Паракокцидиоидомикоза

С Википедије, слободне енциклопедије
Паракокцидиоидомикоза
СинонимиSouth American blastomycosis,[1] Brazilian blastomycosis,[2] Lutz-Splendore-de Almeida disease.
Паракокцидиоидомикоза (хистолошки препарата)
Специјалностиинфектологија
СимптомиГрозница, сепса, губитак тежине, велике жлезде, велика јетра и слезина, чиреви у устима, лезије коже,[3][4]
ТиповиМукокутани, лимфни, мултиоргански[1]
УзроциParacoccidioides brasiliensis[3]
Дијагностички методУзимање узорака крви, спутума или коже[3]
Слична обољењатуберкулоза, леукемија, лимфом[3]
ЛечењеАнтигљивични лекови
ЛековиИтраконазол, амфотерицин Б, триметоприм/сулфаметоксазол[5]
Смртност200 случајева годишње у Бразилу[1]

Паракокцидиоидомикоза је гљивична инфекција ендемска за Јужну и Централну Америку (, најчешће Бразил, Аргентину, Колумбију и Венецуелу).. Узрокују га термички диморфне гљиве из рода  Paracoccidioides.[6] Иако је инфекција обично субклиничка, инфекција гљивицама такође може изазвати хроничну и тешку болест. Већина случајева се инфицира пре 20. године, иако се симптоми могу појавити много година касније.

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Паракокцидиоидомикоза је географски ограничена на Јужну и Централну Америку, од Мексика до Аргентине, са изузетком Чилеа, Суринама, Гвајане, Никарагве, Белизеа и већине карипских острва.[7][8] Гљиве из рода Paracoccidioides нису ендемичан за Сједињене Америчке Државе, али је паракокцидиоидомикоза пријављена у Северној Америци и другде код пацијената који су претходно посетили или боравили у ендемским подручјима,[9] па се сматра се да су ови случајеви у САД настали као резултат реактивације латентне инфекције.[10]

Унутар ендемских региона, паракокцидиоидомикоза је ограничена на подручја у којима се узгаја кафа или дуван, подручја са киселим земљиштем и подручја са температурама између 12°С и 30°С, надморским висинама између 150 и 2.000 м и годишњом количином падавина између 100 и 400 цм.

Од 90 милиона људи који живе у ендемским подручјима, око 10 милиона је заражено Paracoccidioides-ом , иако је тешко добити тачне бројке.[11]

Позитивни резултати кожног теста паракокцидиоидина су пријављени код 6-50% људи који живе у ендемским подручјима, што указује на претходну изложеност гљивама.

Етиологија[уреди | уреди извор]

Паракокцидиоидомикозу изазивају термички диморфне ендемске гљиве из рода Paracoccidioides. Тренутно је 5 врста препознато као узрочник ове микозе.[12] Ово укључује Paracoccidioides lutzii,и 4 врсте у оквиру комплекса врста P brasiliensis species complex; P americana, P brasiliensis, P restrepiensis, и P venezuelensis, најчешћа врста, која се налазе у Бразилу, Аргентини, Парагвају, Перуу и Венецуели.

P brasiliensis се претежно налази у Бразилу и Венецуели.[10]

P restrepiensis се углавном налази у Колумбији

P venezuelensis се углавном налази у Венецуели.

Paracoccidioides lutzii је највероватније ограничен на северни и централни Бразил.

Фактори ризика[уреди | уреди извор]

Фактори ризика за паракокцидиоидомикозу укључују следеће болести: [7]

  • пољопривредни послови (нпр узгајање кафе у Бразилу) јер се верује да гљиве живе у земљишту
  • неухрањеност
  • пушење дувана
  • алкохолизам
  • имунодефицијенција (нпр. ХИВ/АИДС)[13]

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Промене на кожи лица код бразилског детета услед паракокцидиоидомикозе

Асимптоматска инфекција плућа је честа, са мање од 5% инфицираних особа које развијају клиничку болест.[14]

Може се јавити као тип који захвата уста и кожу, лимфангитички тип, тип захвата више органа (нарочито плућа) или мешовити тип.[15]

