Грађански рат у Сирији

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Грађански рат у Сирији
Syrian Civil War map.svg
Војна ситуација с почетка августа 2018.      Сиријска влада (сиријска арапска армија и савезници)      Сиријска опозиција      Демократски Федерални Систем Северне Сирије
     Исламска држава (ISIL) За детаљнију, најновију, интерактивну мапу, погледајте Шаблон:Сиријски грађански рат детаљна мапа.
Време:15. март 2011—данас
Место:Сирија, Блиски исток, Азија
Резултат: сукоб у току
Сукобљене стране

Сирија Сирија

Хезболах (од 2013)
Иран Иран (од 2013)
Русија Русија (од 2015)

Сиријска опозиција

Турска Турска (од 2016) [b]


Ахрар ел Шам[e]

  • Исламски Фронт / СИФ (2012–15)

Џајш ел ислам


Тахрир ел Шам[d][e]

Ал Каида

Flag of the Islamic State of Iraq and the Levant2.svg Исламска Држава (од 2013)

Демократски Федерални Систем Северне Сирије (СДФ) (од 2012)
  • YPG/YPJ
  • Друге оружане групе

CJTF–OIR
(од 2014)

Команданти и вође
Владимир Путин (Председник Русије)
  • Башар ел Зуби (Командант Јужног фронта (Сиријска побуњеничка група)
  • Џамал Мароуф (Командант Сиријског револуционог фронта од 2012-2014)
  • Турска
  • Генерал-потпуковник Зекаи Аксакали (Командант и шеф операције)[14]

  • Абу Јахја ел Хамави (Вођа Ахрара ал Шама)
  • Ахмед Иса ал Шеик (вођа Исламског фрона у Сирији; 2012–15)[16]


Јачина

Војска Сирије: 180.000[38]

Генерална дирекција за сигурност: 8.000[39]

Оружане снаге: 80.000[40]

Бригада БААС: 7.000 Хезболах: 6.000–8.000[41]

Бригада Ал-Кудс: 4.000–8.000 Русија: 4.000 војника[42] и 1.000 извођача[43]

Иран: 3.000–5.000[41][44]

Друге савезне групе: 20.000+

ФСА: 40.000–50.000[45] (2013)

Исламски фронт: 40.000–70.000[46] (2014)

Остале групе: 12.500[47] (2015)

Оружане снаге Турске: 4.000-8.000[48][49]


Ахрар ал Шам: 18.000–20.000+[50][51] (Март 2017)


Тахрир ал Шам: 31.000[52]
15.000–20.000 (тврдња САД-а, крајем 2016)[53] 1.000 (тврдња САД-а., крајем 2017)[54]

SDF: 50.000+[55][56]

  • YPG и YPJ: 57.000–60.000[57][58]
    (већина, не сви, део СДФ-а)
  • Сиријско војно веће (MFS): 2.000[59]
  • Ал-Санадид снаге: 4.500+[60]
  • SDF Војни савет: 10.000+[61][62][63]
Жртве и губици
око 120.000 мртвих око 160.000 мртвих преко 10.000 мртвих 5.000 мртвих

Грађански рат у Сирији[64][65][66][67] је текући оружани конфликт између представника власти и опозиције у Сирији. Почео је 15. марта 2011. године истовременим демонстрацијама у више сиријских градова против сиријске владе и председника Сирије Башара ел Асада, под утицајем Арапског пролећа. Демонстранти су тражили крај владавине Баас партије у Сирији, већа грађанска и социјална права као и одлазак са власти Башара ел Асада. Протести и демонстрације су касније прерасли у оружане сукобе а 2012. године сукоб побуњеника и Војске Сирије прераста у грађански рат.

У пролеће 2011. сиријска влада користи Војску Сирије у гушењу протеста и демонстрација. Неколико градова је опседнуто,[68][69] а у неким градовима је сиријска војска користила и ватрено оружје те пуцала на демонстранте.[70] Ово је довело до револта у самим оружаним снагама, па је један број припадника војске дезертирао и прикључуио се демонстрантима а касније су формирали Слободну армију Сирије. Сиријска власт је ове оружане формације оцењивала као терористичке те је дошло до оружаног сукоба побуњеника и регуларне војске.[тражи се извор]

По различитим изворима до 23.000 људи је погинуло, укључујући у тај број око 19.000 бораца са обе стране[71][72] и око 1.800 демонстраната.[73][74] Око 1,5 милиона Сиријаца је напустило своје домове.[75] Десетине хиљада избеглица је избегло у Ирачки Курдистан,[76] Јордан,[77] Либан и Турску.[78][79] Десетине хиљада људи су ухапшене а постоје и подаци о тортури у затворима.[80][81]

