Мелкитска гркокатоличка црква — разлика између измена
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
| Ред 3: | Ред 3: | ||
Мелкитска црква је сродна [[Антиохијска патријаршија|грчкој православној цркви у Антиохији]]. Углавном је концентрисан у [[Сирија|Сирији]], [[Либан|Либану]], [[Јордан|Јордану]], [[Израел|Израелу]] и [[Држава Палестина|Палестини]].<ref name="autogenerated1">{{cite web|url=http://pgc-lb.org/english/Faith3.shtml|title=Church History|publisher=Melkite Greek Catholic Patriarchate|archive-url=https://web.archive.org/web/20070305173504/http://www.pgc-lb.org/english/Faith3.shtml|archive-date=2007-03-05|url-status=dead}}</ref> Мелкитски гркокатолици су присутни, међутим, широм света путем миграција услед прогона. Изван [[Блиски исток|Блиског истока]], Мелкитска црква се такође проширила мешовитим браковима и преобраћењем људи различитог етничког наслеђа, као и трансритуализмом. Тренутно постоји око 1,6 милиона чланова широм света.<ref name="Faulk 2007, pp. 9-10">Faulk (2007), pp. 9–10</ref> Иако се литургијске традиције византијског обреда Мелкитске гркокатоличке цркве деле са традицијама [[Православље|православља]], црква је званично део Католичке цркве од потврде њеног јединства са Светом столицом у Риму 1724. године.<ref name="parry312">Parry, (1999), p. 312</ref> |
Мелкитска црква је сродна [[Антиохијска патријаршија|грчкој православној цркви у Антиохији]]. Углавном је концентрисан у [[Сирија|Сирији]], [[Либан|Либану]], [[Јордан|Јордану]], [[Израел|Израелу]] и [[Држава Палестина|Палестини]].<ref name="autogenerated1">{{cite web|url=http://pgc-lb.org/english/Faith3.shtml|title=Church History|publisher=Melkite Greek Catholic Patriarchate|archive-url=https://web.archive.org/web/20070305173504/http://www.pgc-lb.org/english/Faith3.shtml|archive-date=2007-03-05|url-status=dead}}</ref> Мелкитски гркокатолици су присутни, међутим, широм света путем миграција услед прогона. Изван [[Блиски исток|Блиског истока]], Мелкитска црква се такође проширила мешовитим браковима и преобраћењем људи различитог етничког наслеђа, као и трансритуализмом. Тренутно постоји око 1,6 милиона чланова широм света.<ref name="Faulk 2007, pp. 9-10">Faulk (2007), pp. 9–10</ref> Иако се литургијске традиције византијског обреда Мелкитске гркокатоличке цркве деле са традицијама [[Православље|православља]], црква је званично део Католичке цркве од потврде њеног јединства са Светом столицом у Риму 1724. године.<ref name="parry312">Parry, (1999), p. 312</ref> |
||
== References == |
|||
Референце |
|||
<references /> |
|||
Верзија на датум 28. фебруар 2021. у 15:59
Мелкитска гркокатоличка црква (арапски: كنيسة الروم الملكيين الكاثوليك, Канисат ар-Рум ал-Малакијјин ал-Катулик; грчки: грч. Μελχιτική Ελληνική Καθολική Εκκλησία; латински: Ecclesiae Graecae Melkitae Catholicae) или Мелкитска Византијска католичка црква, је источно-католичка црква у пуној заједници са Светом Столицом као део светске Католичке цркве. На њеном је челу патријарх Јусеф Абси са седиштем у катедрали Успења Богородице у Дамаску, у Сирији. Мелкити, католици византијског обреда, воде своју историју од раних хришћана у Антиохији, некада делу Сирије, а сада у Турској, из 1. века нове ере, где је хришћанство проповедао свети Петар.[1]
Мелкитска црква је сродна грчкој православној цркви у Антиохији. Углавном је концентрисан у Сирији, Либану, Јордану, Израелу и Палестини.[2] Мелкитски гркокатолици су присутни, међутим, широм света путем миграција услед прогона. Изван Блиског истока, Мелкитска црква се такође проширила мешовитим браковима и преобраћењем људи различитог етничког наслеђа, као и трансритуализмом. Тренутно постоји око 1,6 милиона чланова широм света.[3] Иако се литургијске традиције византијског обреда Мелкитске гркокатоличке цркве деле са традицијама православља, црква је званично део Католичке цркве од потврде њеног јединства са Светом столицом у Риму 1724. године.[4]
References
- ^ „» The Melkites”. melkite.org. Приступљено 2021-02-28.
- ^ „Church History”. Melkite Greek Catholic Patriarchate. Архивирано из оригинала 2007-03-05. г.
- ^ Faulk (2007), pp. 9–10
- ^ Parry, (1999), p. 312