Радмила Деспинић-Томић

С Википедије, слободне енциклопедије
Радмила Деспинић-Томић
Датум рођења(1942-05-11)11. мај 1942.(79 год.)
Место рођењаБарајево
 Србија
Пољеархитектура
Правац/традицијапостмодерна, брутализам, шумадијски стил

Радмила Деспинић-Томић је српска архитекта, позната по индустријским и јавним зградама.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођена је од мајке Јеле и оца Душана у Барајеву током Другог светског рата, где је њена породица потражила спас од ратних збивања. Након тога, селе се у село Сутјеска у општини Сечањ, где она завршава основну школу, а у Зрењанину матурира у тамошњој гимназији.[1] У Београду завршава архитектонски факултет у року (1966) и након тога ради једно време као наставница у архитектонској техничкој средњој школи у Београду (1966-1967), да би, након удаје, заједно са мужем Милетом (такође архитекта) прешла у Горњи Милановац, у коме живи и ради. По доласку у Горњи Милановац, постаје одговорни пројектант у пројектном бироу ГП Градитељ и ту остварује већину својих дела, највише у оквиру брутализма. Десетак година пре пропасти Градитеља, током осамдесетих година (1982), прелази у СИЗ становања општине Г. Милановац, где ради све до појаве српске хиперинфлације 1994, када због бедне плате напушта државну службу и отвара свој пројектни биро у коме ради до пензије.[2]

Каснија дела (углавном породичне куће) углавном су пројектована у „шумадијском стилу“.

Након пензионисања, ради као сарадник у фирми Архитекти Томић (заједно са старијим сином), на бројним архитектонским пројектима и урбанистичким плановима.

Након демократских промена, била је члан Извршног одобра СО Г. Милановац задужена за област урбанизма (2000-2002. године). Била је члан жирија на јавном анонимном конкурсу за реконструкцију и доградњу зграде општине Г. Милановац.

Има два сина (Ранко и Марко, такође архитекти).[2]

Ауторски приступ[уреди | уреди извор]

Све веће зграде (јавне и индустријске) које је пројектовала Радмила Деспинић-Томић могу се сврстати у постмодерну са примесама брутализма, што је и било у духу времена у коме су стваране. Примена необрађеног и у калупима ливеног бетона на фасадама, комбинованог са фасадном опеком разних боја, јасне и функцији подређене основе, неке су од главних одлика њеног рада.

Што се тиче њеног опуса у пројектовању породичних кућа, кретала се од раног постмодерног израза карактеристичног за крај шездесетих година 20. века, до преласка на шумадијски стил, чији је један од родоначелника.

Најважнија дела[уреди | уреди извор]

  • Фабрика Модне конфекције Рудник, Горњи Милановац;
  • Фабрика Градитељ-Секо (Secco), Горњи Милановац; првобитно у црвено-белој комбинацији боја, почетком двехиљадитих обојена у плаво-белу комбинацију (без сагласности ауторке) након промене власништва над фабриком;
  • Зграда болнице у Горњем Милановцу (медицина рада); првобитно изграђена са равним кровом, касније додата нова етажа са косим кровом покривеним црепом (по новом пројекту ауторке);
  • Управна зграда Електродистрибуције у Чачку;
  • Стамбено насеље у варошици Рудник;
  • Робна кућа Пролетер, Горњи Милановац.

Награде[уреди | уреди извор]

Галерија дела[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Зрењанинска гимназија 1846-1996, споменица, Народни музеј Зрењанин, 1996
  2. ^ а б Ко је ко у Горњем Милановцу 2003, Доситеј, Г. Милановац, ISBN 978-86-7644-012-2