И једна и друга страна у конфликту су оптужене да су чиниле ратне злочине, зверства и тортуру над заробљеницима као и коришћење цивила као живи штит.[82][83][84][85][86]

Арапска лига, САД, Европска унија и друге земље су оптуживали сиријски режим због бруталног обрачуна са демонстрантима. Покушај да се кроз Савет Безбедности, као на примеру Либије, уведе зона забрањеног лета и изврши војна интервенција блокирале су Кина и Русија у страху од додатне ескалације насиља и једностраних решења.[87][88] Арапска лига је у новембру 2011. искључила Сирију из те организације.[89] Касније су Уједињене нације послале специјалног изасланика Кофија Анана, и посматрачку мисију ради мирног решења и смиривања насиља.[90]

Црвени Крст је 15. јула 2012. прогласио сукоб у Сирији унутрашњим оружаним конфликтом, односно грађанским ратом, што је значило пуну примену међународног хуманитарног права под Женевском конвенцијом.[91]

Историја[уреди]

Сирија је постала независна република 1946. У марту 1949, демократску власт су срушили пучисти које су подржавале САД.[92] Два следећа војна пуча догодила су се исте године. Устанак 1954. против војне власти вратио је власт грађанима. На првим слободним изборима победио је Шукри ал-Куватли, који је био председник у време пуча у марту 1949. Након успостављења уније са Египтом 1949. године парламентарни систем је смењен високо централизованим председничким системом. Унија је престала да постоји 1961. када је Сирија иступила из договора. Државни удар 8. марта 1963. на власт је довео Баас партију, а 1966. се догодио још један државни удар.[93] Године 1970. тадашњи министар одбране Хафиз ел Асад дограбио је власт и прогласио је себе за председника. На овој позицији остао је до смрти 2000. Од тада је Баас партија постала главна политичка снага у Сирији, а грађани Сирији су имали право да одобре председника референдумом али нису имали право на вишепартијске изборе.[94] Године 1982. на врхунцу шестогодишњег исламског устанка широм земље, Асад је спровео војну акцију на град Хама који је био центар заједнице суни муслимана, а где су се налазиле седишта исламистичких организација попут Муслиманског братства.[95] Ово је остало познато као Масакр у Хами, у коме је страдало хиљаде људи.[96]

Сирија у 21. веку[уреди]

Сиријски председник Башар ел Асад

Хафиз ел Асад је умро 2000. године од болести плућа. Наследио га је Башар ел Асад који је дошао на власт након што је промењен Устав у коме се смањен потребан број година за председника са 40 на 34.[94]

Башар ел Асад са доласком на власт донео је и наде за реформама. Вођене су политичке и социјалне дебате у којима су захтеване промене, од јула 2000. до августа 2001.[97] Овај период се завршио у августу 2001. када су ухапшене вође покрета који је захтевао слободне изборе и тражио грађанску непослушност.[98]

Неколико протеста од 2004. године десило се у делу Сирије који је насељен Курдима. Те године су букнули протести на североистоку у граду Камишли. Током фудбалског меча, неколико навијача је истакло курдску заставу и меч се претворио у политички конфликт. Полиција је реаговала у сукобу између Арапа и Курда и убијено је неколико десетина људи. Након тога било је још неколико сукоба Курда и сиријских органа безбедности.

Асадова породица потиче из мањинске Алави секте, чији припадници чине 12 % становништва Сирије.[99] Припадници ове секте држе контролу државне безбедности, што изазива бес код Суни муслимана,[100] којих има око 75% сиријске популације.[101] Мањински Курди се такође буне против актуелне власти.[102] Стање људских права и грађанске слободе у Сирији такође представљају један од главних узрока побуна и немира. Социјални и економски фактори као што су слабљење и пад животног стандарда, смањење државне помоћи најугроженијима (последица постепеног преласка на тржишну економију), слабљење државних дотација у пољопривреди, повећана незапосленост међу младима такође утичу на стање у друштву и компликују унутрашње политичко, економско и социјално стање у Сирији.[103][104]

Арапско пролеће[уреди]

Након више од 40 година породице Асад под утицајем револуција у арапским државама током зиме 2010—2011. дошло је до прве напуклине у политичком систему 28. јануара и 3. фебруара 2011. и позив на демонстрације 22. фебруара 2011. Реформистичке странке Сирије с седиштем и подршком у САД као и подршком Израела, не доносе промене, али сви новинари јављају о друштвеној заглушујућој тишини пред експлозију. Доласком арапског пролећа мења се ситуација на Блиском истоку и северу Африке. У земљама северне Африке долази до политичких промена током којих су многи дугогодишњи режими и владари свргнути демонстрацијама и грађанским протестима (у Тунису, Египту, Мароку) али и грађанским ратом, као што је био случај у Либији.

