Ом (јединица)

С Википедије, слободне енциклопедије
Ом
Leeds and Northrup one ohm standard resistance.jpg
Лабораторијски стандардни отпорник од једног ома, око 1917.
Информације о јединици
СистемСИ изведена јединица
ЈединицаЕлектрична отпорност
СимболΩ 
Именован поГеорг Ом
ИзведенаΩ = V/A
Јединична претварања
1 Ω у ...... је једнак са ...
   СИ основне јединице   kgm2s−3A−2

Ом је СИ изведена јединица електричног отпора (изведена од ампера и вата). Симбол је грчко велико слово омега (Ω). Ом је добио име по Георгу Ому, немачком физичару који је открио везу између напона и јачине струје, изражену у Омовом закону.

По дефиницији из Омовог закона, справа има отпор од једног ома ако напон од једног волта изазива струју од једног ампера да тече (R = V/I). Исто тако, справа која троши један ват снаге са једним ампером струје која тече кроз ту справу има отпор од једног ома (R = P/I2).

Мера у омима је реципрочна мери у сименсима, СИ јединици електричне проводности. Реципрочна вредност ома се такође зове мо, од ома написаног уназад.

Комплексна количина импедансе је генерализација отпора. Њен реални део је отпор, а имагинарни реактанса. Ради правилности, импеданса, отпор и реактанса имају јединицу ом.

Ом се од 1990. године одржава интернационално помоћу квантног Хол ефекта, где се користи конвенцијом утврђена вредност за фон Клицингову константу установљену на осамнаестој Генералној конференцији тежина и мера као

R{K-90} = 25812,807 Ω.

Дефиниција[уреди | уреди извор]

Једна од функција многих типова мултиметара је мерење отпора у омима.

Ом се дефинише као електрични отпор између две тачке проводника када је константна разлика потенцијала од једног волта, примењена на ове тачке, производи у проводнику струју од једног ампера, при чему проводник није седиште ниједне електромоторне силе.[1]

у којој се појављују следеће јединице: волт (V), ампер (A), сименс (S), ват (W), секунда (s), фарад (F), хенри (H), џул (Ј), кулон (C), килограм (kg) и метар (m).

Након редефинисања основних јединица СИ из 2019. године, у којој су ампер и килограм редефинисани у смислу основних константи, на ом утиче веома мало скалирање у мерењу.

У многим случајевима отпор проводника је приближно константан унутар одређеног опсега напона, температура и других параметара. Они се називају линеарним отпорницима. У другим случајевима отпор варира, као на пример у случају термистора, који показује снажну зависност његовог отпора од температуре.

У енглеском језику самогласник јединица са префиксом kiloohm и megaohm се обично изоставља, производећи kilohm и megohm.[2][3][4][5]

Историја[уреди | уреди извор]

Брзи успон електротехнологије у последњој половини 19. века створио је захтев за рационалним, кохерентним, доследним и међународним системом јединица за електричне величине. Телеграфистима и другим раним корисницима електричне енергије у 19. веку је била потребна практична стандардна јединица мере за отпор. Отпор се често изражавао као вишекратник отпора стандардне дужине телеграфских жица; различите агенције су користиле различите основе за стандард, тако да јединице нису биле лако заменљиве. Тако дефинисане електричне јединице нису биле кохерентан систем са јединицама за енергију, масу, дужину и време, што је захтевало да се фактори конверзије користе у прорачунима који повезују енергију или снагу са отпором.[6]

Предложени су различити стандарди артефаката као дефиниција јединице отпора. Године 1860. Вернер Сименс (1816–1892) објавио је предлог за поновљив стандард отпорности у Погендорфовом Аналима физеке и хемије.[7] Он је предложио стуб од чисте живе, пресека једног квадратног милиметра, дужине један метар: Сименсова јединица живе. Међутим, ова јединица није била кохерентна са другим јединицама. Један од предлога је био да се осмисли јединица заснована на живином стубу која би била кохерентна – заправо да се прилагоди дужина како би отпор био један ом. Нису сви корисници јединица имали ресурсе за извођење метролошких експеримената са потребном прецизношћу, тако да су били потребни радни стандарди који су појмовно засновани на физичкој дефиницији.

