Аутономија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Аутономија, преведен са грчког језика значи: αὐτονομία — самозакоње (ауто — сам и номос — закон). Најшире, аутономија означава самостално одређивање правила. У ужем смислу аутономија се дефинише као "одређени степен самосталности" мањег колективитета према већој целини, који је смештен између две крајности: потчињености и независности.

Историја[уреди]

Некада је аутономија подразумевала висок степен самосталности. Али, "све тече и мења се" (panta rei). У савременом свету са све већим прожимањем (не само путем Интернета и медија) и глобализацијом економије, аутономија постаје "етапа глобалне интеграције". Аутономија престаје да бива чување затечених тековина у заветрини изолације. Зато се и увећао број облика аутономије.

Подела[уреди]

Аутономија може бити:

У филозофији и етици, аутономија је способност ума да буде законодаван у питањима практичне филозофије, односно да се лична воља подвргава универзалном моралном начелу, чиме се елиминишу неравноправности и субјективизам у моралном суђењу[1].

У психологији личности, односи се на самосталност и независност индивидуе у свом понашању и мишљењу у односу на ауторитете и своју ширу социјалну и културну средину.

У физиологији, аутономни нервни систем је независан у односу на централни.

У политици, самосталност управљања у оквиру једне државе.

Извори[уреди]

  1. Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.