Побуна[уреди]

Демонстрације у Хомсу против Башара ел Асада
Митинг подршке Башару ел Асаду

До отворене побуне против сиријске владе долази 15. марта 2011. демонстрацијама у неколико мањих сиријских градова. У покушају смиривања ситуације председник Башар ел Асад је покушао да да уступке демонстрантима, али то није довело до смиривања ситуације па је влада прешла на методу „штапа и шаргарепе“ то јест с једне стране је давала политичке уступке од којих највећи постаје укидање ванредног стања док је с друге стране послала тенкове и војску да угуши немире. Слично као и у Либијском рату за разлику од осталих „мирних арапских револуција“ у овој побуни „ненаоружани“ демонстранти то јест цивили су пружили оружани отпор што је довело до жртава на обе стране иако је због неуспоредиво боље наоружаности сиријске војске однос убијених војника насупрот „цивила“ око један на према шест.[105] Зависно од интерпретација борбе између војске и демонстраната или гушење цивилних демонстрација се воде више од 45 дана, а седиште побуне је постао Дера, сиријски град на граници с Јорданом. Без обзира на немире или побуну што је зависно од интерпретација да сиријска влада контролише ситуацију због потпуне лојалности војске и због подршке већине становника тако да су ове „демонстрације“ много мање него сличне у Египту, Тунису, Јемену и слично.[106] Међутим, након оружаног сукоба и погибије два демонстранта на протестима 18. марта 2011. у Дамаску долази до масовних хапшења.[107]

Ескалација протеста[уреди]

Одговор власти[уреди]

Хапшења[уреди]

Концесије[уреди]

Сурово обрачунавање[уреди]

Грађански рат[уреди]

Битка за Дамаск (2012)[уреди]

Град Дамаск, престоница Сирије, био је поприште грађанских протеста, немира и отворених оружаних сукоба. Као важан стратешки центар у коме су смештене државне институције и војни командни центри у Дамаску су вођене велике уличне борбе између армије и побуњеника. У више наврата у Дамаску су се одигравали и терористички напади бомбаша-самоубица. У недељу 15. јула 2012., у вечерњим сатима, побуњеници су кренули у офанзиву на Дамаск.[108] Сукоби су започети у предграђима да би се неколико дана касније проширили и на остале делове града. Сиријска војска је узвратила минобацачком ватром а цео догађај је додатно распламсао сукоб који је, практично, прерастао у грађански рат.[108] Неколико дана касније, 17. јула, Војска Сирије је појачала десјтво уводећи у борбу и јуришне хеликоптере као и хеликоптере топовњаче. То је био први пут од избијања сукоба да се у непосредној ватреној подршци користе такве летелице.[109] Сиријска армија је такође отпочела и гранатирање квартова које су побуњеници током вишедневних борби освојили. Одлучна да поврати потпуну контролу над Дамаском она је отпочела офанзивна дејства на квартове под контролом побуњеника. Као додатно појачање армија је извела пребацивање трупа са Голанске висоравни.[109] Сутрадан, 18. јула, борбе су настављене већим интензитетом а побуњеници су нападали важније стратешке тачке као што су седиште обавештајне службе, полицијске станице, касарне и међународни аеродром.[110] Током сукоба, у терористичком самоубилачком нападу од стране групе Лива ал-Ислам на центар обавештајне службе убијен је и сиријски министар одбране Дауд Рајха, као и његов заменик Асеф Шавкат.[110] Сиријска војска је извела прегруписавање трупа, припрему и 20. јула започела офанзиву у циљу ослобађања престонице.[111] У тим дејствима успела је да одбаци побуњеника из њиховог упоришта у кварту Мидан, поврате контролу над неким квартовима и, уз помоћ артиљерије, авијације и оклопних јединица разбију веће побуњеничке групе које су се инфилтрирале у Дамаск. Највеће упориште побуњеника у Дамаску је остало у кварту Салахедин на кога су снаге сиријске армије сконцентрисале артиљеријску и авијацијску ватру.[111]

Битка за Алеп (2012—2016)[уреди]

Сиријско ваздухопловство је користило школске авионе L-39 за блиску подршку трупама у Алепу
Рушевине у предграђу Алепа 2012