Године 1861, Латимер Кларк (1822–1898) и сер Чарлс Брајт (1832–1888) представили су рад на састанку Британске асоцијације за унапређење науке[8] у коме су предложили да се успоставе стандарди за електричне јединице и предложили називе за ове јединице изведене из имена еминентних филозофа, 'Ома', 'Фарада' и 'Волте'. BAAS је 1861. именовао комисију укључујући Максвела и Томсона да извештава о стандардима електричног отпора.[9] Њихови циљеви су били да осмисле јединицу погодне величине, као део комплетног система за електрична мерења, кохерентну са јединицама за енергију, стабилну, поновљиву и засновану на француском метричком систему.[10] У трећем извештају комитета, 1864, јединица отпора се помиње као „јединица Б.А., или Омад“.[11] До 1867. јединица се називала једноставно ом.[12]

B.A. ом је требало да буде 109 ЦГС јединица, али је због грешке у прорачунима дефиниција била за 1,3% премала. Грешка је била значајна за припрему радних стандарда.

Дана 21. септембра 1881, Congrès internationale des électriciens (међународна конференција електричара) дефинисала је практичну јединицу ома за отпор, на основу CGS јединица, користећи живин стуб од 1 квадратних mm у пресеку, приближно 104,9 cm дужине на 0 °C,[13] слично апарату који је предложио Сименс.

