Путнички пролив

С Википедије, слободне енциклопедије
Путнички пролив
СинонимиTravellers' diarrhoea, tourist diarrhea,[1] traveler's dysentery[1]
Појава течних столица током путовања
СимптомиНеформирана столица током путовања, грозница, грчеви у стомаку, главобоља
ТрајањеНајчешће <5 дана
УзроциЧесто бактеријски
Фактори ризикаПутовање по земљама у развоју
Дијагностички методНа основу симптома и историје путовања
ПревенцијаЈести само правилно припремљену храну, пити флаширану воду, често прање руку
ЛечењеОрална рехидрациона терапија, антибиотици, лоперамид
Фреквенција~35% путника у земљама у развоју

Путничка пролив или путничка дијареја је инфекција желуца и црева коју карактерише учестала појава течних столица током путовања.[2][3][4] Симптоми углавном почињу 12 до 72 сата након узимања контаминиране воде или хране.[5] Карактеришу се грчевима у трбуху, мучнином, грозницом и надимањем.[3] У неким случајевима може се јавити и као крвави пролив. Иако се већина путника опоравља у року од четири до пет дана (чак и без или са минималним терапијом),[3] у око 10% случајева симптоми могу да трају и недељу и више дана.[3]

Код више од половине случајева узроковано је присутсво бактерија.[3] Најчешћа бактерија је ентеротоксична Escherichia coli, осим у југоисточној Азији , где је најчешћа Campylobacter.[2][3] Око 10 до 20% случајева је узроковано норовирусом.[3] Неке протозое као што је Giardia duodenalis могу изазвати дуготрајне болести.[3] Ризик је највећи током прве две недеље путовања и међу младим одраслим особама.[2] У већини случајева погођени долазе из развијених земаља.[2]

Мере превенције укључују само правилно опрану или кувану храну, пијење флаширане воде и често прање руку.[6] Вакцина против колере , иако ефикасна у превенцији колере, је упитне ефикасности против путничког пролива.[7] Примена антибиотика као вид превенције се генерално не препоручује.[3] Непосредни третман се састоји од пијења пуно течности и замене изгубљених минералних соли ( орална рехидрациона терапија ).[3][6] У случајевима са упорним или значајним симптомима, могу се применити антибиотици, који се могу узимати са лоперамидом за смањење учесталости пролива.[3] Мање од 3% случајева захтева болничко лечење.[2]

Процењује се да болест погађа између 20% и 50% путника у земље у развоју.[3] Путничка пролив је нарочито честа међу путницима који путују у Азију (осим Јапана и Сингапура ), Блиски исток, Африци, Мексику и Централну и Јужну Америку.[6] Ризик је умерен код путника у јужној Европи, Русији и Кини.[8] Путнички пролива је повезана са синдромом иритабилног црева и Гилен-Бареовог синдрома.[2][3]

Егзотична јела попут супе или чорба направљена од разних махунарки као што су: манзано чили, лук, пасуљ, тиквице, бели лук, зрна кукуруза, чилијајота и епазота, између осталих састојака; и у пратњи свињетине или пилетине, могу бити један од узрока пролива код путника.[9]

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Глобална учесталост пролива на милион становника
  555-1,178
  1,213-1,437
  1,496-1,496
  1,499-1,731
  1,735-3,160
  3,266-7,007
  7,181-23,486
  24,073-24,073
  26,206-32,803
  32,935-144,367

Процене наводе да учесталост путничких пролива износи 30% до 60% путника на дестинацијама са ограниченим ресурсима.[10]

Инциденција и узрочник варирају у зависности од дестинације, а највећа инциденција је пријављена у подсахарској Африци.[11] Остале локације са високом инциденцом укључују Латинску Америку, Блиски исток и јужну Азију.[12]

Фактори ризика су обично повезани са лошом хигијеном у подручјима са ограниченим ресурсима. То укључује лошу хигијенску праксу у руковању и припреми хране; недостатак хлађења због неадекватног напајања електричном енергијом; и лоше праксе складиштења хране. Додатни фактори ризика који се могу променити укључују употребу инхибитора протонске пумпе, недавну употребу антибиотика и небезбедне сексуалне односе. Фактори ризика за тешке компликације су трудноћа, младост или старост, путници са хроничним гастроинтестиналним обољењима или људи са ослабљеним имунитетом.[13][14]

