Опричници

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Опричници.

Опричници су војнополицијски одреди Ивана IV Грозног. Као нарочито привилегована група од 6.000 људи, изабраних из редова нижег племства, опричници су имали задатак, да под оптужбом за издају, ликвидирају и велике бољаре, противнике цареве самовласти.

Увод[уреди]

Иван Грозни.

Цар Иван Грозни је у почетку своје владавине доживео неколико личних трагедија: 1538. мајку су му отровали бољари, 1553. син Димитрије, његов првенац, утопио се у реци под нејасним околностима, а 1560. изгубио је вољену супругу Анастасију Романовну, за коју је сумњао да је отрована. Такође, пријатељи и сарадници којима је веровао су га више пута издали: 1553. док је цар био болестан, његови најближи бољари су одбили да положе заклетву његовом сину, царевићу Димитрију, док је 1564. његов најбољи војсковођа и пријатељ из детињства, кнез Андреј Курбски, пребегао у Пољску.[1]

Организација[уреди]

Овај чланак је део серије о историји Русије
Историја Русије
Coat of Arms of the Russian Federation.svg

Разочаран у бољаре, цар је окупио око себе најсиромашније племиће, на челу са Маљутом Скуратовом и Борисом Годуновом,[2] и 1565. сазвао Земски сабор, претећи абдикацијом ако бољари и црква не приме нове реформе. Цар је од Земског сабора изнудио апсолутну власт и право да кажњава све своје противнике без суда, док је Русија подељена на два дела: Опричнину и Земшчину.[1]

Опричнина је био царев лични посед, настао запленом имања погубљених бољара, који су уживали опричници, цареви телохранитељи и лична полиција, изабрани од најсиромашнијих племића без земље.[2] У почетку је опричника било 1.000, а касније је њихов број порастао на 5.000.[1]

Земшчина, остатак Русије који је остао под управом Бољарске думе, био је у немилости, колективно осумњичен за издају, и опричници су имали право да њене чланове подвргну насиљу како би цара заштитили од издаје.[2]

Терор[уреди]

Опричници улазе у град.

Иванова револуција била је праћена терором: манастирске хронике из 1560-1570. набрају поименце 3470 жртава царевог гнева. Често, жртве су биле погубљене "са својом женом", "са женом и децом" или "са још десет људи који притекоше у помоћ". Царев брат од стрица и претендент на престо, кнез Иван Старицки, погубљен је са својом мајком, али су му деца поштеђена и збринута.[1]

Упркос хиљадама погубљених бољара, ни једна бољарска породица није истребљена.[2] Цар је наређивао манастирима да се моле за душе погубљених, и правдао је погубљења и мучења као уобичајену казну за издају у целом свету, нарочито у време рата.[1]

Поред кнежевско-бољарског сталежа, настрадале су и области старе градске слободе и државне независности - покрајине некадашње Новгородске републике.[3] Врхунац терора био је новгородски масакр 1570., када је најбогатији трговачки центар Русије, Велики Новгород, темељно опљачкан и спаљен, а погубљено је 2.770 људи.[1]

Укидање[уреди]

Борис Годунов.

Опричнина је укинута на Земском сабору 1572., али су њени чланови формирали нову аристократију, засновану на служби цару,[1] и наставили да играју истакнуте улоге у Русији све до Времена смутње. Тако је Борис Годунов најпре био регент цара Фјодора, а затим цар Русије (1598-1605.), док је кћи Маљуте Скуратова завршила као царица Русије.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Дјурант 2004, стр. 737-740
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 „Историја Русије (П. Миљуков) — Викизворник, слободна библиотека”. sr.wikisource.org (на језику: српски). Приступљено 17. 4. 2018. 
  3. ^ „Историја Русије (А. Јелачић) — Викизворник, слободна библиотека”. sr.wikisource.org (на језику: српски). Приступљено 17. 4. 2018.