Слободна сиријска армија је 19. јула 2012. упала у делове града Алепа и отпочела битку за Алеп.[112] Истовремено одржавани су протести против режима Башара ал Асада. Војска Сирије је сутрадан, 20. јула, започела гранатирање града и положаја устаника. Борбе између устаника и регуларне армије су трајале, променљивог интензитета, до отпочињања контраофанзиве Сиријске војске, 28. јула 2012. Неколико дана раније, 24. јула, Сиријско ваздухопловство је по први пут од избијања сукоба извело ваздушне ударе по побуњеницима, користећи школске авионе L-39 албатрос.[113] Интензитет борби нарочито је појачан у току претходног, 23. јула.[113] Истовремено са појачавањем интензитета борби у затвору у Алепу, због лоших услова, избила је побуна која је угушена 24. јула са око 15 погинулих затвореника.[113] Сутрадан, 25. јула, Сиријска армија извела је прегруписавање и појачање трупама дислоцираних са границе са Турском, упоредо са интензивирањем борби у кварту Ел Џамалија.[114] 27. јула Војска Сирије је отпочела груписање артиљерије и тенкова око Алепа и припреме за контраофанзиву. Истовремено цивили су напуштали град а побуњеници ојачавали и прикупљали муницију и опрему.[115] Сутрадан, 28. јула, Сиријска војска је отпочела контраофанзиву у циљу заузимања Алепа и уништавања побуњеничких снага у граду.[116] Уз употребу тенкова и теше артиљерије, подржана из ваздуха хеликоптерима топовњачама и лаком јуришном авијацијом Сиријска војска је отпочела контраофанзиву у југозападним деловима Алепа.[116] У жестоким окршајима у насељу Салахедин и осталим деловима града погинуло је око 29 људи.[116] Побуњеничке снаге су оскудевале у средствима за одбрану од ваздушних напада који су настављени и сутрадан, нарочито око главног упоришта, насеља Салахедин.[117]

Руска интервенција у Сирији[уреди]

Сматра се да су руски ваздушни удари и војна помоћ спасили Сиријску војску од пораза. Захваљујући руској подршци, Сиријска армија успева да ослободи 12.000 km² територије.

Турска интервенција у Сирији[уреди]

Република Турска је августа 2016. објавила почетак операције „Штит Еуфрата" и послала своје војне снаге на територију Сирије како би помогла својим савезницима, сиријској опозицији да заузме што више територија како би имала бољу преговарачку позицију, циљ је такође био доказати да терористичка група Слободна сиријска армија постоји и да може бити ефективна у борби против Исламске Државе са којом је Турска раније сарађивала, подржавала и трговала нафтом.

У борбеним операцијама поред турских снага, у великом броју учествују локални Туркмени али и Арапи.

Снаге Штита Еуфрата су у почетку за кратко време заузеле делове северне Сирије и одсекле Исламску државу од границе са Турском. Турска војска и терористи су истовремено започели нападе против снага Рожаве али на интервенцију САД су ограничили већину борбених дејстава против Исламске Државе. Турска војска и терористи су 104 дана водили борбу за преузимање града Ал Баб; у тој бици је погинуло око 2.000 људи укључујући и 450 цивила.

Битка за Ал Баб[уреди]

Исламска држава[уреди]

Исламска држава Ирака и Сирије (скраћено ИСИЛ или ИСИС) је првобитно формирана као милитантна група, која своје корене вуче од сунитских фундаменталистичких група које су почетком 2004. настале у Ираку након америчке инвазије те водиле оружану борбу против америчких и других западних трупа, а потом формално изразиле верност ал Каиди.

ИСИЛ је током следећих неколико година био активан и у борби против ирачких шиитских паравојних формација, а после америчког повлачења и против ирачке владе. Његове активности у самом Ираку су до 2012. године биле значајно смањене, и није се сматрао значајним фактором.

Међутим, избијање грађанског рата у Сирији је ИСИЛ-у дало прилику да прошири своје активности на Запад, односно да склопи савез са другим исламистичким групама, али и посредно добије оружје, опрему и новац од САД и њихових савезника. То се, између осталог, 2012. године одразило и на освајање града Ал-Рака, који је постао први већи град под контролом сиријских побуњеника, али и ИСИЛ-ово седиште. ИСИЛ се ускоро сукобио са другим исламистичким фракцијама у Сирији, што је 2013. године довело до тога да Ал Каида нареди његово распуштање, што је ИСИЛ-ов лидер Абу Бакр ел Багдади одбио да учини.

У јуну 2014. ИСИЛ је предузео велику офанзиву у Ираку која је довела до освајања Мосула, Тикрита те бројних стратешки важних градова у северном и централном делу Ирака. Од 2014. године ИСИЛ је контролисао велики део Сирије и постао веома важан фактор у сиријском грађанском рату.

Великом офазивом Сиријске армије, потпомогнуте од стране Русије, током 2017. године ИСИЛ је изгубио највећи део територије Сирије који је до тада контролисао.

Руски ваздушни удари 2015[уреди]

30. септембра 2015 године, у складу с одлуком врховног команданта Руских оружаних снага Владимира Путина, авиони Руских ваздушних снага су започели ваздушне операције, укључљујући прецизне нападе на мете Исламске државе на терену на територији Сирије. Напад је уследио након што је парламент Русије одобрио Путину употребу војске у Сирији, након формалног захтева председника Асада да Русија помогне.