Етиологија[уреди | уреди извор]

E. coli, enterotoxigenic 20–75%
E. coli, enteroaggregative 0–20%
E. coli, enteroinvasive 0–6%
Shigella spp. 2–30%
Salmonella spp. 0–33%
Campylobacter jejuni 3–17%
Vibrio parahaemolyticus 0–31%
Aeromonas hydrophila 0–30%
Giardia lamblia 0–20%
Entamoeba histolytica 0–5%
Cryptosporidium spp. 0–20%
Cyclospora cayetanensis ?
Rotavirus 0–36%
Norovirus 0–10%

Најчешћи бактеријски узрок је ентеротоксигена E. coli,[15][16] са проценама да је бактерија одговорна за скоро 30% случајева. Други уобичајени бактеријски узроци путничке дијареје укључују врсте Campylobacter jejuni, Shigella[17] и Salmonella.[18]

Норовирус је најчешћи вирусни узрок,[19] док је ротавирус[20] још један извор инфекције.

Од паразита Giardia intestinalis је најчешћи извор, док Cryptosporidium и Entamoeba histolytica такође могу изазвати пролив код путника.

Најчешћи узрок путничког пролива варира у зависности од региона, мада се извор ретко идентификује у мање тешким случајевима.[21][22][23][24]

Путнички пролив се може јавити и код краткорочних и код дугорочних путника или избеглица[25] и генерално, не постоји имунитет против будућих напада. Чини се да је путнички пролив најчешћа у топлијим климама, у подручјима са лошим санитарним условима и недостатком хлађења.[26] Поред тога, недостатак безбедне воде и пречица у припреми хране такође су главни фактори ризика. У областима где се пружа образовање о руковању храном, стопа пролива код путника је ниска

Патофизиологија[уреди | уреди извор]

Путнички пролив се најчешће шири фекално-оралним преносом узрочника, обично конзумирањем контаминиране хране или воде.

Период инкубације варира у зависности од узрочника, са вирусима и бактеријама у распону од 6 до 24 сата, а цревним паразитима је потребно 1 до 3 недеље пре појаве симптома.[27]

Патофизиологија путничке дијареје се разликује по узрочнику, али се може поделити на неинфламаторне или инфламаторне путеве.

  • Неинфламаторни агенси изазивају смањење апсорпционих способности цревне слузокоже, чиме се повећава излаз гастроинтестиналног (ГИ) тракта.
  • Инфламаторни агенси, с друге стране, изазивају деструкцију цревне слузокоже било ослобађањем цитотоксина или директном инвазијом на слузокожу. Губитак површине слузокоже поново доводи до смањења апсорпције са резултујућим повећањем покрета црева.[28]

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Почетак симптома се обично јавља 1 до 2 недеље након доласка на дестинацију са ограниченим ресурсима, иако путници могу развити симптоме током свог боравка или убрзо након доласка. Путнички пролив карактеришу три или више кашастих (течних) столица у току 24 сата или двоструки број столица у односу на почетне навике црева.[29]

Пролив се често јавља нагло и праћена је грчевима у трбуху, грозницом, мучнином или повраћањем. У тежим случајевима пацијенти могу имати јак бол у трбуху, високу температуру и знаке хиповолемије (тахикардија, хипотензија) изазване губитком течности преко учесталих столца.

Дијагноза[уреди | уреди извор]

У анамнези пацијенте треба питати о било каквој крви у столици, грозници или било којим повезаним симптомима и прикупити детаљну историју путовања, укључујући временску линију и итинерар, исхрану и потрошњу воде на његовом одредишту, болести других путника и могућу сексуалну изложеност.

У већини случајева, физички преглед ће показати благу дифузну осетљивост трбуха на палпацију.

Током прегледа лекари треба да процене да ли постоји дехидрација (преко тургор коже и пуњење капилара).

