Самоопредељење

С Википедије, слободне енциклопедије

Принципом самоопредељења се назива право сваког народа и нација света да самостално одлучују о својој судбини. Под тим принципом се подразумевају следећа права: право на отцепљење и стварање независне националне државе, право на уједињење са другим народима, право на економско самоопредељење, као и право на избор друштвеног и политичког уређења.

Право на самоопредељење први пут је прокламовано у Француској буржоаској револуцији, а у међународној пракси се појављује у XX веку. Право на самоопредељење није апсолутно право народа. Тако схваћено водило би у хаос и анархију, јер данас између 5000 и 10000 група претендује на статус народа.[1][2] [3]. Према „хијерархији" норми која произилаи из начела Повеље УН (члан 2.) заштита територијалног интегиретата постојећиш држава има превагу над општом правом на самоопределење народа. Државна територија је једн од основних елемената којим се дефинише државност и суштински елемент од значаја за принцип суверене једнакости држава.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Види у вези са нормом самоопределења члан 1(став 2) и члан 55 Повеље Уједињених нација. Види и два основна Пакта о људским правима. Самоопределње је ius cogens норма међународног права
  2. ^ International Covenant on Civil and Political Rights, Article 1. [1]
  3. ^ International Covenant on Economic, Social and Cultural Rights, Article 1. [2]