Портал:Босна и Херцеговина/Изабрана биографија 37
Петар Поповић, звани Пеција (1826—1875) је рођен од оца Петра и мајке Илинке у селу Бушевић у Крупској. Већину живота провео је у граду Костајници.
Петар је сам научио писати и читати, а осим српског говорио је и турски језик. Не признавајући отоманску државу Петар у 22. години одлази у хајдуке и од тада до краја живота активно се бори против турске државе. У јесен 1858. заједно са хајдучким харамбашом Петром Гарачом из Стригове, диже велику буну у Кнешпољу и пред Костајницом гради шанац познат као „Пецијин шанац“. Хајдуцима се придружује и народ, па се на шанцу одиграва жестока битка између Турака и устаника. Након дуге и тешке борбе Турци су успјели устанике натјерати преко ријеке Уне у Костајницу гдје се већина предала аустријским стражама. Пеција и Гарача са још 300-тињак устаника се нису предали већ су прешли преко моста назад међу Турке и потиснувши их назад, тако да су Турци умакли у Пастирево. Ова буна је у народу позната као Костајничка или Пецијина буна, а рјеђе као Кнешпољска буна..
Послије Костајничке буне Турци су два пута хватали пецију. У Цариграду је био осуђен на смрт, са пресудом да буде погубљен у свом крају јер је „тамо највише зла починио“. На путу у родни крај Пеција је побјегао Турцима код Крагујевца, гдје се и задржао и добио мјесто стражара у тополивници. Ту је остао све до новог устанка у Босанској Крајини 1875. године. 29. августа 1875. године. погодило га је турско тане и на мјесту га убило., а десет година након погибије Пецијине су кости пренешене и похрањене код манастира Моштаница подно Козаре близу Козарске Дубице.