Recikliranje

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Рециклажа)

Simbol recikliranja.
Рециклажни контејнери за одвајање папирног, пластичног и стакленог отпада

Recikliranje je izdvajanje materijala iz otpada i njegovo ponovno korišćenje. Uključuje sakupljanje, izdvajanje, preradu i izradu novih proizvoda iz iskorištenih stvari ili materijala. Veoma je važno najprije odvojiti otpad prema vrstama otpadaka. Mnoge otpadne materije se mogu ponovo iskoristiti ako su odvojeno sakupljene.[1] U recikliranje spada sve što može ponovo da se iskoristi, a da se ne baci. U Srbiji postoje retki centri Papir servisa gde možete da odnesete stari papir i u zamenu za njega da dobijete sitan novac. Takođe postoji mali broj centara za recikliranje stakla. Ipak, reciklaža se može upražnjavati u svakodnevnom životu, nezavisno od toga da li postoje centri za reciklažu. Npr. poklanjanje stvari koje se ne koriste je oblik reciklaže. To je mnogo bolje i korisnije nego da se sva ta odeća baci. Takođe, pravljenje komposta od organskih ostataka je još jedan dobar primer recikliranja. Bez uvođenja reciklaže u svakodnevni život nemoguće je zamisliti bilo kakav celovit sistem upravljanja otpadom. Neke materije, poput stiropora, nisu biorazgradive i ne mogu se reciklirati ali se umesto njih mogu pronaći ekološke zamene.

Recikliranje je ključna komponenta savremenog smanjenja otpada i treća je komponenta hijerarhije otpada, „redukuj, ponovo koristi i recikliraj“.[2][3] Stoga, recikliranje ima za cilj održivost životne sredine zamenom inputa sirovina i preusmeravanjem izlaza otpada iz ekonomskog sistema.[4] Postoji nekoliko ISO standarda koji se odnose na recikliranje, poput ISO 15270:2008 za otpad od plastike i ISO 14001:2015 za kontrolu upravljanja reciklažom u menadžmentu zaštite životne sredine.

Materijali koji se mogu reciklirati uključuju mnoge vrste stakla, papira, kartona, metala, plastike, guma, tekstila, baterija i elektronike. Kompostiranje ili druga ponovna upotreba biorazgradivog otpada - poput hrane ili vrtnog otpada - takođe je oblik recikliranja.[5] Materijali koji se recikliraju ili se isporučuju u centar za reciklažu ili se preuzimaju iz ivičnjaka, zatim se sortiraju, čiste i prerađuju u nove materijale namenjene za proizvodnju novih proizvoda.

U najstrožem smislu, recikliranje materijala proizvelo bi svežu zalihu istog materijala - na primer, upotrebljeni kancelarijski papir bi se pretvorio u novi kancelarijski papir ili upotrebljena polistirenska pena u novi polistiren. To se postiže kada se recikliraju određene vrste materijala, poput metalnih limenki, koje postaju limenke iznova i iznova, neograničeno dugo, bez gubitka čistoće u proizvodu.[6] Međutim, ovo je često teško ili preskupo (u poređenju sa proizvodnjom istog proizvoda od sirovina ili drugih izvora), te „recikliranje“ mnogih proizvoda ili materijala uključuje njihovu ponovnu upotrebu u proizvodnji različitih materijala (na primer, kartona). Drugi oblik recikliranja je spašavanje određenih materijala iz složenih proizvoda, bilo zbog njihove unutrašnje vrednosti (kao što je olovo iz akumulatora automobila, ili zlato sa štampanih ploča), ili zbog njihove opasne prirode (npr. uklanjanje i ponovna upotreba žive od termometara i termostata).

Istorija[уреди | уреди извор]

Recikliranje je bila uobičajena praksa tokom većeg dela ljudske istorije, a zabeleženi zagovornici sežu još u Platona u četvrtom veku pre nove ere. U periodima kada su resursi bili oskudni i oni do kojih je bilo teško doći, arheološka istraživanja drevnih deponija otpada pokazuju manje kućnog otpada (poput pepela, polomljenog alata i grnčarije) - implicirajući da je više otpada reciklirano u nedostatku novog materijala.[7]

Postoji evidencija da su u predindustrijsko doba staro gvožđe i drugi metali sakupljani u Evropi i topljeni radi kontinuirane ponovne upotrebe.[8][9] Recikliranje papira prvi put je zabeleženo 1031. godine kada su japanske radnje prodavale repulpirani papir.[10][11] U Britaniji su prašinu i pepeo od vatri na drva i ugalj sakupljali „prašinari” i reciklirali kao osnovni materijal koji se koristi za izradu cigle. Glavni pokretač ovih vrsta reciklaže bila je ekonomska prednost dobijanja reciklirane sirovine umesto nabavke novih sirovina, kao i nedovoljno uklanjanje javnog otpada u sve gušće naseljenim područjima.[7] Godine 1813, Bendžamin Lau je razvio proces reciklaže krpa i otpadne vune u Batliju u Jorkširu. Novonastali materijal je kombinovao reciklirana vlakna sa novom vunom.[12] Zapadna jorkširska industrija recikliranog tekstila u gradovima kao što su Batli i Djuzberi trajala je od početka 19. veka do najmanje 1914. godine.

