Пређи на садржај

Екатерина Александријска

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Света Катарина)
Света Екатерина Александријска
Лични подаци
Датум рођења287.
Место рођењаАлександрија, Египат
Датум смрти305.
Место смртиАлександрија, Египат
Световни подаци
Поштује се уКатоличкој цркви
Православној цркви

Англиканској заједници
Древноисточним црквама

Лутеранизму
Празник24. новембар/7. децембар
Обележја"сломљен точак", мач, круна на њеним ногама, вео, прстен, голубица, бич, књига, жена која се свађа паганским филозофима, одсецање главе
Заштитникнеудатих девојака

Света великомученица Екатерина Александријска (грч. ἡ Ἁγία Αἰκατερίνη ἡ Μεγαλομάρτυς; Александрија, 287- Александрија, 305) ранохришћанска мученица и светитељка.[1][2]

Екатерина Александријска је рођена у Александрији 287. године. Према предању, у једној својој визији Исус Христос јој је даровао прстен, што је она протумачила као знак да свој живот треба да посвети Богу. Била је врло образована, и веома је добро познавала грчку филозофију, медицину, реторику и логику. Према предању, цар Максенције је једном приликом позвао 50 мудраца и организовао расправу у којој би се расправљало о вери. У тој расправи Екатерина је однела победу, а цар Максенције је као казну наредио да се свих 50 мудраца спале. Пред смрт, на Екатеринину молбу, ови мудраци су примили хришћанство и исповедили се.

Екатерина је била ухваћена, мучена и погубљена у својој 18. години, 24. новембра 305. године. По предању, при њеном погубљењу, из њеног тела потекло је тада млеко место крви.

Њене мошти чувају се на Синају.

Православна црква прославља свету Екатерину 24. новембра по јулијанском календару, тј. 7. децембра по грегоријанском календару.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „St. Catherine of Alexandria Egyptian martyr”. Britannica. Приступљено 16. 1. 2021. (језик: енглески)
  2. ^ „St. Catherine of Alexandria”. Catholic Online. Приступљено 16. 1. 2021. (језик: енглески)

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Напомена: Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из Охридског пролога Николаја Велимировића.