Интернет револуције[уреди]

Слично као и у осталим арапским револуцијама 2010-11 интернет, мобилни телефони и слични уређаји играју велику улогу у преношењу вести и запажања, како ратних извештача тако и цивила и људи укључених у сама ратна дејства. Популарни портали, блогови и сајтови за приказивање видео-снимака играју важну улогу у креирању јавног мњења. Моћ савремених мултимедијалних уређаја и интернета и утицај на гледаоце је био сличан оном утицају који је имала телевизија током Вијетнамског рата. Иако је Сирија као и Либија блокирала интернет и телекомуникациони приступ својим грађанима вести, слике и видео материјал су се пробијали до познатих интернет страница. Као контрамеру блокади побуњеници су користили различите приступе пратећи искуства стечена на другим кризним жариштима током Арапског пролећа. Нарочито је развој хардвера помогао побуњеницима у овоме. За разлику од претходних сукоба камере су доступне на скоро сваком телефону са могућношћу директног слања видео материјала са тих уређаја. Њима су смањени габарити, цена и приступачност те је било практично немогуће спречити снимање и бележење ратних дејстава.[105]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Iraq conducts first airstrikes against ISIS in Syria”. CNN. 24. 2. 2017. 
  2. ^ „Trump ends CIA arms support for anti-Assad Syria rebels: U.S. officials”. Reuters. 19. 7. 2017. 
  3. ^ Watson, Ivan; Tuysuz, Gul; CNN (29. 10. 2014). „Meet America's newest allies: Syria's Kurdish minority”. CNN. Приступљено 4. 11. 2017. 
  4. ^ Jaunger, A. (30. 7. 2017). „US increases military support to Kurdish-led forces in Syria”. ARA News. Приступљено 1. 1. 2018 — преко Inside Syria Media Center. 
  5. ^ Dettmer, Jamie (9. 6. 2016). „France Deploys Special Forces in Syria as IS Loses Ground”. VOA. Приступљено 1. 1. 2018. 
  6. ^ „U.S.-backed fighters poised to cut key ISIS supply line”. CBS News. 9. 6. 2016. Приступљено 7. 3. 2017. 
  7. 7,0 7,1 Irish, John (13. 11. 2013). „Syrian Kurdish leader claims military gains against Islamists”. Reuters. Архивирано из оригинала на датум 14. 11. 2013. Приступљено 12. 4. 2017. »Muslim said the PYD had received aid, money and weapons from the Iraq-based Kurdistan Democratic Party and Patriotic Union of Kurdistan...« 
  8. ^ Alaaldin, Ranj (16. 12. 2014). „A Dangerous Rivalry for the Kurds”. The New York Times. Приступљено 12. 4. 2017. »Once again, the P.U.K. saw a chance to seize the initiative, by suggesting that it, rather than the Kurdistan regional government or the K.D.P., was providing weapons and supplies to the Syrian Kurdish fighters, who belong to a party that has historically been at odds with the K.D.P.« 
  9. ^ Murphy, Jack (23. 3. 2017). „Did Kurdistan’s Counter-Terrorist Group assault the Tabqa Dam in Syria?”. SOFREP. Приступљено 29. 3. 2017. 
  10. ^ Whitcomb, Alexander (30. 10. 2014). „Peshmerga advance team in Kobane”. Rudaw Media Network. Приступљено 29. 3. 2017. 
  11. ^ „France Says Its Airstrikes Hit an ISIS Camp in Syria”. The New York Times. 28. 9. 2015. 
  12. ^ „COALITION: SPECIAL OPS FORCES TRAIN, EQUIP TWO OPPOSITION GROUPS IN SOUTHERN SYRIA”. NRT News. 22. 5. 2017. Приступљено 22. 5. 2017. 
  13. ^ Barton, Rosemary (26. 11. 2015). „Justin Trudeau to pull fighter jets, keep other military planes in ISIS fight”. CBC News. Приступљено 12. 9. 2016. 
  14. ^ „Turkish Special Forces: From stopping a coup to the frontline of the ISIL fight”. Hürriyet Daily News. 24. 8. 2016. 
  15. ^ „Top Syrian rebel commander dies from wounds”. Reuters. 17. 11. 2013. 
  16. 16,0 16,1 „Leading Syrian rebel groups form new Islamic Front”. BBC. 22. 11. 2013. Приступљено 22. 1. 2014. 
