Самоопредељење

С Википедије, слободне енциклопедије

Принципом самоопредељења се назива право сваког народа и нација света да самостално одлучују о својој судбини. Под тим принципом се подразумевају следећа права: право на отцепљење и стварање независне националне државе, право на уједињење са другим народима, право на економско самоопредељење, као и право на избор друштвеног и политичког уређења. Право народа на самоопредељење кардинално је начело у савременом међународном праву (обично се сматра перемпторном нормом), које као такво обавезује Уједињене нације као ауторитативно тумачење норми Повеље.[1][2] У њему се наводи да људи, на бази поштовања начела једнаких права и правичних једнаких могућности, имају право да слободно бирају свој суверенитет и међународни политички статус без уплитања.[3]

Домородачки марш за права на самоопредељење

Концепт је први пут изражен током 1860-их, а након тога се брзо проширио.[4][5] Право на самоопредељење први пут је прокламовано у Француској буржоаској револуцији, а у међународној пракси се појављује у XX веку. Право на самоопредељење није апсолутно право народа. Тако схваћено водило би у хаос и анархију, јер данас између 5000 и 10000 група претендује на статус народа.[6][7][8] Према „хијерархији" норми која произили из начела Повеље УН (члан 2), заштита територијалног интегиретата постојећих држава има превагу над општом правом на самоопределење народа. Државна територија је једна од основних елемената којим се дефинише државност и суштински елемент од значаја за принцип суверене једнакости држава.

Током и након Првог светског рата, овај принцип су подстицали и совјетски премијер Владимир Лењин и председник Сједињених Држава Вудро Вилсон.[4][5] Објавивши својих четрнаест тачака 8. јануара 1918. године, дана 11. фебруара 1918. Вилсон је изјавио: „Националне тежње се морају поштовати; људима се сада може доминирати и управљати само по њиховом сопственом пристанку. 'Самоопредељење' није пука фраза; то је императивни принцип деловања.”[9]

Током Другог светског рата, принцип је укључен у Атлантску повељу, коју су 14. августа 1941. прогласили Франклин Д. Рузвелт, председник Сједињених Држава и Винстон Черчил, премијер Велике Британије, који су обећали Повељу са осам главних тачака.[10] Самоопредељење је признато као међународно правно начело након што је изричито наведено као право у Повељи УН.[11]

Начело не наводи како се одлука доноси, нити какав би исход требао бити, било да се ради о независности, федерацији, заштити, неком облику аутономије или потпуној асимилацији.[12] Нити се наводи шта би требало бити разграничење међу народима - нити шта чини народ. Постоје опречне дефиниције и правни критеријуми за одређивање које групе могу легитимно тражити право на самоопредељење.[13]

Уопштено говорећи, израз самоопредељење такође се односи на слободан избор сопствених дела без спољне принуде.[14]

Историја[уреди | уреди извор]

Пре 20. века[уреди | уреди извор]

Почеци[уреди | уреди извор]

Мајкл Хечер и Елизабет Борланд су утврдили да норма самоопредељења води порекло од америчке и француске револуције.[15]

Царства[уреди | уреди извор]

Мапа Османског царства 1683. године

Свет је имао неколико традиционалних, континенталних царстава као што су Османско, Руско, Аустријско/Хабсбуршко и Ћинг царство. Политички научници често дефинишу конкуренцију у Европи током модерне ере као равнотежу борбе за надмоћ, која је такође навела различите европске државе да теже колонијалним царствима, почевши од шпанског и португалског, а касније укључујући британско, француско, холандско и немачко. Током раног 19. века, конкуренција у Европи произвела је више ратова, а понајвише Наполеонових. Након овог сукоба, Британско царство је постало доминантно и ушло је у свој „империјални век“, док је национализам постао моћна политичка идеологија у Европи.

