Сент Хеленс (вулкан)
Сент Хеленс Mount St. Helens | |
---|---|
![]() 1.000 м висок облак паре 19.05.1982. две године после велике ерупције | |
Географске карактеристике | |
Ндм. висина | 2.549 m |
Координате | 46° 11′ 28″ С; 122° 11′ 40″ З / 46.1912000° С; 122.1944000° З Координате: 46° 11′ 28″ С; 122° 11′ 40″ З / 46.1912000° С; 122.1944000° З |
Географија | |
Државе | ![]() ![]() |
Геологија | |
Старост стена | < 40.000 година |
Врста планине | стратовулкан |
Вулкански појас | Каскадске планине |
Последња ерупција | 10. октобар 2008. |
Сент Хеленс[1] (енгл. Mount St. Helens) активни је стратовулкан смештен у југозапоадном делу америчке савезне државе Вашингтон (округ Скаманија)[2] и део је планинског ланца Каскадских планина. налази се на око 154 км јужно од града Сијетла,[3] односно на око 80 км североисточно од града Портланда (савезна држава Орегон).[4] Планина Ст Хеленс је добила име по британском дипломати Лорду од Сент Хеленса, који је био и велики пријатељ истраживача Џорџа Ванкувера, а који је истраживао поменуту област крајем 18. века.
Сент Хеленс је напознатији по катастрофалној ерупцији која се десила 18. маја 1980. у 08:32 часова по локалном времену када је изненада дошло до страховите експлозије на врху планине која се сматрала угашеним вулканом. Била је то најсмртоноснија и економски најдеструктивнија вулканска ерупција у историји Сједињених Држава.[5] Погинуло је педесет седам људи. Уништено је 200 кућа, 47 мостова, 15 mi (24 km) железничке пруге и 185 mi (298 km) пута.[6] Огромна лавина дебриса, изазвана земљотресом магнитуде 5,1, изазвала је бочну ерупцију[7] која је смањила надморску висину врха планине са 9.677 ft (2.950 m) на 8.363 ft (2.549 m), остављајући 1 mi (1,6 km) широки кратер у облику потковице.[8] Лавина крхотина била је запремине 0,6 cu mi (2,5 km3).[9] Ерупција 1980. пореметила је копнене екосистеме у близини вулкана. Насупрот томе, водени екосистеми у овој области су имали велике користи од количине пепела, омогућавајући животу да се брзо размножава. Шест година након ерупције, већина језера у овој области вратила се у своје нормално стање.[10]
Након ерупције из 1980. године, вулкан је доживео континуирану вулканску активност до 2008. Геолози предвиђају да ће будуће ерупције бити деструктивније, јер конфигурација купола лаве захтева већи притисак за ерупцију.[11] Међутим, планина Ст. Хеленс је популарно место за планинарење и на њу се људи пењу током целе године. Године 1982. председник Роналд Реган и Конгрес САД су установили Национални вулкански споменик планина Ст. Хеленс.
Географска поставка и опис[уреди | уреди извор]
Вулкан се налази у Каскадским планинама и део је Каскадског вулканског лука, иначе саставног дела Ватреног појаса Пацифика, у ком се налази више од 160 активних вулкана.
Планина Сент Хеленс је као и велика већина вулкана у овом појасу велика еруптивна купа састављена од окамењене лаве са међуслојевима пепела, пловућца и других депозита. У основи планине леже базалтно- андезитни слојеви уз постојање неколико интрузија од дацита кроз које је избијала лава.
Вулкан који је од 1857. био у стању мировања, почео је да показује знаке активности почетком 1980-их, када је магматска активност у унутрашњости планине појачала притисак и довела до постепеног издизања планине, стварајући избочење са северне стране (планина је расла и до 150 cm дневно).
Вулканска активност је кулминирала 18. маја 1980. у 20:32 часова по локалном времену. Самој ерупцији претходио је земљотрес магнитуде 5° степени што је довело до настанка клизишта у којем је са северне стране планине ка реци Тутл склизнуло око 2 км³ стена. Врели вулкански гасови и паре еруптирали су хоризонтално кроз новонастале пукотине, уништавајући околни простор у пречнику од 28 км.
