Банатска војна крајина
Банатска војна крајина, односно Банатска војна граница (нем. Banater Militärgrenze) била је део војно-граничарског система Војне крајине у Хабзбуршкој монархији. Постојала је од средине 18. века до 1873. године, када је развојачена, а налазила се у јужном Банату. Простирала се дуж реке Дунава, а њена територија данас припада модерним државама Србији и Румунији.[1][2][3]
Историја[уреди | уреди извор]
Током Аустријско-турског рата (1716-1718), Хабзбуршка монархија је запосела целокупну територију османског Темишварског пашалука. По слову Пожаревачког мира (1718), то подручје је и званично прикључено Хабзбуршкој монархији. На том простору формирана је провинција под називом Тамишки Банат, која се налазила под управом земаљске и војне администрације са седиштем у Темишвару. У периоду између 1751. и 1764. године, о одбрани и заштити државне границе на Дунаву старала се Банатска земаљска милиција (нем. Banatische Land-Miliz), која је била претеча Банатске војне крајине.[4]
Организација Банатске војне крајне започета је 1764. године и од тада се њена територија налазила у саставу хабзбуршке Војне крајине. Првобитно је била подељена на два пука, односно регименте: Влашко-илирску и Немачко-банатску. Потом је од 1838, односно 1845. године била подељена на три регименте: Влашко-илирску, Немачко-банатску и Српско-банатску.
У периоду од 1849. до 1860. године, Банатска крајина се на југу се граничила са Кнежевином Србијом, на северу са Војводством Србијом и Тамишким Банатом, на истоку са Трансилванијом и Влашком и на западу са Славонском војном крајином.
Банатској војној крајини је 1851. године прикључена и Петроварадинска регимента у Срему, која је до тада била у саставу Славонске војне крајине, којој је поменута регимента враћена 1871. године.[5] Петроварадинској регименти је припадао и Шајкашки батаљон у југоисточном делу Бачке, познатом као Шајкашка, тако да је Банатска крајина у поменутом периоду обухватала и крајишке делове Срема и Бачке.
Банатска војна крајина је постојала до 1873. године, када је развојачена, а њено подручје је дошло под цивилну (жупанијску) власт.
Места[уреди | уреди извор]
Неки од важнијих градова и места у Банатској војној крајини били су: Борча[6], Панчево, Бела Црква, Алибунар, Ковин и Карансебеш.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Спасовић 2004.
- ^ Илић-Мандић 2015а, стр. 17-33.
- ^ Илић-Мандић 2020.
- ^ Илић 2011, стр. 289-310.
- ^ Dubravica 2001, стр. 159-172.
- ^ Маринковић, Велимир (1975). „Насеље”. Борча: Насеље и школа. Београд: Графички школски центар. стр. 20—69.
Литература[уреди | уреди извор]
- Dubravica, Branko (2001). „Političko-teritorijalna podjela i opseg civilne Hrvatske u godinama sjedinjenja s vojnom Hrvatskom 1871.-1886”. Politička misao. 38 (3): 159—172.
- Ђере, Золтан (2002). „Од Мохачке битке до смрти цара Јозефа II”. Историја Мађара. Београд: Clio. стр. 184—380.
- Илић, Јелена (2011). „Официри Банатске земаљске милиције 1757. године” (PDF). Мешовита грађа (Miscellanea). 32: 289—310.
- Илић, Јелена (2012). „Урбар насеља Ковин (1771. година)” (PDF). Мешовита грађа (Miscellanea). 33: 199—229.
- Илић, Јелена (2012). „Расподела земље граничарима у Банату - примери насеља Идвор 1769. и Ковин 1771. године” (PDF). Српске студије. 3: 183—205.
- Илић, Јелена (2014). „Насељавање потиских и поморишких граничара у Банат (1751-1753)” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 89: 35—51.
- Илић-Мандић, Јелена (2015а). „Банатска војна крајина у 18. и 19. веку” (PDF). Усмена традиција Банатске војне границе: Зборник радова. Нови Сад: Матица српска. стр. 17—33.
- Илић-Мандић, Јелена (2015б). „Последице рата и куге у Панчевачком дистрикту (1737-1739)” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 92: 35—51.
- Илић-Мандић, Јелена (2017). „Планско насељавање у Војној крајини: Колонисти-ветерани у Немачко-банатској регименти (1764–1788)” (PDF). Држава и политике управљања (18-20. век). Београд: Историјски институт. стр. 37—56.
- Илић-Мандић, Јелена (2020). Банатска војна крајина (1764-1800). Београд: Историјски институт.
- Илић-Мандић, Јелена (2022). „Српске миграције у западном Банату у 18. веку - између милитаризације и земљишног питања” (PDF). Attendite: Гласник Историјског архива у Кикинди. 18: 61—76.
- Панић, Божидар Р. (2020). „Срби у Поморишју и Банатској војној граници у доба Карађорђевог устанка”. Доба Карађорђа и Саве Текелије. Рача: Народна библиотека. стр. 271—310.
- Поповић, Душан Ј. (1959). Срби у Војводини. 2. Нови Сад: Матица српска.
- Поповић, Душан Ј. (1963). Срби у Војводини. 3. Нови Сад: Матица српска.
- Спасовић, Ивана Б. (2004). Банатска војна граница и њено укидање 1872. године. Панчево: Историјски архив.