Сент Хеленс (вулкан)

Координате: 46° 11′ 28″ С; 122° 11′ 40″ З / 46.1912000° С; 122.1944000° З / 46.1912000; -122.1944000
С Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Сент Хеленс.
Сент Хеленс
Mount St. Helens
1.000 м висок облак паре 19.05.1982.
две године после велике ерупције
Географске карактеристике
Ндм. висина2.549 m
Координате46° 11′ 28″ С; 122° 11′ 40″ З / 46.1912000° С; 122.1944000° З / 46.1912000; -122.1944000
46° 11′ 28″ С; 122° 11′ 40″ З / 46.1912000° С; 122.1944000° З / 46.1912000; -122.1944000
Географија
Сент Хеленс на карти САД
Сент Хеленс
Сент Хеленс
Државе Сједињене Америчке Државе
 Вашингтон (држава)
Геологија
Старост стена< 40.000 година
Врста планинестратовулкан
Вулкански појасКаскадске планине
Последња ерупција10. октобар 2008.
Велики купасти вулкан Сент Хеленс
дан пре ерупција 1980

Сент Хеленс[1] (енгл. Mount St. Helens) активни је стратовулкан смештен у југозапоадном делу америчке савезне државе Вашингтон (округ Скаманија)[2] и део је планинског ланца Каскадских планина. налази се на око 154 км јужно од града Сијетла,[3] односно на око 80 км североисточно од града Портланда (савезна држава Орегон).[4] Планина Ст Хеленс је добила име по британском дипломати Лорду од Сент Хеленса, који је био и велики пријатељ истраживача Џорџа Ванкувера, а који је истраживао поменуту област крајем 18. века.

Сент Хеленс је напознатији по катастрофалној ерупцији која се десила 18. маја 1980. у 08:32 часова по локалном времену када је изненада дошло до страховите експлозије на врху планине која се сматрала угашеним вулканом. Била је то најсмртоноснија и економски најдеструктивнија вулканска ерупција у историји Сједињених Држава.[5] Погинуло је педесет седам људи. Уништено је 200 кућа, 47 мостова, 15 mi (24 km) железничке пруге и 185 mi (298 km) пута.[6] Огромна лавина дебриса, изазвана земљотресом магнитуде 5,1, изазвала је бочну ерупцију[7] која је смањила надморску висину врха планине са 9.677 ft (2.950 m) на 8.363 ft (2.549 m), остављајући 1 mi (1,6 km) широки кратер у облику потковице.[8] Лавина крхотина била је запремине 0,6 cu mi (2,5 km3).[9] Ерупција 1980. пореметила је копнене екосистеме у близини вулкана. Насупрот томе, водени екосистеми у овој области су имали велике користи од количине пепела, омогућавајући животу да се брзо размножава. Шест година након ерупције, већина језера у овој области вратила се у своје нормално стање.[10]

Након ерупције из 1980. године, вулкан је доживео континуирану вулканску активност до 2008. Геолози предвиђају да ће будуће ерупције бити деструктивније, јер конфигурација купола лаве захтева већи притисак за ерупцију.[11] Међутим, планина Ст. Хеленс је популарно место за планинарење и на њу се људи пењу током целе године. Године 1982. председник Роналд Реган и Конгрес САД су установили Национални вулкански споменик планина Ст. Хеленс.

Географска поставка и опис[уреди | уреди извор]

Вулкан се налази у Каскадским планинама и део је Каскадског вулканског лука, иначе саставног дела Ватреног појаса Пацифика, у ком се налази више од 160 активних вулкана.

Планина Сент Хеленс је као и велика већина вулкана у овом појасу велика еруптивна купа састављена од окамењене лаве са међуслојевима пепела, пловућца и других депозита. У основи планине леже базалтно- андезитни слојеви уз постојање неколико интрузија од дацита кроз које је избијала лава.

Вулкан који је од 1857. био у стању мировања, почео је да показује знаке активности почетком 1980-их, када је магматска активност у унутрашњости планине појачала притисак и довела до постепеног издизања планине, стварајући избочење са северне стране (планина је расла и до 150 cm дневно).

Вулканска активност је кулминирала 18. маја 1980. у 20:32 часова по локалном времену. Самој ерупцији претходио је земљотрес магнитуде 5° степени што је довело до настанка клизишта у којем је са северне стране планине ка реци Тутл склизнуло око 2 км³ стена. Врели вулкански гасови и паре еруптирали су хоризонтално кроз новонастале пукотине, уништавајући околни простор у пречнику од 28 км.