  17. ^ „Suicide bombing kills head of Syrian rebel group”. The Daily Star. 
  18. ^ „Al Qaeda’s chief representative in Syria killed in suicide attack”. FDD's Long War Journal. 
  19. ^ „Russian raids kill prominent Syrian rebel commander”. Al Jazeera. 25. 12. 2015. 
  20. ^ Robertson, Nic & Paul Cruickshank (5. 3. 2015). „Source: Syrian warplanes kill leaders of al-Nusra”. CNN. 
  21. ^ „Senior Nusra Front commander killed in Syria air strike”. Al Jazeera. 6. 3. 2015. Приступљено 3. 6. 2015. 
  22. ^ „Nusra Front spokesman killed by air strike in Syria”. Al Jazeera. 4. 4. 2016. 
  23. ^ „Syria's Qaeda spokesman, 20 jihadists dead in strikes: monitor”. AFP. 3. 4. 2016 — преко Yahoo!. 
  24. ^ „Air strike kills top commander of former Nusra group in Syria”. Reuters. 9. 9. 2016. 
  25. ^ „Leader of Qaeda Cell in Syria, Muhsin al-Fadhli, Is Killed in Airstrike, U.S. Says”. The New York Times. 2. 7. 2015. 
  26. ^ „Isis leader incapacitated with suspected spinal injuries after air strike”. The Guardian. 1. 5. 2015. 
  27. ^ „ISIS confirms death of senior leader in Syria”. FDD's Long War Journal. фебруар 2014. Приступљено 16. 9. 2016. 
  28. ^ Masi, Alessandria (11. 10. 2014). „If ISIS Leader Abu Bakr al-Baghdadi Is Killed, Who Is Caliph Of The Islamic State Group?”. International Business Times. Приступљено 11. 6. 2015. 
  29. ^ Schmidt, Michael S.; Mazzetti, Mark (25. 3. 2016). „A Top ISIS Leader Is Killed in an Airstrike, the Pentagon Says”. The New York Times. 
  30. ^ Starr, Barbara (14. 3. 2016). „U.S. assesses ISIS operative Omar al-Shishani is dead”. CNN. 
  31. ^ Ryan, Missy (3. 7. 2015). „U.S. drone strike kills a senior Islamic State militant in Syria”. The Washington Post. Приступљено 31. 08. 2016. 
  32. ^ Starr, Barbara; Conlon, Kevin (19. 5. 2015). „U.S. names ISIS commander killed in raid”. CNN. Приступљено 31. 08. 2016. 
  33. ^ Starr, Barbara; Acosta, Jim (22. 8. 2015). „U.S.: ISIS No.2 killed in US drone strike in Iraq”. CNN. 
  34. ^ Sherlock, Ruth (9. 7. 2014). „Inside the leadership of Islamic State: how the new 'caliphate' is run”. The Daily Telegraph. Приступљено 31. 8. 2016. 
  35. ^ „Isis: US-trained Tajik special forces chief Gulmurod Khalimov becomes Isis war minister”. International Business Times. 6. 9. 2016 — преко Yahoo News. 
  36. ^ Sands, Phil; Maayeh, Suha web (17. 10. 2015), „Death of ‘ISIL commander’ in southern Syria a blow to the group”, The National 
  37. ^ „New Operation Inherent Resolve commander continues fight against ISIL”. Army Worldwide News. 22. 8. 2016. 
  38. ^ „Syria military strength”. Global Fire Power. 17. 10. 2015. 
  39. ^ „Syria's diminished security forces”. Agence France-Presse. 28. 8. 2013. Приступљено 14. 05. 2014. 
  40. ^ ISIS’ Iraq offensive could trigger Hezbollah to fill gap left in Syria The Daily Star, 16. 6. 2014
  41. 41,0 41,1 „Iran ‘Foreign Legion’ Leads Battle in Syria’s North”. The Wall Street Journal. 17. 2. 2016. 
  42. ^ Russia's Syria force has reportedly grown to 4,000 people - Business Insider
  43. ^ Up to Nine Russian Contractors Die in Syria, Experts Say - WSJ
  44. ^ „State-of-the-art technology is giving Assad’s army the edge in Syria”. 26. 2. 2016. 
  45. ^ Cockburn, Patrick (11. 12. 2013). „West suspends aid for Islamist rebels in Syria, underlining their disillusionment with those forces opposed to President Bashar al-Assad”. The Independent. 
  46. ^ „Front to Back”. Foreign Policy. 
  47. ^ Who are these 70,000 Syrian fighters David Cameron is relying on?. Приступљено 18. 2. 2016.
  48. ^ 8 bin asker emir bekliyor