Лабораторијско испитивање обично није потребно у већини случајева. Код пацијената са забрињавајућим карактеристикама, као што су висока температура, хематохезија или тенезми, могу се урадити прегледи столице. Типични прегледи столице укључују културу столице, фекалне леукоците и лактоферин. Столицу треба проценити на јајне ћелије и паразите код пацијената са дужим трајањем симптома.

Како комплексне полимеразне ланчане реакције (ПЦР) постају доступни и омогућавају брзу анализу вишеструких патогена столице. Недостаци ових тестова су; висока цена, нису широко доступни и можда неће променити клиничко лечење пацијената.[21]

Радиолошке студије у већини случајева нису потребне. Рендгенски снимак бубрега, уретера и мокраћне бешике може да се уради да би се проценила акутна интраабдоминална патологија или да се траже докази о перфорацији у тешким случајевима. Компјетеризована томографија трбуха се такође може користити за процену унутартрбушне (интраабдоминалне) патологије у тешким случајевима.

Диференцијална дијагноза[уреди | уреди извор]

У диференцијалној дијагнози путничких пролива требало би имати у виду следеће болести:

Терапија[уреди | уреди извор]

Профилакса

Бизмут субсалицилат

Путнике треба саветовати пре путовања да смањење ризико пролива , укључујући:[30]

  • избегавање воде и леда из славине,
  • често прање руку,
  • избегавање лиснатог поврћа
  • избегавање воћа које није огуљено
  • избегавање уличне хране.

Бизмут субсалицилат (две таблете 4 пута дневно) могу се користити за профилаксу јер могу смањити учесталост путничког пролива за скоро половину. Лек би требало избегавати код деце и трудница због нежељених ефеката салицилата.

На кратким путовањима са високим ризиком, можда би било разумно започети антибиотике као профилаксу, али се то генерално избегава у дугорочним путовањима. Рифаксимин је често коришћена хемопрофилакса због своје минималне апсорпције и минималних нежељених ефеката.[31][32][33]

Надокнада течности

Основа лечења пролива је надокнада течности

Основа лечења пролива је надокнада течности. У благим случајевима, путници би требало да се фокусирају на повећање уноса воде. Вода је обично довољна иако се могу користити спортска пића и друге течности са електролитима.

Млеко и воћне сокове треба избегавати јер њихов унос може погоршати пролив У тежим случајевима, орална рехидрациона со се може користити да би се обезбедила рехидратација уз адекватну надокнаду електролита. У случајевима тешке дехидрације, на крају ће бити потребно интравенско давање течности.

Потпорна терапија

Лоперамид припада групи лекова под под називом „антидијароици“, који су намењени сузбијању симптома изненадног, краткотрајног пролива.

Лечење је потпорно у благим до умереним случајевима. Код пацијената без знакова инфламаторног пролива, лоперамид се може користити за ублажавање симптома.

Овај лек делује тако што столицу (пролив) чини чврстом и мање учесталом.

Типична доза за одрасле је 4 мг на почетку а потом 2 мг након сваке наредне ретке столице, стим да се не пређе 16 мг колико је укупна дневна доза.

Антибиотска терапија

Путницима са проливом могу се дати антибиотици по потреби на почетку симптома. Ципрофлоксацин се обично користи за лечење, иако постоји забринутост због резистенције на ову врсту лека од стране Campylobacter species. Из тог разлога, флуорокинолони се не прописују често путницима у Азију, а уместо њих пожељнији је азитромицин. Такође, азитромицин се често прописује трудницама и деци. Уобичајени режим је 500 мг дневно током три дана, иако докази сугеришу да појединачна доза од 1.000 мг може бити мало ефикаснија. Родитељима се може дати азитромицин у праху са упутствима за мешање са водом када је то потребно. Рифаксимин је минимално апсорбован антибиотик који је такође доступан и безбедан је за старију децу и труднице.