Отоманско царство, Аустријско царство, Руско царство, Ћинг царство и ново Јапанско царство одржавали су се, често се проширујући или уговарајући на рачун другог царства. Сви они су занемарили право самоопредељења знатног дела народа којима су управљали.[16]

Побуне и појава национализма[уреди | уреди извор]

Америчка револуција током 1770-их виђена је као прва потврда права на национално и демократско самоопредјељење, због изричитог позивања на природно право, природна права човека, као и на пристанак и суверенитет од стране народа којим се управља; ове идеје су биле посебно надахнуте просветитељским списима Џона Лока из претходног века. Томас Џеферсон је даље промовисао схватање да је воља народа врхунска, посебно кроз ауторство Декларације о независности Сједињених Држава која је инспирисала Европљане током целог 19. века.[13] Француска револуција је на сличан начин мотивисана и легитимисала идеје самоопредељења на континенту Старог света.[17][18]

У оквиру Новог света почетком 19. века, већина нација Шпанске Америке остварила је независност од Шпаније. Сједињене Државе подржале су тај статус, као политику на хемисфери у односу на европски колонијализам, Монроовом доктрином. Америчка јавност, организоване асоциране групе и резолуције Конгреса, често су подржавали такве покрете, посебно Грчки рат за независност (1821–29) и захтеве мађарских револуционара 1848. Таква подршка, међутим, никада није постала званична политика владе, због балансирања других националних интереса. Након Америчког грађанског рата и са све већим способностима, влада Сједињених Држава није прихватила самоопредељење као основу током куповине Аљаске и покушаја куповине западноиндијских острва Сент Томас и Сент Џон током 1860-их, и њен растући утицај у Краљевини Хаваји резултирао је анексијом 1898. године. Победом у Шпанско-америчком рату 1899. године и све већим утицајем у свету, Сједињене Државе подржале су анексију бивших шпанских колонија Гвам, Порторико и Филипини, без сагласности њихових народа, а задржала је „квази сизеренство“ и над Кубом.[13]