Industrijalizacija je podstakla potražnju za pristupačnim materijalima; osim krpa, željezni otpadni metali bili su poželjeni, jer ih je bilo jeftinije nabaviti od novoiskopane rude. Železnice su u 19. veku otkupljivale i prodavale metalni otpad, a rastuća industrija čelika i automobila otkupljivala je otpad početkom 20. veka. Mnoge sekundarne robe sakupljali su, obrađivali i prodavali torbari koji su pretraživali deponije i gradske ulice za odbačene mašine, lonce, šerpe i druge izvore metala. Do Prvog svetskog rata hiljade takvih torbara lutalo je ulicama američkih gradova, iskorištavajući tržišnu potražnju za recikliranjem materijala nazad u industrijsku proizvodnju.[13]

Boce od pića su reciklirane uz povraćaj depozita kod nekih proizvođača pića u Velikoj Britaniji i Irskoj oko 1800. godine, posebno od Švepsa.[14] Zvanični sistem recikliranja sa povraćajnim depozitima uspostavljen je u Švedskoj za boce 1884. i aluminijumske limenke od pića 1982. godine; zakon je doveo do stope recikliranja kontejnera za piće od 84 do 99 odsto u zavisnosti od tipa, i staklena boca se može puniti u proseku preko 20 puta.[15]

Galerija[уреди | уреди извор]

Vidi još[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Villalba, G; Segarra, M; Fernández, A.I; Chimenos, J.M; Espiell, F (децембар 2002). „A proposal for quantifying the recyclability of materials”. Resources, Conservation and Recycling. 37 (1): 39—53. doi:10.1016/S0921-3449(02)00056-3. 
  2. ^ Lienig, Jens; Bruemmer, Hans (2017). „Recycling Requirements and Design for Environmental Compliance”. Fundamentals of Electronic Systems Design. стр. 193—218. ISBN 978-3-319-55839-4. doi:10.1007/978-3-319-55840-0_7. 
  3. ^ European Commission (2014). „EU Waste Legislation”. Архивирано из оригинала на датум 12. 3. 2014. 
  4. ^ Geissdoerfer, Martin; Savaget, Paulo; Bocken, Nancy M.P.; Hultink, Erik Jan (1. 2. 2017). „The Circular Economy – A new sustainability paradigm?” (PDF). Journal of Cleaner Production. 143: 757—768. S2CID 157449142. doi:10.1016/j.jclepro.2016.12.048. 
  5. ^ The League of Women Voters (1993). The Garbage Primer. New York: Lyons & Burford. стр. 35–72. ISBN 978-1-55821-250-3. 
  6. ^ "7 Things You Didn’t Know About Plastic (and Recycling)" National Geographic. Retrieved 26 July 2019.
  7. ^ а б Black Dog Publishing (2006). Recycle : a source bookНеопходна слободна регистрација. London, UK: Black Dog Publishing. ISBN 978-1-904772-36-1. 
  8. ^ „The truth about recycling”. The Economist. 7. 6. 2007. 
  9. ^ „The price of virtue”. The Economist. 7. 6. 2007. 
  10. ^ Cleveland, Cutler J.; Morris, Christopher G. (15. 11. 2013). Handbook of Energy: Chronologies, Top Ten Lists, and Word Clouds. Elsevier. стр. 461. ISBN 978-0-12-417019-3. 
  11. ^ Dadd-Redalia, Debra (1. 1. 1994). Sustaining the earth: choosing consumer products that are safe for you, your family, and the earth. New York: Hearst Books. стр. 103. ISBN 978-0-688-12335-2. OCLC 29702410. 
  12. ^ Nongpluh, Yoofisaca Syngkon. (2013). Know all about : reduce, reuse, recycle. Noronha, Guy C.,, Energy and Resources Institute. New Delhi. ISBN 978-1-4619-4003-6. OCLC 858862026. 
  13. ^ Carl A. Zimring (2005). Cash for Your Trash: Scrap Recycling in AmericaНеопходна слободна регистрација. New Brunswick, NJ: Rutgers University Press. ISBN 978-0-8135-4694-0. 
  14. ^ „sd_shire” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 14. 10. 2012. Приступљено 27. 10. 2012. 
  15. ^ Rethinking economic incentives for separate collection. Zero Waste Europe & Reloop Platform, 2017

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Srodni časopisi[уреди | уреди извор]