Рат преко посредника

Из Википедије, слободне енциклопедије

Посреднички рат или рат преко посредника је израз који се користи за оружани сукоб који зараћене стране воде водза рачун, односно уз логистичку, пропагандну, обавештајну и другу помоћ трећих страна, односно држава које у њему не учествују непосредно. Ратови преко посредника су феномен који датира још од Старог века, а чија је карактеристика најчешће била да су велике државе, односно царства која би дошла у сукоб око неког подручја или економског интереса, а која су из неких економских или политичких разлога настојала да избегну отворено непријатељство, као своје “посреднике” користила своје вазале, трибутарне државе и клијентске државе, односно међусобно супротстављене фракције, кланове, династије или политичке странке унутар једне државе. Тај је феномен постао посебно видљив у време Хладног рата у Трећем свету када су САД и СССР, најчешће на идеолошкој бази, али некада и на основу разних "прагматичних" критерија оружјем, опремом, војним саветницима и на друге начине помагале међусобно супростатвљене државе, односно зараћене стране у грађанским ратовима.

Након завршетка Хладног рата, односно у данашњем свету, најважнијим примерима рата преко посредника се сматрају Грађански рат у Сирији где сиријске побуњенике подржава блок који чине САД, ЕУ, Турска, Саудијска Арабија и Катар, док режим председника Башара ел Асада подржавају Русија и Иран. Ратом преко посредника се такођер сматра и рат у Источној Украјини где про-западну и про-европску владу подржавају САД и ЕУ, док про-руске сепаратисте у Донбасу подржава Русија[1].

Ова врста рата уобичајена је за конфликте који су се јавили после Другог светског рата, а посебно за време Хладног рата, јер се сматрало да су посреднички ратови били сигурнији за вођење[2] у условима могућег нуклеарног конфликта. – Такође,постало је очигледно и једној и другој великој сили да је много јефтиније наоружати и опремити неку мању нацију или војску него ићи лично у рат. Исто тако, пошто је јавно мњење, формирано преко масовних медија, поготову у САД, постајало релевантан фактор, политички је било лакше и сигурније не слати војску директно на бојишта, већ наоружавати побуњенике попут Муџахедина у Совјетско-Афганистанском рату.[3][4]

Посреднички ратови су такође  избијали у независним конфликтима у које би се касније умешале велике силе. Пример је Шпански грађански рат, који је почео као конфликт Републиканаца и Фашиста у који су се упетљале Немачка и Италија на страни Франка и СССР и интернационална коалиција, под називом Интернационалне бригаде[5] .

Опште[уреди]

Често се дешавало да губитничка страна у неком обрачуну држава, која је остала без политичке или финансијске снаге да води нови рат, прибегава тактици стварања и одржавања конфликата мањег интензитета преко треће стране, усмерених против победничке државе. Пример за то је више ратова вођених  између Израела и арапских држава, из којих је као победник редовно излазио Израел. Арапске државе су због тога прибегле стварању и одржавању милитантних организација попут Хезболаха, који већ деценијама води герилски рат против Израела.[6][7]

Такође, услед притиска јавног мњења, велике силе често су приморане да воде ратове преко својих савезника у појединим земљама. После Вијетнамског рата, рецимо, који је донео огроман број жртава и поларизовао јавно мњење, САД се веома чувају директног учешћа у ратовима, поготову после неколико веома заморних интервенција на Блиском истоку, које су донеле незадовољство у народу.[8] Најновији пример је рат у Сирији у коме САД учествује помажући такозване “умерене“ побуњенике у борби против легално изабране сиријске владе, којој помаже Русија.

Овим ратовима се прибегава и у случајевима да нека сила жели да избегне осуду  међународних организација попут УН у случајевима кршења примирја или договора постигнутих уз посредовање УН а који, из разних разлога не одговарају некој од земаља које су биле приморане да на то пристану.

И на крају, треба поменути и економски фактор. Пуно је јефтиније помагати одређене групе или организације него ангажовати своје снаге на терену. Сав напор и штетне ефекте сукоба тада подносе клијентске организације или државе.[9]

Ефекти[уреди]

Посреднички ратови генерално имају дестабилизирајући ефекат на област или државу у којој се воде. На пример,конфликти ове природе, што између Израела и Палестине, што између Ирана и Саудијске Арабије, гурнуле су овај део свет у хаос, безнађе и деструкцију,укључујући и велике људске и материјалне жртве. Само у Ираку погинуло је преко 500000 људи од 2003.[10]

Референце[уреди]

  1. Војна повијест Мирко Биланџић: Руска интервенција у Сирији: Крај Исламске државе и сиријског режима или нови поставганистански оквир, Вечерњи лист, 4. новембра 2015. (приступљено 21. фебруар 2017.)
  2. Wilde, Robert. "Mutually Assured Destruction." About Education. About.com, n.d. Web. 23 April 2015. 
  3. Prof CJ. "Ep. 0014: Fall of the Soviet Empire." Prof CJ, 21 July 2014. MP3 file. 
  4. Curtis, Anthony R. "Mass Media Influence on Society." University of North Carolina at Pembroke, 23 June 2012. PDF file. 
  5. The Editors of Encyclopædia Britannica. "Soviet Invasion of Afghanistan." Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica, Inc., n.d. Web. 23 April 2015. 
  6. The Editors of Encyclopædia Britannica. "Spanish Civil War." Encyclopædia Britannica, n.d. Web. 23 April 2015. <http://www.britannica.com/EBchecked/topic/558032/Spanish-Civil-War>.  Спољашња веза у |title= (помоћ)
  7. Masters, Jonathan, and Zachary Laub. "Hezbollah (a.k.a. Hizbollah, Hizbu'llah)." Council on Foreign Relations. Council on Foreign Relations, 3 January 2014. Web. 28 April 2015. 
  8. Laub, Zachary. "Hamas." Council on Foreign Relations. Council on Foreign Relations, 1 August 2014. Web. 28 April 2015. <http://www.cfr.org/israel/hamas/p8968>.  Спољашња веза у |title= (помоћ)
  9. Mumford, Andrew (1 April 2013). "Proxy Warfare and the Future of Conflict". The RUSI Journal. 158 (2): 40–46. doi:10.1080/03071847.2013.787733. ISSN 0307-1847. 
  10. "War on the cheap?: assessing the costs and benefits of proxy war". repository.library.georgetown.edu. Retrieved 2015-09-28. 

Види још[уреди]