Прогноза[уреди | уреди извор]

Исходи код већине пацијената са путничким проливом су добри. Међутим, у тешким случајевима може доћи до дехидрације која захтева пријем и интензивно лечење.[34] Хидратација је кључна и пријем је потребан само за тешку дехидрацију и ортостатску хипотензију. Највећи ризик за настанак компликација су старије особе и деца млађа од 4 године.[12]

Често се лекару јављају и особе са путничким проливом због самопрописивања лекова без рецепта.[35]

Компликације[уреди | уреди извор]

Најчешће компликације су:[34]

  • Дехидрација
  • Малапсорпција
  • Сепса
  • Хемолитичко-уремијски синдром
  • Реактивни артритис

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Ensminger, Marion Eugene; Ensminger, Audrey H. (1993-11-09). Foods & Nutrition Encyclopedia, Two Volume Set. CRC Press. стр. 143. ISBN 9780849389801. 
  2. ^ а б в г д ђ Giddings, Stanley L.; Stevens, A. Michal; Leung, Daniel T. (2016). „Traveler’s Diarrhea”. Medical Clinics of North America (на језику: енглески). 100 (2): 317—330. PMC 4764790 Слободан приступ. PMID 26900116. doi:10.1016/j.mcna.2015.08.017. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л McGrath, Christian M; Leder, Karin (2017-02-02). „Travellers’ diarrhoea—a survey of practice”. Journal of Travel Medicine. 24 (2). ISSN 1195-1982. doi:10.1093/jtm/taw085. 
  4. ^ Hill, David R; Beeching, Nick J (2010). „Travelersʼ diarrhea”. Current Opinion in Infectious Diseases. 23 (5): 481—487. ISSN 0951-7375. doi:10.1097/qco.0b013e32833dfca5. 
  5. ^ „Diarreia do viajante - Distúrbios digestivos”. Manual MSD Versão Saúde para a Família (на језику: португалски). Приступљено 2023-11-26. 
  6. ^ а б в „Travelers' Diarrhea | Travelers' Health | CDC”. wwwnc.cdc.gov. Приступљено 2023-11-26. 
  7. ^ Ahmed, Tanvir; Bhuiyan, Taufiqur R; Zaman, K; Sinclair, David; Qadri, Firdausi (2013-07-05). Cochrane Infectious Diseases Group, ур. „Vaccines for preventing enterotoxigenic Escherichia coli (ETEC) diarrhoea”. Cochrane Database of Systematic Reviews (на језику: енглески). PMC 6532719 Слободан приступ. PMID 23828581. doi:10.1002/14651858.CD009029.pub2. 
  8. ^ Diemert, David J. (2006). „Prevention and Self-Treatment of Traveler's Diarrhea”. Clinical Microbiology Reviews (на језику: енглески). 19 (3): 583—594. ISSN 0893-8512. PMC 1539099 Слободан приступ. PMID 16847088. doi:10.1128/CMR.00052-05. 
  9. ^ S.L. Gorbach, R. Edelman. Traveler's diarrhea: National Institutes of Health Consensus Development Conference. Rev Infec Dis., 8 (1986), pp. 109-110
  10. ^ H. DuPont, C. Eicsson, R. Steffen. Historical perspective of travelers’ diarrhea. Traveler's Diarrhea, 2nd edition, BC Decker Inc, (2008),
  11. ^ Hoge, C. W. (1996-02-21). „Epidemiology of diarrhea among expatriate residents living in a highly endemic environment”. JAMA: The Journal of the American Medical Association. 275 (7): 533—538. ISSN 0098-7484. doi:10.1001/jama.275.7.533. 
  12. ^ а б Thomson, Chloe A; Gibbs, Robyn A; Heyworth, Jane S; Giele, Carolien; Firth, Martin J; Effler, Paul V (2016-12-07). „Pretravel Health Advice Among Australians Returning From Bali, Indonesia: A Randomized Controlled Trial Protocol”. JMIR Research Protocols. 5 (4): e236. ISSN 1929-0748. doi:10.2196/resprot.6549. 