  49. ^ http://aranews.net/2017/01/us-assistant-secretary-of-defense-tells-turkey-only-isis-a-target-not-kurds/
  50. ^ „Is Syria’s Idlib being groomed as Islamist killing ground?”. 
  51. ^ „Al Qaeda Is Starting to Swallow the Syrian Opposition”. 
  52. ^ Rida, Nazeer (30. 1. 2017). „Syria: Surfacing of ‘Hai’at Tahrir al-Sham’ Threatens Truce”. Asharq Al-Awsat. 
  53. ^ „Isis ranks dwindle to 15,000 amid 'retreat on all fronts', claims Pentagon”. The Guardian. 11. 8. 2016. Приступљено 13. 8. 2016. 
  54. ^ „EXCLUSIVE: ISIS Took The Decision To Withdraw From Deir Ezzor”. Qasion News. 28. 12. 2017. Приступљено 28. 12. 2017. 
  55. ^ „US Assistant Secretary of Defense tells Turkey only ISIS is a target, not Kurds – ARA News”. 16. 01 2017.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  56. ^ CNN, Tim Lister. „The race to retake Raqqa from ISIS”. CNN. 
  57. ^ „Will the Islamic State last through 2015?”. Today's Zaman. Приступљено 4. 1. 2015. 
  58. ^ „Kurdish Women Turning Kobani into a Living 'Hell' for Islamic State”. 
  59. ^ „Syrien: Christen lassen sich von IS nicht vertreiben”. Die Welt. 14. 3. 2015. Приступљено 14. 3. 2015. 
  60. ^ Hassan, Hassan (2017). „The Battle for Raqqa and the Challenges after Liberation” (PDF). CTC Sentinel. West Point, New York: Combating Terrorism Center. стр. 1—10. 
  61. ^ „US coalition spokesman: Arabs are leading Manbij campaign, not Kurds – ARA News”. 4. 06 2016. Приступљено 6. 06 2016.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date=, |date= (помоћ)
  62. ^ „US-backed fighters close in on IS Syria bastion”. Приступљено 6. 06. 2016. 
  63. ^ Said, Rodi (25. 08. 2017). „U.S.-backed forces to attack Syria's Deir al-Zor soon: SDF official”. Reuters. 
  64. ^ „Syria: France calls for UN to enforce Annan plan”. BBC News. 13. 6. 2012. Приступљено 17. 7. 2012. 
  65. ^ „UN peacekeeping chief calls Syria conflict a civil war”. Fox News. 13. 6. 2012. Приступљено 17. 7. 2012. 
  66. ^ „UN: Syria now in state of civil war, death toll at more than 4,000”. Haaretz. 17. 7. 2012. Приступљено 17. 7. 2012. 
  67. ^ „Exclusive: Syria now an "internal armed conflict" – Red Cross”. Reuters. 15. 7. 2012. Приступљено 17. 7. 2012. 
  68. ^ „Syrian army tanks 'moving towards Hama'. BBC News. 5. 5. 2011. Приступљено 20. 1. 2012. 
  69. ^ „'Dozens killed' in Syrian border town”. Al Jazeera. 17. 5. 2011. Приступљено 12. 6. 2011. 
  70. ^ „'Defected Syria security agent' speaks out”. Al Jazeera. 8. 6. 2011. Приступљено 21. 6. 2011. 
  71. ^ „Arab League delegates head to Syria over 'bloodbath'. USA Today. 22. 12. 2011. Приступљено 10. 4. 2012. 
  72. ^ „Number as a civil / military”. Syrian Martyrs. Приступљено 23. 7. 2012. 
  73. ^ „Syria: Opposition, almost 11,500 civilians killed”. Ansamed.ansa.it. 3. 1. 2010. Приступљено 17. 5. 2012. 
  74. ^ „891 Martyrs, may God's mercy be on them all”. Syrianshuhada.com. Приступљено 18. 8. 2012. 
  75. ^ Memmott, Mark (10. 8. 2012). „Fighting Has Forced More Than 1.5 Million Syrians To Move, U.N. Says”. NPR. Приступљено 13. 8. 2012. 
  76. ^ „30 Syrian soldiers flees to Iraq's Kurdish region: official”. News.xinhuanet.com. 27. 2. 2012. Приступљено 30. 8. 2012. 
  77. ^ „Syria: Refugees brace for more bloodshed”. News24. 12. 3. 2012. Приступљено 10. 4. 2012. 
  78. ^ „Syrian Refugees May Be Wearing Out Turks' Welcome”. NPR. 11. 3. 2012. Приступљено 10. 4. 2012. 
  79. ^ „Syria crisis: Turkey refugee surge amid escalation fear”. BBC News. 6. 4. 2012. Приступљено 10. 4. 2012. 
  80. ^ „UNICEF says 400 children killed in Syria”. The Courier-Mail. 8. 2. 2012. Приступљено 16. 2. 2012. 
