Пређи на садржај

Никл(II)-карбонат

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Никал (II) карбонат)
Никл(II) карбонат
Називи
Други називи
никло-карбонат
Идентификација
ECHA InfoCard 100.020.063
EC број 222-068-2
MeSH Nickel+carbonate
RTECS QR6200000
UN број 3288
Својства
NiCO3
Моларна маса 118,70 g/mol
Агрегатно стање светлозелени прах
Густина 2,6 g/cm3
Тачка топљења разлаже се
0,0093 g/100 mL
Опасности
Карц. Кат. 1
Мута. Кат. 3
Репр. Кат. 2
Токсичан (Т)
Шкодљив (Xn)
Иритант (Xi)
Опасан за животну средину (N)
R-ознаке R49, R61, R20/22, R38, R42/43, R48/23, R68, R50/53
S-ознаке S53, S45, S60, S61
NFPA 704
NFPA 704 four-colored diamondКод запаљивости 0: Неће горети (нпр. вода)Health code 2: Intense or continued but not chronic exposure could cause temporary incapacitation or possible residual injury. E.g., chloroformКод реактивности 0: Нормално стабилан, чак и под стањем изложености ватри; није реактиван с водом (нпр. течни азот)Special hazards (white): no code
0
2
0
Смртоносна доза или концентрација (LD, LC):
840 mg/kg
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa).
Референце инфокутије

Никл(II) карбонат је неорганско хемијско једињење хемијске формуле NiCO3.

Добијање

[уреди | уреди извор]

Ова со се добија тако што се раствору натријум-бикарбоната који је засићен угљен-диоксидом дода никло-сулфат. Уколико се никлове соли мешају са натријум-карбонатом добиће се базни никло-карбонати.[3]

Својства

[уреди | уреди извор]

Ова супстанца је сачињена из зелених кристала. Пиролизом се добија оксид[3]:

NiCO3 → NiO + CO2
  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ а б Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]