Законски ом, поновљиви стандард, дефинисан је на међународној конференцији електричара у Паризу 1884. године као отпор живиног стуба одређене тежине и дужине 106 cm; ово је била компромисна вредност између Б.А. јединице (еквивалентно 104,7 cm), Сименсове јединице (100 cm по дефиницији) и ЦГС јединице. Иако се назива „правним“, овај стандард није усвојен ни у једном националном законодавству. „Међународни“ ом је препоручен једногласном резолуцијом на Међународном конгресу електротехнике 1893. у Чикагу.[14] Јединица је заснована на ому једнаком 109 јединица отпора Ц.Г.С. система електромагнетних јединица. Међународни ом је представљен отпором који се нуди непроменљивој електричној струји у стубу живе константне површине попречног пресека дужине 106,3 cm, масе 14,4521 грама и 0 °C. Ова дефиниција је постала основа за правну дефиницију ома у неколико земаља. Ову дефиницију су 1908. године усвојили научни представници неколико земаља на Међународној конференцији о електричним јединицама и стандардима у Лондону.[14] Стандард живиног стуба је одржан до Генералне конференције за тегове и мере 1948. године, на којој је ом редефинисан у апсолутним терминима уместо као стандард артефакта.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ BIPM SI Brochure: Appendix 1, p. 144
  2. ^ IEEE/ASTM SI 10-2002: IEEE/ASTM Standard for Use of the International System of Units (SI): The Modern Metric System. SASB/SCC14 - SCC14 - Quantities, Units, and Letter Symbols. 2002-12-30. 
  3. ^ Thompson, Ambler; Taylor, Barry N. (2008). „Chapter 9.3 Spelling unit names with prefixes”. Guide for the Use of the International System of Units (SI) (PDF) (2nd corrected printing, 2008 изд.). Gaithersburg, Maryland, USA: National Institute of Standards and Technology, U.S. Department of Commerce. CODEN NSPUE3. NIST Special Publication 811. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 2021-01-31. Приступљено 2021-01-31. »Reference [6] points out that there are three cases in which the final vowel of an SI prefix is commonly omitted: megohm (not megaohm), kilohm (not kiloohm), and hectare (not hectoare). In all other cases in which the unit name begins with a vowel, both the final vowel of the prefix and the vowel of the unit name are retained and both are pronounced.«  (85 pages)
  4. ^ „NIST Guide to the SI”. Gaithersburg, Maryland, USA: National Institute of Standards and Technology (NIST), Physical Measurement Laboratory. 2016-08-25. Chapter 9: Rules and Style Conventions for Spelling Unit Names, 9.3: Spelling unit names with prefixes. Special Publication 811. Архивирано из оригинала на датум 2021-01-31. Приступљено 2021-01-31.  [1]
  5. ^ Aubrecht II, Gordon J.; French, Anthony P.; Iona, Mario (2012-01-20). „About the International System of Units (SI) Part IV. Writing, Spelling, and Mathematics”. The Physics Teacher. 50 (2): 77—79. Bibcode:2012PhTea..50...77A. doi:10.1119/1.3677278. 
  6. ^ Hunt, Bruce J. (1994). „The Ohm Is Where the Art Is: British Telegraph Engineers and the Development of Electrical Standards” (PDF). Osiris. 2. 9: 48—63. S2CID 145557228. doi:10.1086/368729. Архивирано из оригинала на датум 2014-03-08. Приступљено 2014-02-27. 
  7. ^ Siemens, Werner (1860). „Vorschlag eines reproducirbaren Widerstandsmaaßes”. Annalen der Physik und Chemie (на језику: немачки). 186 (5): 1—20. Bibcode:1860AnP...186....1S. doi:10.1002/andp.18601860502. 
  8. ^ Clark, Latimer; Bright, Sir Charles (9. 11. 1861). „Measurement of Electrical Quantities and Resistance”. The Electrician. 1 (1): 3—4. Приступљено 27. 2. 2014. 
  9. ^ Report of the Thirty-First Meeting of the British Association for the Advancement of Science; held at Manchester in September 1861. септембар 1861. стр. xxxix—xl. 
  10. ^ Williamson, A.; Wheatstone, C.; Thomson, W.; Miller, W. H.; Matthiessen, A.; Jenkin, Fleeming (септембар 1862). Provisional Report of the Committee appointed by the British Association on Standards of Electrical Resistance. Thirty-second Meeting of the British Association for the Advancement of Science. London: John Murray. стр. 125—163. Приступљено 27. 2. 2014. 
  11. ^ Williamson, A.; Wheatstone, C.; Thomson, W.; Miller, W. H.; Matthiessen, A.; Jenkin, Fleeming; Bright, Charles; Maxwell, James Clerk; Siemens, Carl Wilhelm; Stewart, Balfour; Joule, James Prescott; Varley, C. F. (септембар 1864). Report of the Committee on Standards of Electrical Resistance. Thirty-fourth Meeting of the British Association for the Advancement of Science. London: John Murray. стр. Foldout facing page 349. Приступљено 27. 2. 2014. 
  12. ^ Williamson, A.; Wheatstone, C.; Thomson, W.; Miller, W. H.; Matthiessen, A.; Jenkin, Fleeming; Bright, Charles; Maxwell, James Clerk; Siemens, Carl Wilhelm; Stewart, Balfour; Varley, C. F.; Foster, G. C.; Clark, Latimer; Forbes, D.; Hockin, Charles; Joule, James Prescott (септембар 1867). Report of the Committee on Standards of Electrical Resistance. Thirty-seventh Meeting of the British Association for the Advancement of Science. London: John Murray. стр. 488. Приступљено 27. 2. 2014. 
  13. ^ „System of measurement units”. Engineering and Technology History Wiki. Приступљено 13. 4. 2018. 
  14. ^ а б Fleming, John Ambrose (1911). „Units, Physical”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 27 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 738–745; see page 742. »An Electrical Congress was held in Chicago, U.S.A. in August 1893, to consider......and at the last one held in London in October 1908 were finally adopted« 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]