Истовремено, врели облак стакластог пепела и смрвљених стена избачен је у атмосферу, након чега је дошло до изливања лаве на површину. Око 400 милиона тона паре и прашине завршило је у атмосфери.
Са опустошеног подручја спасилачке патроле су касније пронашле и спасиле 198 људи, а 57 особа је смртно страдало или је проглашено несталим.
Око 300 домова уз реку Тутл је сравњено са земљом или је јако оштећено поплавама и муљним токовима отопљених глечера. Вулкански пепео је захватио фармерска подручја далеко на истоку, прекривајући поља и оранице, блокирајући саобраћај и оставаљајући за собом слику спаљеног подручја. Током ерупције у потпуности је уништен планински врх, а надморска висина планине је са 2.950 м смањена на 2.550 м (за 400 метара).
Кратерски глечер и други нови стеновити глечери[уреди | уреди извор]
Током зиме 1980–1981, појавио се нови глечер. Сада званично назван глечер Кратер, раније је био познат као глечер Тулуцон. Засенчен зидовима кратера и храњен обилним снежним падавинама и поновљеним снежним лавинама, брзо је растао (14 ft (4,3 m) годишње у дебљини). До 2004. покривао је око 0,36 sq mi (0,93 km2), а куполом је био подељен на западни и источни режањ. Типично, до касног лета, глечер изгледа мрачно од пада камења са зидова кратера и пепела од ерупција. Од 2006. године, лед је имао просечну дебљину од 300 ft (100 m) и максимум од 650 ft (200 m), што је скоро једнако дубоко као много старији и већи Угљенични глечер на планини Рејниер. Сав лед је од после 1980. године, што чини глечер веома младим геолошки. Међутим, запремина новог глечера је отприлике иста као и сви глечери пре 1980. заједно.[12][13][14][15][16]
Од 2004. године, вулканска активност је гурнула у страну режњеве глечера и подигла их растом нових вулканских купола. Површина глечера, некада углавном без пукотина, претворила се у хаотичну гомилу ледопада испресецаних пукотинама и сантама изазваним померањем дна кратера..[17] Нове куполе су скоро раздвојиле глечер Кратер на источни и западни режањ. Упркос вулканској активности, крајеви глечера су и даље напредовали, са благим напретком на западном режњу и значајнијим напретком у засењенијем источном режњу. Због напредовања, два режња глечера су се спојила крајем маја 2008. и тако глечер у потпуности окружује куполе од лаве.[17][18][19] Поред тога, од 2004. године, нови глечери су се формирали на зиду кратера изнад глечера Кратер који напаја камење и лед на његову површину испод; постоје два камена глечера северно од источног дела глечера Кратер.[20]
Клима[уреди | уреди извор]
Клима врха планине Св. Хелена 1991-2020 | |||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Показатељ \ Месец | Јан. | Феб. | Мар. | Апр. | Мај | Јун | Јул | Авг. | Сеп. | Окт. | Нов. | Дец. | Год. |
Максимум, °C (°F) | −1,1 (30,0) |
−1,4 (29,4) |
−1,1 (30,1) |
0,9 (33,7) |
5,7 (42,3) |
9,3 (48,8) |
15,4 (59,7) |
15,7 (60,2) |
12,8 (55,1) |
6,9 (44,5) |
0,6 (33,0) |
−1,9 (28,6) |
5,2 (41,3) |
Просек, °C (°F) | −3,8 (25,1) |
−4,9 (23,2) |
−5,1 (22,9) |
−3,7 (25,4) |
0,5 (32,9) |
3,7 (38,7) |
8,9 (48,1) |
9,2 (48,6) |
6,8 (44,3) |
2,1 (35,8) |
−2,4 (27,6) |
−4,5 (23,9) |
0,6 (33,0) |
Минимум, °C (°F) | −6,6 (20,2) |
−8,3 (17,0) |
−9,1 (15,7) |
−8,2 (17,2) |
−4,8 (23,4) |
−1,9 (28,6) |
2,5 (36,5) |
2,8 (37,1) |
0,8 (33,4) |
−2,7 (27,2) |
−5,4 (22,2) |
−7,2 (19,1) |
−4 (24,8) |
Количина падавинаmm (in) | 685,8 (27,00) |
533,7 (21,01) |
613,9 (24,17) |
421,9 (16,61) |
234,4 (9,23) |
191 (7,52) |
52,6 (2,07) |
90,2 (3,55) |
198,4 (7,81) |
525,3 (20,68) |
784,4 (30,88) |
761,7 (29,99) |
5.093,2 (200,52) |
Извор: PRISM Climate Group[21] |
Панорама[уреди | уреди извор]
Види још[уреди | уреди извор]
- Ерупција вулкана Сент Хеленс 1980.