  81. ^ Peralta, Eyder (3. 2. 2012). „Rights Group Says Syrian Security Forces Detained, Tortured Children: The Two-Way”. NPR. Приступљено 16. 2. 2012. 
  82. ^ „Syria: Local Residents Used as Human Shields”. Huffington Post. 26. 3. 2012. Приступљено 10. 4. 2012. 
  83. ^ „UN report accuses Syrian troops of torturing and executing children, and of using children as "human shields". Blogs.aljazeera.net. 12. 6. 2012. Приступљено 8. 7. 2012. 
  84. ^ „Syria: Armed Opposition Groups Committing Abuses”. Human Rights Watch. 20. 3. 2012. Приступљено 20. 3. 2012. 
  85. ^ „Syria conflict: Aleppo shootings by rebels condemned”. BBC News. 2. 8. 2012. Приступљено 2. 8. 2012. 
  86. ^ „Open Letter to the Leaders of the Syrian Opposition Regarding Human Rights Abuses by Armed Opposition Members”. Human Rights Watch. 20. 3. 2012. Приступљено 20. 3. 2012. 
  87. ^ Syria's leadership making mistakes, says Russia, BBC, 20 March 2012
  88. ^ Russia and China: Sabotaging U.N. with vetoes, CNN, 8 February 2012
  89. ^ MacFarquhar, Neil (12. 11. 2011). „Arab League Votes to Suspend Syria”. The New York Times. Приступљено 12. 11. 2011. 
  90. ^ U.N. worried about Syria's effect on neighboring Lebanon, civil war risk Reuters, Reuters, 21 May 2012
  91. ^ „Syria in civil war, Red Cross says”. BBC. 15. 7. 2012. Приступљено 15. 7. 2012. 
  92. ^ Gendzier (1997). стр. 98.
  93. ^ Wilson, Scott (25. 4. 2011). „Syria escalates attacks against demonstrators”. The Seattle Times. Приступљено 26. 4. 2011. 
  94. 94,0 94,1 „Protests In Syria Pose Challenges for the U.S.”. NPR. Приступљено 15. 4. 2011. 
  95. ^ Shadid, Anthony (26. 4. 2011). „International Outcry Grows Over Syria Crackdown”. The New York Times. Приступљено 3. 5. 2011. 
  96. ^ Landler, Mark (26. 3. 2011). „Chaos in Syria and Jordan Alarms U.S.”. The New York Times. 
  97. ^ „No Room to Breathe: State Repression of Human Rights Activism in Syria”. Human Rights Watch. 19 (6): 8—13. октобар 2007. Приступљено 5. 7. 2011. 
  98. ^ George (2003). стр. 56–58.
  99. ^ Heneghan, Tom (23. 12. 2011). „Syria's Alawites are secretive, unorthodox sect”. Reuters. Приступљено 1. 7. 2012. 
  100. ^ Worth, Robert F. (24. 4. 2011). „Syrian Crisis Tests the Mettle of Its Autocratic Ruler”. The New York Times. Cairo. Приступљено 22. 2. 2012. 
  101. ^ „International Religious Freedom Report 2006”. US State Department. Приступљено 1. 1. 2012. 
  102. ^ „Syria Kurd leader vows to keep up democracy struggle”. The Jerusalem Post. 
  103. ^ „Message to Communists of the World”. Syrian Communist Party (Unified). 31. 5. 2011. 
  104. ^ „Youth Exclusion in Syria: Social, Economic, and Institutional Dimensions”. Journalist's Resource. Приступљено 11. 8. 2012. 
  105. 105,0 105,1 Bennett, Owen (30. 4. 2011). „{How cameras hidden in pens outflanked Syrian regime}”. BBC News. Приступљено 30. 8. 2012. 
  106. ^ Gerges, Fawaz (26. 4. 2011). „Syria: Can Assad defeat the protesters?”. Bbc.co.uk. Приступљено 30. 8. 2012. 
  107. ^ [1], Блиц: Више десетина људи ухапшено после демонстрација
  108. 108,0 108,1 [2], РТС: Борбе у предграђу Дамаска.
  109. 109,0 109,1 [3], РТС: Дамаск у пламену.
  110. 110,0 110,1 [4], РТС: Устаници јуришају на Дамаск.
  111. 111,0 111,1 [5], РТС: Дамаск не мирује.
  112. ^ „Fierce fighting in Syria's Aleppo:activists”. The Daily Star. 20. 7. 2012. Приступљено 29. 7. 2012. 
  113. 113,0 113,1 113,2 [6], РТС: Авиони надлећу Алепо.
  114. ^ [7], РТС: Битка за Алепо.
  115. ^ [8], РТС: Јуриш на Алеп.
  116. 116,0 116,1 116,2 [9], РТС: Асадова офанзива на Алеп.
  117. ^ [10], РТС: Побуњеници траже интервенцију.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]