Achillion”. sidari.info. Приступљено 4. 4. 2020. 
  8. ^ Achilleion website Архивирано 2010-07-25 на сајту Wayback Machine
  9. ^ „Palata ranjenog ratnika”. casopiskus.rs. Приступљено 4. 4. 2020. 
  10. ^ а б в „Tour”. achillion-corfu.gr. Архивирано из оригинала 16. 02. 2020. г. Приступљено 4. 4. 2020. 
  11. ^ „Palata Ahilion”. mojagrcka.com. Приступљено 4. 4. 2020. 
  12. ^ „Palata Ahilion na Krfu”. mojkrf.info. Приступљено 4. 4. 2020. [мртва веза]
  13. ^ Frank Giles; Spiro Flamburiari; Fritz Von der Schulenburg (1. 9. 1994). Corfu: the garden isle. J. Murray in association with the Hellenic Group of Companies Ltd. стр. 105. ISBN 978-1-55859-845-4. Приступљено 10. 5. 2013. 
  14. ^ Angelika Dierichs (2004). Korfu - Kerkyra: Grüne insel im ionischen Meer von Nausikaa bis Kaise Wilhelm II. Philipp von Zabern Verlag, GmbH. стр. 82. ISBN 978-3-8053-3324-5. Приступљено 11. 5. 2013. 
  15. ^ Jörg Michael Henneberg; Nicolaus Sombart; Ruth Steinberg (јануар 2004). Das Sanssouci Kaiser Wilhelm II: Der letzte Deutsche Kaiser, das Achilleion und Korfu. Isensee Florian GmbH. стр. 23. ISBN 978-3-89995-040-3. Приступљено 11. 5. 2013. 
  16. ^ Biblos. 55-56. Gesellschaft der Freunde der Österreichischen Nationalbibliothek. 2006. стр. 623. Приступљено 11. 5. 2013. 
  17. ^ Joan Haslip (2000). The Lonely Empress: A Biography of Elizabeth of Austria. Phoenix. стр. 419. ISBN 978-1-84212-098-9. 
  18. ^ Derek A. C. Davies (1. 12. 1971). The Greek Islands. Kodansha International. стр. 13. ISBN 978-0-87011-154-9. 
  19. ^ а б Stefan Haderer (15. 12. 2018). A Fairytale Palace on Corfu: I: The Achilleion and Empress Elisabeth of Austria. Ted Rosvall. стр. 56—62. ISSN 1653-5219. 
  20. ^ Frank Giles; Spiro Flamburiari; Fritz Von der Schulenburg (1. 9. 1994). Corfu: the garden isle. J. Murray in association with the Hellenic Group of Companies Ltd. стр. 108—116. ISBN 978-1-55859-845-4. Приступљено 4. 5. 2013. 
  21. ^ а б John C. G. Röhl; Nicolaus Sombart; John C. G. Rohl (2005). Kaiser Wilhelm II: New Interpretations : the Corfu Papers. Cambridge University Press. стр. 1—3. ISBN 978-0-521-01990-3. Приступљено 4. 5. 2013. „On the fragrant wooded hills of Corfu, overlooking the sea to Albania and mainland Greece, stands the Achilleion.” 
  22. ^ Stefan Haderer (15. 3. 2019). A Fairytale Palace on Corfu: II: The Achilleion and German Emperor Wilhelm II. Ted Rosvall. стр. 48—54. ISSN 1653-5219. 
  23. ^ Peter Sheldon (1968). Peloponnese & Greek Islands. Collins. стр. 39. Приступљено 4. 5. 2013. 
  24. ^ Hans Koning (1. 7. 1995). The Almost World. Longriver Hk Books. стр. 183. ISBN 978-0-942986-54-9. Приступљено 4. 5. 2013. 
  25. ^ Peter Sheldon (1966). Greece. Batsford. стр. 60. Приступљено 4. 5. 2013. 
  26. ^ John C. G. Röhl (1998). Young Wilhelm: The Kaiser's Early Life, 1859-1888. Cambridge University Press. стр. 297. ISBN 978-0-521-49752-7. Приступљено 4. 5. 2013. 
  27. ^ Sherry Marker; Bowman, John S.; Peter Kerasiotis (1. 3. 2010). Frommer's Greek Islands. John Wiley & Sons. стр. 476. ISBN 978-0-470-52664-4. Приступљено 4. 5. 2013. 
  28. ^ Municipality of Corfu Official Website. (2008) History of the municipal theatre Архивирано 2007-06-23 на сајту Wayback Machine Accessed July 8, 2008.
  29. ^ а б Shanks, Michael (1996). The Classical Archaeology of Greece: Experiences of the Discipline. Routledge, Chapman & Hall, Incorporated. стр. 169. ISBN 978-0-415-08521-2. Приступљено 4. 5. 2013. 
  30. ^ „Ahilion palata na Krfu”. nikana.gr. Приступљено 4. 4. 2020. 
  31. ^ „Narrator's Name: Mr. Zaven Avedis Kish” (PDF). Armenian Oral History Project. Архивирано из оригинала (PDF) 5. 3. 2016. г. 
  32. ^ JISC. „The Ionian Conference II 1999 Integrating the New Europe”. JISC. 
  33. ^ For Your Eyes Only website
  34. ^ Tony Harrison (1992). The gaze of the Gorgon. Bloodaxe Books. стр. 75. ISBN 978-1-85224-238-1. Приступљено 29. 5. 2013. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Kardamitsi-Adami, Maro (2009). Palaces in Greece. Melissa Books. ISBN 978-960-204-289-2. 
  • Haderer, Stefan (2018). A Fairytale Palace on Corfu. I: The Achilleion and Empress Elisabeth of Austria. Royalty Digest Quarterly 4/2018. ISSN 1653-5219. 
  • Haderer, Stefan (2019). A Fairytale Palace on Corfu. II: The Achilleion and German Emperor Wilhelm II. Royalty Digest Quarterly 1/2019. ISSN 1653-5219. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Ахилион на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ахилион&oldid=27676538”