Источне католичке цркве

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Источне католичке цркве односно оријенталне католичке цркве или унијатске цркве су цркве које припадају различитим источним обредима, а налазе се у пуном јединству, односно унији са Католичком црквом. Све источнокатоличке цркве признају римског папу као врховног црквеног поглавара и деле исте догме са Католичком црквом, али задржавају сопствене литургијске обреде, посебне обичаје и унутрашњу црквено-управну аутономију.

Источнокатоличке цркве су углавном распрострањене у источној Европи, на Блиском истоку, у северној Африци и јужној Индији, али данас су посредством својих дијаспора проширене и у осталим деловима света.

Назив[уреди]

Назив источне католичке цркве односи се на 23 цркве које припадају различитим источним литургијским традицијама и служе се посебним обредима: грчко-византијским, јерменским, коптско-александријским, сиријско-антиохијским или сиријско-халдејским. Називају се источним црквама због тога што користе источне обреде, који се разликују од западних обреда (латинског, односно римског и њему сличних, попут миланског). Називају се католичким црквама по томе што се налазе у пуном јединству са Католичком црквом. Такође, по основу тога што су настале ступањем у јединство, односно унију са Католичком црквом, називају се и унијатским црквама.

Историја[уреди]

Хришћанске заједнице у Пољско-литванској држави око 1573. године, пре промена изазваних склапањем Брестовске уније

Историја источних католичких цркава везана је за црквене расколе, који су били узроковани првенствено теолошким, односно догматским или еклисиолошким, али неретко и политичким разлозима. По том основу се могу разликовати поделе са теолошко-догматским поводом, када су се поједине цркве међусобно оптуживале за кривоверје, односно јерес, као и поделе због еклисиолошких, односно црквено-организационих и других сличних неслагања око расподеле надлежности, при чему су настајали расколи. Након Великог раскола (1054), када се Римокатоличка црква одвојила од васељенског Православља, на римокатоличкој страни су почеле да се јављају замисли о привлачењу православних и осталих источних цркава или њихових делова ради стварања црквене уније на челу са римским папом.

Унијаћење православаца[уреди]

Хришћанске заједнице у Пољско-литванској држави око 1750. године, након промена изазваних склапањем и спровођењем Брестовске уније

Прву групу источних цркава ка којима је Римокатоличка црква усмерила своју унијатску делатност чиниле су цркве васељенског Православља, односно њихови делови који су били у домашају римокатоличког утицаја. Рад на њиховом унијаћењу започет је у јужној Италији, недуго након Великог раскола (1054), и био је усмерен према тамошњим православним Грцима, који су на Сабору у Барију (1098) наведени да приме унију са Римокатоличком црквом. Већ у то време, као главни телошки проблем за превођење православних хришћања на унију показала се пнеуматолошка разлика у учењима о изхођењу Светог Духа, са чим је било спојено и питање о западном уметку Filioque у Никејско-цариградски симбол вере. Додатни проблеми су се тицали разних обредних питања и разлика у обичајима. У прво време, међу римокатоличким теолозима су постојала различита мишљења о начину на који би требало вршити унијаћење православних хришћана и степену обредне посебности и управне аутономије који би им требало оставити у оквиру уније.

Сва ова питања разматрана су на Другом лионском сабору (1274), на којем је био присутан и посланик византијског цара Михајла VIII Палеолога, као и цариградски патријарх Герман са представницима грчкога свештенства. Иако се чинило да је договор о јединству постигнут, испоставило се да иза споразума стоје првенствено политички разлози, а по повратку у Цариград грчки посланици нису било добро примљени, тако се Лионска унија никад није била спроведена у дело. Сличан покушај је поновљен и 1439. године на Фирентинском сабору, али убрзо се показало да ни Фирентинска унија неће бити дугог века.

Према грчко-византијском литургијском обреду који би задржавали приликом склапања уније, бивши православни хришћани су прозвани гркокатолицима. Тек у раздољу од 16. и 18. веку, након склапања Брестовске уније (1596) и Ужгородске уније (1646), постављени су темељ за настанак и развој првих аутономних гркокатоличких црква, које су успеле да заживе и опстану, првенствено у границама Пољско-литванске државе, а потом и у Хабзбуршкој монархији.