  13. ^ Hirata, Kazuki; Ogawa, Taku; Fujikura, Hiroyuki; Ogawa, Yoshihiko; Hirai, Nobuyasu; Nakagawa-Onishi, Tomoko; Uno, Kenji; Takeyama, Masahiro; Kasahara, Kei (2018). „Characteristics of health problems in returned overseas travelers at a tertiary teaching hospital in a suburban area in Japan”. Journal of Infection and Chemotherapy. 24 (8): 682—685. ISSN 1341-321X. doi:10.1016/j.jiac.2018.02.003. 
  14. ^ Hagmann, Stefan H F; Christenson, John C; Fischer, Philip R (2018-01-01). „Travelers’ diarrhea in children: a blind spot in the expert panel guidelines on prevention and treatment”. Journal of Travel Medicine. 25 (1). ISSN 1708-8305. doi:10.1093/jtm/tax075. 
  15. ^ J.B. Kaper, J.P. Nataro, H.L. Mobley. Pathogenic Escherichia coli. Nat Rev Microbiol., 2 (2004), pp. 123-140
  16. ^ J. Vila, M. Vargas, I.R. Henderson, J. Gascon, J.P. Nataro. Enteroaggregative Escherichia coli virulence factors in traveler's diarrhea strains. J Infect Dis., 182 (2000), pp. 1780-1783
  17. ^ G.T. Keusch, M.L. Bennish. Shigellosis. Bacterial infections of humans:, 3.a ed.,
  18. ^ J. Vila, J. Gascon, A. Gene, L. Ruiz, M. Corachan, M.T. Jimenez de Anta. Epidemiologic, clinical and microbiological characteristics of enterotoxigenic E. coli as the cause of traveller's diarrhea. Enferm Infecc Microbiol Clin., 10 (1992), pp. 148-151
  19. ^ Koo, Hoonmo L.; Ajami, Nadim J.; Jiang, Zhi-Dong; Neill, Frederick H.; Atmar, Robert L.; Ericsson, Charles D.; Okhuysen, Pablo C.; Taylor, David N.; Bourgeois, A. Louis (2010). „Noroviruses as a Cause of Diarrhea in Travelers to Guatemala, India, and Mexico”. Journal of Clinical Microbiology. 48 (5): 1673—1676. ISSN 0095-1137. doi:10.1128/jcm.02072-09. 
  20. ^ R.I. Glass, U.D. Parashar, J.S. Bresee, R. Turcios, T.K. Fischer, M.A. Widdowson, et al. Rotavirus vaccines: Current prospects and future challenges. Lancet., 368 (2006), pp. 323-332
  21. ^ а б Connor BA, Rogova M, Whyte O. Use of a multiplex DNA extraction PCR in the identification of pathogens in travelers' diarrhea. J Travel Med. 2018 Jan 01;25(1)
  22. ^ Dunn N, Juergens AL. StatPearls [Internet]. StatPearls Publishing; Treasure Island (FL): May 8, 2022. Giardiasis.
  23. ^ Shirley DT, Farr L, Watanabe K, Moonah S. A Review of the Global Burden, New Diagnostics, and Current Therapeutics for Amebiasis. Open Forum Infect Dis. 2018 Jul;5(7):ofy161.
  24. ^ Vila, Jordi; Ruiz, Joaquin; Gallardo, Francisco; Vargas, Martha; Soler, Lara; Figueras, Maria José; Gascon, Joaquin (2003). „Aeromonasspp. and Traveler’s Diarrhea: Clinical Features and Antimicrobial Resistance”. Emerging Infectious Diseases. 9 (5): 552—555. ISSN 1080-6040. doi:10.3201/eid0905.020451. 
  25. ^ Cook, G C (2001). „Influence of diarrhoeal disease on military and naval campaigns”. Journal of the Royal Society of Medicine. 94 (2): 95—97. ISSN 0141-0768. doi:10.1177/014107680109400217. 
  26. ^ Shlim, David R.; Hoge, Charles W.; Rajah, Ramachandra; Scott, Robert McN.; Pandy, Prativa; Echeverria, Peter (1999). „Persistent High Risk of Diarrhea among Foreigners in Nepal during the First 2 Years of Residence”. Clinical Infectious Diseases. 29 (3): 613—616. ISSN 1058-4838. doi:10.1086/598642. 
  27. ^ Y. Zboromyrska, J.C. Hurtado, P. Salvador, M.J. Alvarez-Martinez, M.E. Valls, J. Mas, et al. Aetiology of traveller's diarrhoea: Evaluation of a multiplex PCR tool to detect different enteropathogens. Clin Microbiol Infect., 20 (2014), pp. O753-O759