Ако постоје чиреви у устима или лезије на кожи, болест ће вероватно бити широко распрострањена.[15] Може биити без симптома, или се може манифестовати грозницом, сепсом, губитком тежине, великим жлездама или великом јетром и слезином.[16]

Познате су две манифестације паракокцидиоидомикозе:

  • прво акутни или субакутни облик, који претежно погађа децу и младе одрасле особе,[17]
  • хронични облик, који претежно погађа одрасле мушкарце.[18]

Јувенилни (акутни/субакутни) облик[уреди | уреди извор]

Јувенилни, акутни облик карактеришу симптоми, као што су грозница, губитак тежине и лоше осећање заједно са увећаним лимфним чворовима и повећањем јетре и слезине.[19] Овај облик је најчешће дисеминован, са симптомима који се манифестују у зависности од захваћених органа.[20] Често су присутне лезије коже и слузокоже,[20] а у тешким случајевима може доћи до захватања кости.[20] Ова акутна, тешка презентација може да имитира туберкулозу, лимфом или леукемију.[20]

Хронични облик код одраслих[уреди | уреди извор]

Хронични облик се јавља месецима до годинама након почетне инфекције и најчешће се манифестује сувим кашљем и кратким дахом.[14] Остали симптоми укључују вишак саливације, отежано гутање и потешкоће са контролом гласа.[21] Могу бити присутне лезије слузокоже горњих дисајних путева, као и повећана производња слузи и искашљавање крви.[21] И плућна и ванплућна захваћеност гљивицама је уобичајена.[21]

До 70% случајева има захваћеност слузокоже, са лезијама које се често налазе у устима, орофаринксу, ларинксу и непцу. Класичне лезије су површински болни грануларни улкуси, са малим тачкастим крварењем.[22]

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Дијагноза паракокцидиоидомикозе се најчешће поставља визуализацијом ћелија квасца у ткиву, влажним препаратима (нпр у спутуму) или површинским стругањем (нпр лезије коже).

Серолошки тестови су доступни у областима највеће ендемичности.

Код пацијената са активном паракокцидиоидомикозом, радиографија грудног коша открива интерстицијалне инфилтрате (у 64% случајева) или мешовите лезије са линеарним и нодуларним инфилтратима.[23]

Диференцијална дијагноза[уреди | уреди извор]

Диференцијална дијагноза паракокцидиоидомикозе укључује следеће поремећаје:[24]

Терапија[уреди | уреди извор]

Медикаментозна терапија

Системски антифунгални лекови су основа лечења паракокцидиоидомикозе. Мере подршке и хоспитализација могу бити оправдане за пацијенте са тешком болешћу. Ако је присутна, треба лечити анемију и недостатке у исхрани.[29]

Од антифунгицида ефикасних против паракокцидиоидомикозе користе се:[30]

Хируршка терапија

Повремено су потребни специфични хируршки третмани за болести које угрожавају живот или органе, као што су:

  • неурохируршке процедуре за ублажавање компресије кичмене мождине изазване грануломом или хидроцефалуса,
  • реконструктивна хирургија да би се ублажиле фиброзне последице.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в James, William D.; Elston, Dirk; Treat, James R.; Rosenbach, Misha A.; Neuhaus, Isaac (2019). „13. Diseases resulting from fungi and yeasts”. Andrews' Diseases of the Skin: Clinical Dermatology (на језику: енглески) (13th изд.). Elsevier. стр. 313—314. ISBN 978-0-323-54753-6. 
  2. ^ Rapini, Ronald P.; Bolognia, Jean L.; Jorizzo, Joseph L. (2007), Dermatology: 2-Volume Set, St. Louis: Mosby, ISBN 978-1-4160-2999-1 
  3. ^ а б в г „ICD-11 - ICD-11 for Mortality and Morbidity Statistics”. icd.who.int. Приступљено 26. 6. 2021. 
  4. ^ Johnstone, Ronald B. (2017). „25. Mycoses and Algal infections”. Weedon's Skin Pathology Essentials (2nd изд.). Elsevier. стр. 451. ISBN 978-0-7020-6830-0. 
  5. ^ Proia, Laurie (2020). „28. The dimorphic mycoses”. Ур.: Spec, Andrej; Escota, Gerome V.; Chrisler, Courtney; Davies, Bethany. Comprehensive Review of Infectious Diseases (на језику: енглески). Elsevier. стр. 419—420. ISBN 978-0-323-56866-1. 
  6. ^ Marques-da-Silva, Silvia Helena; Messias Rodrigues, Anderson; Silveira-Gomes, Fabíola; de Hoog, G. Sybren; Pires de Camargo, Zoilo (2012-10-03). „Occurrence of Paracoccidioides lutzii in the Amazon Region: Description of Two Cases”. The American Journal of Tropical Medicine and Hygiene. 87 (4): 710—714. ISSN 0002-9637. doi:10.4269/ajtmh.2012.12-0340. 
  7. ^ а б Bellissimo-Rodrigues, Fernando; Bollela, Valdes Roberto; Da Fonseca, Benedito Antônio Lopes; Martinez, Roberto (2013). „Endemic paracoccidioidomycosis: relationship between clinical presentation and patients’ demographic features”. Medical Mycology. 51 (3): 313—318. ISSN 1369-3786. doi:10.3109/13693786.2012.714529. 
  8. ^ Martinez, Roberto (2017-01-03). „New Trends in Paracoccidioidomycosis Epidemiology”. Journal of Fungi. 3 (1): 1. ISSN 2309-608X. doi:10.3390/jof3010001. 
  9. ^ Mayr, A.; Kirchmair, M.; Rainer, J.; Rossi, R.; Kreczy, A.; Tintelnot, K.; Dierich, M. P.; Lass-Flrl, C. (2004-11-13). „Chronic paracoccidioidomycosis in a female patient in Austria”. European Journal of Clinical Microbiology & Infectious Diseases. ISSN 0934-9723. doi:10.1007/s10096-004-1239-9. 
  10. ^ а б Restrepo, A.; McEwen, J. G.; Castañeda, E. (2001). „The habitat ofParacoccidioides brasiliensis: how far from solving the riddle?”. Medical Mycology. 39 (3): 233—241. ISSN 1369-3786. doi:10.1080/mmy.39.3.233.241. 
  11. ^ Blotta, M H; Nouér, S A; Mamoni, R L; Camargo, Z P; Papaiordanou, P M; Oliveira, S J; Goveia, A (1999-09-01). „Endemic regions of paracoccidioidomycosis in Brazil: a clinical and epidemiologic study of 584 cases in the southeast region.”. The American Journal of Tropical Medicine and Hygiene. 61 (3): 390—394. ISSN 0002-9637. doi:10.4269/ajtmh.1999.61.390. 
  12. ^ Turissini, David A.; Gomez, Oscar M.; Teixeira, Marcus M.; McEwen, Juan G.; Matute, Daniel R. (2017). „Species boundaries in the human pathogen Paracoccidioides”. Fungal Genetics and Biology. 106: 9—25. ISSN 1087-1845. doi:10.1016/j.fgb.2017.05.007. 
  13. ^ de Almeida JN, Peçanha-Pietrobom PM, Colombo AL. Paracoccidioidomycosis in Immunocompromised Patients: A Literature Review. J Fungi (Basel). 2018 Dec 26;5(1)
  14. ^ а б Queiroz-Telles, Flavio; Escuissato, Dante (децембар 2011). „Pulmonary Paracoccidioidomycosis”. Seminars in Respiratory and Critical Care Medicine. 32 (6): 764—774. ISSN 1069-3424. PMID 22167404. doi:10.1055/s-0031-1295724. 
  15. ^ а б James, William D.; Elston, Dirk M.; McMahon, Patrick J. (2018), Diseases Resulting From Fungi and Yeasts, Elsevier, стр. 203—227, ISBN 978-0-323-44196-4, Приступљено 2023-12-10 
