Петроварадинска регимента

С Википедије, слободне енциклопедије
Мапа петроварадинске регименте (крај 18. и почетак 19. века)
Граничар пешак и граничар стрелац испред граничарског чардака 1700-1798

Петроварадинска регимента (нем. Peterwardeiner Regiment) или Петроварадински пук била је војно-територијална јединица Војне крајине у Хабзбуршкој монархији. Постојала је током 18. и 19. века, а њеном саставу су у великом броју служили Срби. Област Петроварадинског пука обухватала је 54 квадратне миље тадашње у саставу Славонско-сремске војне крајине.[1][2]

Петроварадински пук основан је 1750. године под заповедништвом Јован Монастерлије, а званичан назив био му је Petrowaradeinner National-Infantrie Regiment No 5 (од 1768. године број ове граничарске регименте био је 9.)

Регимента је у почетку имала проблема са расположивим људима за војну службу. Током Седмогодишњег рата који је избио 1756. било је 575 војника, а наком мира у Хубертсбургу 1.156 пешака и 145 хусара.

Током 1869. године, отпочео је процес етапног развојачења војно-крајишких области. Прво је 1871. године развојачено подручје старог Вараждинског генералата, чија је територија прикључена Краљевини Хрватској и Славонији. Потом је 1873. године извршено развојачење преосталог дела хрватске и славонске војне крајине, али те области нису одмах прикључене Краљевини Хрватској и Славонији, већ су добиле посебну земаљску управу, која се делила на шест крајишких окружја, од којих су три била на дотадашњем подручју славонске крајине (окружја: градишко, бродско, петроварадинско). Тада је на подручју дотадашње Петроварадинске регименте створено ново Петроварадинско окружје. Тек 1881. године, сва крајишка окружја прикључена су Краљевини Хрватској и Славонији, која је тиме добила границу на рекама Уни и Сави. У оквирима проширене Краљевине, прикључена окружја наставила су да постоје све до 1886. годинне, када је жупанијско уређење протегнуто и на те просторе, чиме је био окончан процес интеграције некадашњих крајишких области.[3][4]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Гавриловић 2005, стр. 19-26.
  2. ^ Илић 2015, стр. 57-98.
  3. ^ Valentić 1981.
  4. ^ Planinić 1992, стр. 173-183.

Види још[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]