Радмила Деспинић-Томић

Радмила Деспинић-Томић
Радмила Деспинић-Томић
Лични подаци
Датум рођења	11. мај 1942. (82 год.)
Место рођења	Барајево, Краљевина Југославија (дејуре); Србија под немачком окупацијом (дефакто)
Уметнички рад
Поље	архитектура
Правац	постмодерна, брутализам, шумадијски стил

Радмила Деспинић-Томић (Барајево, 1942) српска је архитекта, позната по индустријским и јавним зградама.

Биографија

Рођена је од мајке Јеле и оца Душана у Барајеву током Другог светског рата, где је њена породица потражила спас од ратних збивања. Након тога, селе се у село Сутјеска у општини Сечањ, где она завршава основну школу, а у Зрењанину матурира у тамошњој гимназији.^[1] У Београду завршава архитектонски факултет у року (1966) и након тога ради једно време као наставница у архитектонској техничкој средњој школи у Београду (1966-1967), да би, након удаје, заједно са мужем Милетом (такође архитекта) прешла у Горњи Милановац, у коме живи и ради. По доласку у Горњи Милановац, постаје одговорни пројектант у пројектном бироу ГП Градитељ и ту остварује већину својих дела, највише у оквиру брутализма. Десетак година пре пропасти Градитеља, током осамдесетих година (1982), прелази у СИЗ становања општине Г. Милановац, где ради све до појаве српске хиперинфлације 1994, када због бедне плате напушта државну службу и отвара свој пројектни биро у коме ради до пензије.^[2]

Каснија дела (углавном породичне куће) углавном су пројектована у „шумадијском стилу“.

Након пензионисања, ради као сарадник у фирми Архитекти Томић (заједно са старијим сином), на бројним архитектонским пројектима и урбанистичким плановима.

Након демократских промена, била је члан Извршног одобра СО Г. Милановац задужена за област урбанизма (2000-2002. године). Била је члан жирија на јавном анонимном конкурсу за реконструкцију и доградњу зграде општине Г. Милановац.

Има два сина (Ранко и Марко, такође архитекти).^[2]

Ауторски приступ

Све веће зграде (јавне и индустријске) које је пројектовала Радмила Деспинић-Томић могу се сврстати у постмодерну са примесама брутализма, што је и било у духу времена у коме су стваране. Примена необрађеног и у калупима ливеног бетона на фасадама, комбинованог са фасадном опеком разних боја, јасне и функцији подређене основе, неке су од главних одлика њеног рада.

Што се тиче њеног опуса у пројектовању породичних кућа, кретала се од раног постмодерног израза карактеристичног за крај шездесетих година 20. века, до преласка на шумадијски стил, чији је један од родоначелника.

Најважнија дела

Фабрика Модне конфекције Рудник, Горњи Милановац;
Фабрика Градитељ-Секо (Secco), Горњи Милановац; првобитно у црвено-белој комбинацији боја, почетком двехиљадитих обојена у плаво-белу комбинацију (без сагласности ауторке) након промене власништва над фабриком;
Зграда болнице у Горњем Милановцу (медицина рада); првобитно изграђена са равним кровом, касније додата нова етажа са косим кровом покривеним црепом (по новом пројекту ауторке);
Управна зграда Електродистрибуције у Чачку;
Стамбено насеље у варошици Рудник;
Робна кућа Пролетер, Горњи Милановац.

Награде

Награда за урбанистичко-архитектонско решење стамбено-пословног комплекса Ердоглија у Крагујевцу, коауторски са арх. Неђом Боровницом и Милетом Томићем.

Галерија

Ватрогасни торањ фабрике Градитељ-Секо
Конкурсно решење за комплекс Ердоглија
Болница у Г. Милановцу
Болница у Г. Милановцу
Робна кућа Пролетер у Г. Милановцу
Робна кућа Пролетер у Г. Милановцу
Робна кућа Пролетер у Г. Милановцу, 2010.
Породична кућа у Шумадијском стилу (Горњи Милановац)

Извори

^ Зрењанинска гимназија 1846-1996, споменица, Народни музеј Зрењанин, 1996
^ ^а ^б Ко је ко у Горњем Милановцу 2003, Доситеј, Г. Милановац,. ISBN 978-86-7644-012-2.

[1] Зрењанинска гимназија 1846-1996, споменица, Народни музеј Зрењанин, 1996

[kojeko-2] а ^б Ко је ко у Горњем Милановцу 2003, Доситеј, Г. Милановац,. ISBN 978-86-7644-012-2.

[1]

[2]