  16. ^ Spec, Andrej; Escota, Gerome; Chrisler, Courtney; Davies, Bethany, ур. (2020). Comprehensive review of infectious diseases. Edinburgh London New York Oxford Philadelphia St Louis Sydney: Elsevier. ISBN 978-0-323-56866-1. 
  17. ^ Brummer, E; Castaneda, E; Restrepo, A (април 1993). „Paracoccidioidomycosis: an update.”. Clinical Microbiology Reviews. 6 (2): 89—117. ISSN 0893-8512. PMC 358272 Слободан приступ. PMID 8472249. doi:10.1128/CMR.6.2.89. 
  18. ^ Travassos, Luiz R; Taborda, Carlos P; Colombo, Arnaldo L (април 2008). „Treatment options for paracoccidioidomycosis and new strategies investigated”. Expert Review of Anti-infective Therapy. 6 (2): 251—262. ISSN 1478-7210. PMID 18380607. S2CID 41184245. doi:10.1586/14787210.6.2.251. 
  19. ^ Marques, SA (2012). „Paracoccidioidomycosis.”. Clinics in Dermatology. 30 (6): 610—5. PMID 23068148. doi:10.1016/j.clindermatol.2012.01.006. 
  20. ^ а б в г Ferreira, Marcelo Simão (2009-12-01). „Paracoccidioidomycosis”. Paediatric Respiratory Reviews. 10 (4): 161—165. ISSN 1526-0542. PMID 19879504. doi:10.1016/j.prrv.2009.08.001. 
  21. ^ а б в Restrepo, Angela M.; Tobón Orozco, Angela Maria; Gómez, Beatriz L.; Benard, Gil (2015), Paracoccidioidomycosis, Springer International Publishing, стр. 225—236, ISBN 978-3-319-13089-7, Приступљено 2023-12-10 
  22. ^ Marques, Sílvio Alencar (2012). „Paracoccidioidomycosis”. Clinics in Dermatology (на језику: енглески). 30 (6): 610—615. doi:10.1016/j.clindermatol.2012.01.006. 
  23. ^ Freitas, Ricardo Miguel Costa de; Prado, Renata; Prado, Fábio Luis Silva do; Paula, Ivie Braga de; Figueiredo, Marco Túlio Alves; Ferreira, Cid Sérgio; Goulart, Eugenio Marcos Andrade; Pedroso, Enio Roberto Pietra (2010). „Pulmonary paracoccidoidomycosis: radiology and clinical-epidemiological evaluation”. Revista da Sociedade Brasileira de Medicina Tropical. 43 (6): 651—656. ISSN 0037-8682. doi:10.1590/s0037-86822010000600010. 
  24. ^ „Paracoccidioidomycosis Differential Diagnoses”. emedicine.medscape.com. Приступљено 2023-12-10. 
  25. ^ „Blastomikoza - Stetoskop.info”. web.archive.org. 2008-01-09. Архивирано из оригинала 09. 01. 2008. г. Приступљено 2024-01-31. 
  26. ^ Anderson, Douglas M.; Dorland, William A. Newman, ур. (2000). Dorland's illustrated medical dictionary (29. ed изд.). Philadelphia: Saunders. ISBN 978-0-7216-6254-1. 
  27. ^ Hutter, J. J. (2010-06-01). „Childhood Leukemia”. Pediatrics in Review (на језику: енглески). 31 (6): 234—241. ISSN 0191-9601. doi:10.1542/pir.31-6-234. 
  28. ^ Baron, Samuel, ур. (1996). Medical microbiology (4. ed изд.). Galveston, Tex: Univ. of Texas Medical Branch. ISBN 978-0-9631172-1-2. 
  29. ^ Travassos, Luiz R; Taborda, Carlos P; Colombo, Arnaldo L (2008). „Treatment options for paracoccidioidomycosis and new strategies investigated”. Expert Review of Anti-infective Therapy. 6 (2): 251—262. ISSN 1478-7210. doi:10.1586/14787210.6.2.251. 
  30. ^ Ollague, J.M.; de Zurita, A.M.; Calero, G. (2000). „Paracoccidioidomycosis (South American blastomycosis) successfully treated with terbinafine: first case report”. British Journal of Dermatology. 143 (1): 188—191. ISSN 0007-0963. doi:10.1046/j.1365-2133.2000.03614.x. 
  31. ^ Naranjo, M.S.; Trujillo, M.; Munera, M.I.; Restrepo, P.; Gomez, I.; Restrepo, A. (1990). „Treatment of paracoccidioidomycosis with itraconazole”. Medical Mycology. 28 (1): 67—76. ISSN 1369-3786. doi:10.1080/02681219080000091. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Класификација
Спољашњи ресурси


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Паракокцидиоидомикоза&oldid=27442856”