  28. ^ Ashkenazi, Shai; Schwartz, Eli; O’Ryan, Miguel (2016). „Travelers’ Diarrhea in Children”. The Pediatric Infectious Disease Journal. 35 (6): 698—700. ISSN 0891-3668. doi:10.1097/inf.0000000000001145. 
  29. ^ G.G. Baaten, R.B. Geskus, J.A. Kint, A.H. Roukens, G.J. Sonder, A. van den Hoek. Symptoms of infectious diseases in immunocompromised travelers: A prospective study with matched controls. J Travel Med., 18 (2011), pp. 318-326
  30. ^ Tillett, E; Loosemore, M (2009-10-25). „Setting standards for the prevention and management of travellers' diarrhoea in elite athletes: an audit of one team during the Youth Commonwealth Games in India”. British Journal of Sports Medicine. 43 (13): 1045—1048. ISSN 0306-3674. doi:10.1136/bjsm.2009.063396. 
  31. ^ Houle, Sherilyn (2018). „Pharmacy travel health services: current perspectives and future prospects”. Integrated Pharmacy Research and Practice. Volume 7: 13—20. ISSN 2230-5254. doi:10.2147/iprp.s142982. 
  32. ^ Schrader, Andrew J.; Tribble, David R.; Riddle, Mark S. (2017-12-06). „Strategies to Improve Management of Acute Watery Diarrhea during a Military Deployment: A Cost Effectiveness Analysis”. The American Journal of Tropical Medicine and Hygiene. 97 (6): 1857—1866. ISSN 0002-9637. doi:10.4269/ajtmh.17-0196. 
  33. ^ Riddle, Mark S.; Connor, Bradley A.; Beeching, Nicholas J.; DuPont, Herbert L.; Hamer, Davidson H.; Kozarsky, Phyllis; Libman, Michael; Steffen, Robert; Taylor, David (2017-04-01). „Guidelines for the prevention and treatment of travelers’ diarrhea: a graded expert panel report”. Journal of Travel Medicine. 24 (suppl_1): S63—S80. ISSN 1195-1982. doi:10.1093/jtm/tax026. 
  34. ^ а б Dunn, Noel; Okafor, Chika N. (2023), Travelers Diarrhea, StatPearls Publishing, PMID 29083755, Приступљено 2023-11-26 
  35. ^ Riddle, Mark S; Connor, Patrick; Fraser, Jamie; Porter, Chad K; Swierczewski, Brett; Hutley, Emma J; Danboise, Brook; Simons, Mark P; Hulseberg, Christine (2017-09-23). „Trial Evaluating Ambulatory Therapy of Travelers’ Diarrhea (TrEAT TD) Study: A Randomized Controlled Trial Comparing 3 Single-Dose Antibiotic Regimens With Loperamide”. Clinical Infectious Diseases. 65 (12): 2008—2017. ISSN 1058-4838. doi:10.1093/cid/cix693. 

Литература[уреди | уреди извор]

1. Riddle MS, Connor BA, Beeching NJ, DuPont HL, Hamer DH, Kozarsky P, et al. Guidelines for the prevention and treatment of travelers’ diarrhea: a graded expert panel report. J Travel Med. 2017;24:S57–S74.

2. Gascón J. Epidemiology, etiology and pathophysiology of traveler’s diarrhea. Digestion. 2006;73 Suppl 1:102–108.

3. Virk A, Mandrekar J, Berbari EF, Boyce TG, Fischer PR, Kasten MJ, et al. A randomized, double blind, placebo-controlled trial of an oral synbiotic (AKSB) for prevention of travelers’ diarrhea. J Travel Med. 2013;20:88–94.

4. Sazawal S, Hiremath G, Dhingra U, Malik P, Deb S, Black RE. Efficacy of probiotics in prevention of acute diarrhoea: a meta-analysis of masked, randomised, placebo-controlled trials. Lancet Infect Dis. 2006;6:374–382.

5. McFarland LV. Meta-analysis of probiotics for the prevention of traveler’s diarrhea. Travel Med Infect Dis. 2007;5:97–105.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Класификација
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Путнички_пролив&oldid=27678981”