Истовремено, врели облак стакластог пепела и смрвљених стена избачен је у атмосферу, након чега је дошло до изливања лаве на површину. Око 400 милиона тона паре и прашине завршило је у атмосфери.

Са опустошеног подручја спасилачке патроле су касније пронашле и спасиле 198 људи, а 57 особа је смртно страдало или је проглашено несталим.

Око 300 домова уз реку Тутл је сравњено са земљом или је јако оштећено поплавама и муљним токовима отопљених глечера. Вулкански пепео је захватио фармерска подручја далеко на истоку, прекривајући поља и оранице, блокирајући саобраћај и оставаљајући за собом слику спаљеног подручја. Током ерупције у потпуности је уништен планински врх, а надморска висина планине је са 2.950 м смањена на 2.550 м (за 400 метара).

Кратерски глечер и други нови стеновити глечери[уреди | уреди извор]

Током зиме 1980–1981, појавио се нови глечер. Сада званично назван глечер Кратер, раније је био познат као глечер Тулуцон. Засенчен зидовима кратера и храњен обилним снежним падавинама и поновљеним снежним лавинама, брзо је растао (14 ft (4,3 m) годишње у дебљини). До 2004. покривао је око 0,36 sq mi (0,93 km2), а куполом је био подељен на западни и источни режањ. Типично, до касног лета, глечер изгледа мрачно од пада камења са зидова кратера и пепела од ерупција. Од 2006. године, лед је имао просечну дебљину од 300 ft (100 m) и максимум од 650 ft (200 m), што је скоро једнако дубоко као много старији и већи Угљенични глечер на планини Рејниер. Сав лед је од после 1980. године, што чини глечер веома младим геолошки. Међутим, запремина новог глечера је отприлике иста као и сви глечери пре 1980. заједно.[12][13][14][15][16]

Од 2004. године, вулканска активност је гурнула у страну режњеве глечера и подигла их растом нових вулканских купола. Површина глечера, некада углавном без пукотина, претворила се у хаотичну гомилу ледопада испресецаних пукотинама и сантама изазваним померањем дна кратера..[17] Нове куполе су скоро раздвојиле глечер Кратер на источни и западни режањ. Упркос вулканској активности, крајеви глечера су и даље напредовали, са благим напретком на западном режњу и значајнијим напретком у засењенијем источном режњу. Због напредовања, два режња глечера су се спојила крајем маја 2008. и тако глечер у потпуности окружује куполе од лаве.[17][18][19] Поред тога, од 2004. године, нови глечери су се формирали на зиду кратера изнад глечера Кратер који напаја камење и лед на његову површину испод; постоје два камена глечера северно од источног дела глечера Кратер.[20]

Клима[уреди | уреди извор]

Клима врха планине Св. Хелена 1991-2020
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Максимум, °C (°F) −1,1
(30,0) 		−1,4
(29,4) 		−1,1
(30,1) 		0,9
(33,7) 		5,7
(42,3) 		9,3
(48,8) 		15,4
(59,7) 		15,7
(60,2) 		12,8
(55,1) 		6,9
(44,5) 		0,6
(33,0) 		−1,9
(28,6) 		5,2
(41,3)
Просек, °C (°F) −3,8
(25,1) 		−4,9
(23,2) 		−5,1
(22,9) 		−3,7
(25,4) 		0,5
(32,9) 		3,7
(38,7) 		8,9
(48,1) 		9,2
(48,6) 		6,8
(44,3) 		2,1
(35,8) 		−2,4
(27,6) 		−4,5
(23,9) 		0,6
(33,0)
Минимум, °C (°F) −6,6
(20,2) 		−8,3
(17,0) 		−9,1
(15,7) 		−8,2
(17,2) 		−4,8
(23,4) 		−1,9
(28,6) 		2,5
(36,5) 		2,8
(37,1) 		0,8
(33,4) 		−2,7
(27,2) 		−5,4
(22,2) 		−7,2
(19,1) 		−4
(24,8)
Количина падавинаmm (in) 685,8
(27,00) 		533,7
(21,01) 		613,9
(24,17) 		421,9
(16,61) 		234,4
(9,23) 		191
(7,52) 		52,6
(2,07) 		90,2
(3,55) 		198,4
(7,81) 		525,3
(20,68) 		784,4
(30,88) 		761,7
(29,99) 		5.093,2
(200,52)
Извор: PRISM Climate Group[21]