Унијаћење монофизита[уреди]

Другу групу источних цркава ка којима је Римокатоличка црква усмерила своју унијатску делатност чиниле су оријентално-православне цркве, односно њихови делови који су били у делокругу римокатоличких мисионара. Оријенталне монофизитске, односно миафизитске цркве су настале након Халкидонског сабора (451), путем одвајања од васељенског Православља. Римокатоличка црква је дошла у непосредан додир са овим црквама у време Крсташких ратова, када су римокатолички мисионари започели рад на унијаћењу појединих група оријентално-православних хришћана. Овај процес је такође био дуготрајан, али временом је довео до одвајања унијатских скупина од њихових матичних цркава и стварања посебних унијатских цркава јерменског, коптско-александријског и сиријско-антиохијског обреда. Тако су настале Јерменска католичка црква, Коптска коптска црква и Сиријска католичка црква.

Унијаћење маронита[уреди]

Трећу групу су чинили источни хришћани који су припадали Древној маронитској цркви, која се од васељенског Православља одвојила након Шестог васељенског сабора (680-681), услед спорова око монотелитске јереси. Римокатолички мисионари су дошли у непосредан додир са маронитима у време Крсташких ратова, али рад на њиховом унијаћењу је био веома дуготрајан. Међутим, римокатолички мисионари су временом успели да поунијате целу Маронитску цркву, те је тако настала данашња Маронитска католичка црква. Унијаћење маронита је једини пример потпуног унијаћења једне источне цркве.

Унијаћење несторијанаца[уреди]

Четврту групу су чиниле цркве које су настале из древне Цркве Истока, чије је одвајање од васељенског Православља започело након Ефеског сабора (431), услед спорова око несторијанске јереси. Рад римокатоличких мисионара на унијаћењу несторијанаца добио је на замаху средином 16. века, али је такође спровођен са промењивим успехом, све до 19. века када је извршена коначна консолидација унијатске Халдејске католичке цркве.

Унутрашње уређење[уреди]

Унијатске гркокатоличке бискупије у Аустроугарској према стању из 1909. године

По католичком канонском праву, свака од источних католичких цркава је црква sui iurus, што значи да је аутономна у односу на остале католичке цркве и у правилу има и сопствену јерархију, осим у крајевима где има премало припадника ових цркава па се за њих брину бискупи латинског обреда.

Унутрашња јерархија сваке од тих цркава базира се на сопственим традицијама. Тако су на челу неких од ових цркава патријарси. Тако источни католички патријарси своје традиционалне центре имају у Александрији (Копти), Антиохији (Мелкити, Маронити и Сиријска источна католичка црква), Вавилону (Калдејци), Киликији (Јермени). Осим патријарха постоје и велики надбискупи, као што је велики надбискуп Кијева који је поглавар Украјинске гркокатоличке цркве.

Називи црквено-управних установа и звања у источним католичким црквама се по правилу разликују од паралелних назива у Римокатоличкој цркви. На пример, оно што је на истоку епархија на западу је бискупија, што је на истоку протосинђел на западу је генерални викар. Према традицији источних цркава сакраменти крштења и помазања деле се непосредно једна након друге. Слично је и с причешћем. Свештеници у источним католичким црквама нису обавезни на целибат, као што је то случај у Римокатоличкој цркви. Ипак, епископ може да постане само неожењени свештеник. Као и у Православној цркви, већ рукоположени свештеник не може да се ожени.

Место у екуменском дијалогу[уреди]

Односи између источних католичких цркава и њихових бивших матица, односно цркава од којих су се ове цркве одвојиле ради уније са Римокатоличком црквом, оптерећен је тешким историјским наслеђем. Процес унијаћења, а самим тим и настанка источнокатоличких цркава, у историјском контесту је био праћен честим споровима и сукобима, а неретко и прогонима, што је довело до међусобног неповерења и других негативних појава. Тек у новије време, у контексту екуменског дијалога, пракса унијћења је одбачена (Баламандски споразум) као метод за уједињење хришћана. Римокатоличка страна и даље заступа став да унијатске цркве имају пуно право да постоје, док православни и остали источни хришћани и даље са неповрењем гледају на улогу унијатских цркава у савременим интерконфесионалним односима.

Списак источних католичких цркава[уреди]

Источнокатоличке цркве византијског обреда (гркокатолици)[уреди]

Са сопственом јерархијом[уреди]

Без властите јерархије[уреди]

Источнокатоличке цркве сиријског обреда (сирокатолици)[уреди]

Западносиријски (или антиохијски) обред[уреди]

Источносиријски (или халдејски) обред[уреди]

Источнокатоличке цркве александријског обреда[уреди]

Источнокатоличка црква јерменског обреда[уреди]

Види још[уреди]

Литература[уреди]