Карл Маркс је подржавао такав национализам, верујући да би то могао бити „претходеће услов” за друштвену реформу и међународне савезе.[19] Године 1914. Владимир Лењин је написао: „Било би погрешно тумачити право на самоопредељење као било шта друго осим права на постојање као засебне државе.”[20]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ See: United Nations General Assembly Resolution 1514 in Wikisource states
  2. ^ McWhinney, Edward (2007). Self-Determination of Peoples and Plural-Ethnic States in Contemporary International Law: Failed States, Nation-Building and the Alternative, Federal Option. Martinus Nijhoff Publishers. стр. 8. ISBN 978-9004158351. 
  3. ^ See: Chapter I - Purposes and Principles of Charter of the United Nations
  4. ^ а б Jörg Fisch (9. 12. 2015). A History of the Self-Determination of Peoples: The Domestication of an Illusion. Cambridge University Press. стр. 118. ISBN 978-1-107-03796-0. 
  5. ^ а б Knudsen, Rita Augestad (октобар 2013), Moments of Self-determination: The Concept of 'Self- determination' and the Idea of Freedom in 20th- and 21st- Century International Discourse (PDF), The London School of Economics and Political Science 
  6. ^ Види у вези са нормом самоопределења члан 1(став 2) и члан 55 Повеље Уједињених нација. Види и два основна Пакта о људским правима. Самоопределње је ius cogens норма међународног права
  7. ^ International Covenant on Civil and Political Rights, Article 1. [1]
  8. ^ International Covenant on Economic, Social and Cultural Rights, Article 1. [2]
  9. ^ „President Wilson's Address to Congress, Analyzing German and Austrian Peace Utterances (Delivered to Congress in Joint Session on February 11, 1918)”. gwpda.org. 11. 2. 1918. Приступљено 5. 9. 2014. 
  10. ^ See: Clause 3 of the Atlantic Charter reads: "Third, they respect the right of all people to choose the form of government under which they will live; and they wish to see sovereign rights and self government restored to those who have been forcibly deprived of them" then became one of the eight cardinal principal points of the Charter all people had a right to self-determination.
  11. ^ „Self-Determination”. Oxford Public International Lawdoi=10.1093/law:epil/9780199231690/e873. 
  12. ^ „United Nations Trust Territories that have achieved self-determination”. Un.org. 1960-12-14. Архивирано из оригинала на датум 2009-10-31. Приступљено 2012-03-04. 
  13. ^ а б в Betty Miller Unterberger, "Self-Determination", Encyclopedia of American Foreign Policy, 2002.
  14. ^ „Merriam-Webster online dictionary”. Merriam-webster.com. Приступљено 2012-03-04. 
  15. ^ Hecher, Michael; Borland, Elizabeth (2001). „National Self-Determination: The Emergence of an International Norm” (на језику: енглески). Russell Sage Foundation. 
  16. ^ Jackson J. Spielvogel, Western Civilization: Since 1500 , p. 767, Cengage Learning, 2008, ISBN 0-495-50287-1, ISBN 978-0-495-50287-6.
  17. ^ Chimène Keitner, Oxford University, Self-Determination: The Legacy of the French Revolution, paper presented at International Studies Association Annual Meeting, March 2000.
  18. ^ "Self-Determination Not a New Expedient; First Plebiscite Was Held in Avignon During the French Revolution—Forthcoming Book Traces History and Growth of the Movement", New York Times, July 20, 1919, 69.
  19. ^ Erica Benner, ‘’Really existing nationalisms: a post-communist view from Marx and Engels’‘, p. 188, Oxford University Press, 1995 ISBN 0-19-827959-0, ISBN 978-0-19-827959-4
  20. ^ „What Is Meant By The Self-Determination of Nations?”. Marxists.org. Приступљено 2012-03-04. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Rudolf A. Mark, "National Self-Determination, as Understood by Lenin and the Bolsheviks." Lithuanian Historical Studies (2008), Vol. 13, p 21–39.
  • Abulof, Uriel and Cordell, Karl (eds.) (2015). Special Issue: Self-determination—A Double-edged Principle, Ethnopolitics 14(5).
  • Danspeckgruber, Wolfgang F., ed. The Self-Determination of Peoples: Community, Nation, and State in an Interdependent World, Boulder: Lynne Rienner Publishers, 2002.
  • Danspeckgruber, Wolfgang F., and Arthur Watts, eds. Self-Determination and Self-Administration: A Sourcebook, Boulder: Lynne Rienner Publishers, 1997.
  • Allen Buchanan, Justice, Legitimacy, and Self-Determination: Moral Foundations for International Law (Oxford Political Theory), Oxford University Press, USA, 2007.
  • Annalisa Zinn, Globalization and Self-Determination (Kindle Edition), Taylor & Francis, 2007.
  • Marc Weller, Autonomy, Self Governance and Conflict Resolution (Kindle Edition), Taylor & Francis, 2007.
  • Valpy Fitzgerald, Frances Stewart, Rajesh Venugopal (Editors), Globalization, Violent Conflict and Self-Determination, Palgrave Macmillan, 2006.
  • Joanne Barker (Editor), Sovereignty Matters: Locations of Contestation and Possibility in Indigenous Struggles for Self-Determination, University of Nebraska Press, 2005.
  • David Raic, Statehood and the Law of Self-Determination (Developments in International Law, V. 43) (Developments in International Law, V. 43), Springer, 2002.
  • Y.N. Kly and D. Kly, In pursuit of The Right to Self-determination, Collected Papers & Proceedings of the First International Conference on the Right to Self-Determination & the United Nations, Geneva 2000, Clarity Press, 2001.
  • Antonio Cassese, Self-Determination of Peoples: A Legal Reappraisal (Hersch Lauterpacht Memorial Lectures), Cambridge University Press, 1999.
  • Percy Lehning, Theories of Secession, Routledge, 1998.
  • Hurst Hannum, Autonomy, Sovereignty, and Self-Determination: The Accommodation of Conflicting Rights, University of Pennsylvania Press, 1996.
  • Temesgen Muleta-Erena, The political and Cultural Locations of National Self-determination: The Oromia Case, Oromia Quarterly, Vol. II, No. 2, 1999. ISSN 1460-1346.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]