Панорама[уреди | уреди извор]

Панорама, Сент Хеленс у центру. Поглед према северу

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ (језик: енглески) Добродошли на планину Сент Хеленс
  2. ^ „Mount Saint Helens”. Geographic Names Information System. United States Geological Survey. 
  3. ^ „Distance between Seattle and Mount Saint Helens”. distancefromto.net. Приступљено 2021-03-27. 
  4. ^ „Distance between Portland and Mount Saint Helens”. distancefromto.net. Приступљено 2021-03-27. 
  5. ^ „Mount St. Helens National Volcanic Monument”. USDA Forest Service. Архивирано из оригинала 2006-11-23. г. 
  6. ^ Tilling, Robert I; Topinka, Lyn; Swanson, Donald A (1990). „Impact and Aftermath”. Eruptions of Mount St. Helens: Past, Present, and Future. 1.01. USGS. 
  7. ^ „Mount St. Helens – From the 1980 eruption to 2000”. United States Geological Survey. 2000. Fact Sheet 036-00. Приступљено 2006-11-12. 
  8. ^ „May 18, 1980 eruption of Mount St. Helens”. USDA Forest Service. Архивирано из оригинала 2009-05-29. г. 
  9. ^ „1980 Cataclysmic Eruption”. Mount St. Helens. USGS. Приступљено 2021-03-27. 
  10. ^ „Mount St. Helens: A Living Laboratory for Ecological Research | Pacific Northwest Research Station | PNW - US Forest Service”. www.fs.usda.gov. Приступљено 2021-06-01. 
  11. ^ Haas, Maya (2020-05-18). „Mount St. Helens isn't where it should be. Scientists may finally know why.”. National Geographic (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2021-06-03. г. Приступљено 2021-06-20. 
  12. ^ Brugman, Melinda M.; Post, Austin (1981). „Effects of volcanism on the glaciers of Mount St. Helens”: 22. USGS Circular 850-D. Приступљено 2007-03-07. 
  13. ^ Wiggins, Tracy B.; Hansen, Jon D.; Clark, Douglas H. (2002). „Growth and flow of a new glacier in Mount St. Helens Crater”. Abstracts with Programs. Geological Society of America. 34 (5): 91. 
  14. ^ Schilling, Steve P.; Carrara, Paul E.; Thompson, Ren A.; Iwatsubo, Eugene Y. (2004). „Posteruption glacier development within the crater of Mount St. Helens, Washington, USA”. Quaternary Research. Elsevier Science (USA). 61 (3): 325—329. Bibcode:2004QuRes..61..325S. S2CID 128528280. doi:10.1016/j.yqres.2003.11.002. 
  15. ^ McCandless, Melanie; Plummer, Mitchell; Clark, Douglas (2005). „Predictions of the growth and steady-state form of the Mount St. Helens Crater Glacier using a 2-D glacier model”. Abstracts with Programs. Geological Society of America. 37 (7): 354. 
  16. ^ Schilling, Steve P.; Ramsey, David W.; Messerich, James A.; Thompson, Ren A. (2006-08-08). „Rebuilding Mount St. Helens”. USGS Scientific Investigations Map 2928. Приступљено 2007-03-07. 
  17. ^ а б Volcano Review (PDF) (Извештај). US Forest Service. Архивирано из оригинала (PDF) 2008-06-26. г. 
  18. ^ Schilling, Steve (2008-05-30). MSH08 aerial: New dome from north 30 May 2008 (photo). United States Geological Survey. Архивирано из оригинала 2008-06-26. г. Приступљено 2008-06-07.  – Glacier is still connected south of the lava dome.
  19. ^ Schilling, Steve (2008-05-30). MSH08 aerial: St. Helens crater from north 30 May 2008 (photo). United States Geological Survey. Архивирано из оригинала 2008-06-26. г. Приступљено 2008-06-07.  – Glacier arms touch on North end of glacier.
  20. ^ Haugerud, R.A.; Harding, D.J.; Mark, L.E.; Zeigler, J.; Queija, V.; Johnson, S.Y. (децембар 2004). Lidar measurement of topographic change during the 2004 eruption of Mount St. Helens, WA. American Geophysical Union, Fall Meeting. 53. стр. 1. Bibcode:2004AGUFM.V53D..01H. 
  21. ^ „PRISM Climate Group, Oregon State University”. www.prism.oregonstate.edu. Приступљено 12. 1. 2022. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Сент Хеленс на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сент_Хеленс_(вулкан)&oldid=25916765”