Портал:Црна Гора/Биографија 44
Пеко Павловић Николић (Чево, 1828. — 4. мај 1903.) је био црногорски перјаник, командант и војвода и чувени хајдучки харамбаша из Старе Црне Горе.
Отац му се звао Павле који је био барјактар чевског батаљона, па је зато називан Павловић, иначе му је презиме Николић. Прочуо се по храбрости и спретности још у вријеме Књаза Данила, a посебно 1875, приликом устанка херцеговачких Срба против Турака када је организовао црногорске и херцеговачке чете. Књаз га најприје поставља за свог перјаника а касније са двадесетак година за чевског капетана. Предводио је на хиљаде добровољаца из Црне Горе и организовао устаничку војску, сврставши 11 хиљада Херцеговаца у 12 батаљона. Европска штампа, која је опширно писала о устанку, посебно је истицала војводино врсно командовање, које је Турцима нанијело велике губитке. Истакао се у бици у Вучјем Долу у којој су побјеђени Турци, као и у многим другим биткама тог времена као што је Бој на Касаби Невесињској затим Битка на Муратовици и у готово свим биткама током устанка. Књаз Никола му даје војводски чин 1876. године. Након што је учествовао у бици на Крсцу и ослобођењу Никшића, дошао је у сукоб са краљевим тастом Петром Вукотићем и самим књазом Николом, морао је да напусти Црну Гору и оде у Бугарску гдје са радикалском емиграцијом (међу којом је био и Никола Пашић) безуспјешно спрема упад у Србију и свргнуће краља Милана. Након Бугарске одлази у Русију гдје бива примљен уз високе почасти као велики војсковођа, у Русији гдје су му синови на школовању и у војној служби и гдје борави пет година. Вратио се у Црну Гору у којој није био политички активан и у којој је умро 4. маја 1903. године. Сахрањен је пред капелицом на Старом цетињском гробљу, на његовом гробу је натпис „Неустрашивом јунаку, прослављеном војсковођи у борбама против Турака и борцу за народно ослобођење - захвални црногорски народ“. Носилац је бројних црногорских, србијанских, руских и италијанских одликовања.