- Каскадске планине
- Ватрени појас Пацифика
- Вулкан
- Вулканска ерупција
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ (језик: енглески) Добродошли на планину Сент Хеленс
- ^ „Mount Saint Helens”. Geographic Names Information System. United States Geological Survey.
- ^ „Distance between Seattle and Mount Saint Helens”. distancefromto.net. Приступљено 2021-03-27.
- ^ „Distance between Portland and Mount Saint Helens”. distancefromto.net. Приступљено 2021-03-27.
- ^ „Mount St. Helens National Volcanic Monument”. USDA Forest Service. Архивирано из оригинала на датум 2006-11-23.
- ^ Tilling, Robert I; Topinka, Lyn; Swanson, Donald A (1990). „Impact and Aftermath”. Eruptions of Mount St. Helens: Past, Present, and Future. 1.01. USGS.
- ^ „Mount St. Helens – From the 1980 eruption to 2000”. United States Geological Survey. 2000. Fact Sheet 036-00. Приступљено 2006-11-12.
- ^ „May 18, 1980 eruption of Mount St. Helens”. USDA Forest Service. Архивирано из оригинала на датум 2009-05-29.
- ^ „1980 Cataclysmic Eruption”. Mount St. Helens. USGS. Приступљено 2021-03-27.
- ^ „Mount St. Helens: A Living Laboratory for Ecological Research | Pacific Northwest Research Station | PNW - US Forest Service”. www.fs.usda.gov. Приступљено 2021-06-01.
- ^ Haas, Maya (2020-05-18). „Mount St. Helens isn't where it should be. Scientists may finally know why.”. National Geographic (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 2021-06-03. Приступљено 2021-06-20.
- ^ Brugman, Melinda M.; Post, Austin (1981). „Effects of volcanism on the glaciers of Mount St. Helens”: 22. USGS Circular 850-D. Приступљено 2007-03-07.
- ^ Wiggins, Tracy B.; Hansen, Jon D.; Clark, Douglas H. (2002). „Growth and flow of a new glacier in Mount St. Helens Crater”. Abstracts with Programs. Geological Society of America. 34 (5): 91.
- ^ Schilling, Steve P.; Carrara, Paul E.; Thompson, Ren A.; Iwatsubo, Eugene Y. (2004). „Posteruption glacier development within the crater of Mount St. Helens, Washington, USA”. Quaternary Research. Elsevier Science (USA). 61 (3): 325—329. Bibcode:2004QuRes..61..325S. S2CID 128528280. doi:10.1016/j.yqres.2003.11.002.
- ^ McCandless, Melanie; Plummer, Mitchell; Clark, Douglas (2005). „Predictions of the growth and steady-state form of the Mount St. Helens Crater Glacier using a 2-D glacier model”. Abstracts with Programs. Geological Society of America. 37 (7): 354.
- ^ Schilling, Steve P.; Ramsey, David W.; Messerich, James A.; Thompson, Ren A. (2006-08-08). „Rebuilding Mount St. Helens”. USGS Scientific Investigations Map 2928. Приступљено 2007-03-07.
- ^ а б Volcano Review (PDF) (Извештај). US Forest Service. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2008-06-26.
- ^ Schilling, Steve (2008-05-30). MSH08 aerial: New dome from north 30 May 2008 (photo). United States Geological Survey. Архивирано из оригинала на датум 2008-06-26. Приступљено 2008-06-07. – Glacier is still connected south of the lava dome.
- ^ Schilling, Steve (2008-05-30). MSH08 aerial: St. Helens crater from north 30 May 2008 (photo). United States Geological Survey. Архивирано из оригинала на датум 2008-06-26. Приступљено 2008-06-07. – Glacier arms touch on North end of glacier.
- ^ Haugerud, R.A.; Harding, D.J.; Mark, L.E.; Zeigler, J.; Queija, V.; Johnson, S.Y. (децембар 2004). Lidar measurement of topographic change during the 2004 eruption of Mount St. Helens, WA. American Geophysical Union, Fall Meeting. 53. стр. 1. Bibcode:2004AGUFM.V53D..01H.
- ^ „PRISM Climate Group, Oregon State University”. www.prism.oregonstate.edu. Приступљено 12. 1. 2022.
Литература[уреди | уреди извор]
- Harris, Stephen L. (1988). „Mount St. Helens: A Living Fire Mountain”. Fire Mountains of the West: The Cascade and Mono Lake Volcanoes
(1st изд.). Missoula, Montana: Mountain Press Publishing Company. стр. 201–228. ISBN 0-87842-220-X.
- Mullineaux, D. R.; Crandell, D.R. (1981). „The 1980 eruptions of Mount St. Helens, Washington”. Professional Paper 1250. USGS. Приступљено 28. 10. 2006.
- Mullineaux, D. R. (1996). „Pre-1980 Tephra-Fall Deposits Erupted From Mount St. Helens”. Professional Paper 1563. USGS. Приступљено 28. 10. 2006.
- Pringle, P. T. (1993). „Roadside Geology of Mount St. Helens National Volcanic Monument and Vicinity” (PDF). Circular 88. Washington State Department of Natural Resources, Division of Geology and Earth Resources Information.
- „Description: Mount St. Helens Volcano, Washington”. Vancouver, Washington: USGS/Cascades Volcano Observatory. Приступљено 28. 10. 2006.
- „Eruption of Mount St. Helens”. National Geographic. св. 159 бр. 1. јануар 1981. стр. 3—65. ISSN 0027-9358. OCLC 643483454.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- (језик: енглески) Сент Хеленс, пре 30 година
- (језик: енглески) Сент Хеленс Слике: Пре и после експлозије
- "Deep Magma Chambers Seen Beneath Mount St. Helens" in Science (journal) 04 Nov 2015.
- Mount Saint Helens May Share Magma with an Entire Field of Volcanoes
- „Mount St. Helens National Volcanic Monument”. US Forest Service.
- „St. Helens”. Global Volcanism Program. Smithsonian Institution. Приступљено 18. 12. 2008.
- Mount St. Helens photographs and current conditions from the United States Geological Survey website
- USGS: Mount St. Helens Eruptive History
- Most recent photos (most aerial) from the United States Geological Survey
- University of Washington Libraries: Digital Collections:
- Mount St. Helens Post-Eruption Chemistry Database This collection contains photographs of Mount St. Helens, post-eruption, taken over the span of three years to provide a look at both the human and the scientific sides of studying the eruption of a volcano.
- Mount St. Helens Succession Collection This collection consists of 235 photographs in a study of plant habitats following the May 18, 1980 eruption of Mount St. Helens.
- Audio recording of the May 18, 1980 eruption Recorded 140 mi (225 km) southwest of the mountain. Believed to be the only audio recording of the eruption.
- The Royal Geography Society's Hidden Journeys project:
- The 1980 Mount St. Helens Eruption.
- Audio slideshow: Mount St Helens (6:29 min) - Volcanologist Sarah Henton discusses the Cascade Mountains and explains the geology and impact of the 1980 Mount St Helens eruption.
- A 3D model of Mount St. Helens
- A 3D model of Mount St. Helens on 14 September 1975, before eruption.