Пређи на садржај

Терористички напад у Беслану

Координате: 43° 11′ 03″ С; 44° 32′ 27″ И / 43.184104° С; 44.540854° И / 43.184104; 44.540854
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Талачка криза у Беслану)
Терористички напад у Беслану
Слијева у смјеру казаљке на сату: зграда школе № 1 из 2008; православни крст у фискултурној сали; „Дрво туге” на меморијалном гробљу у Беслану; и фотографије жртава.
Мјестосредња школа № 1 града Беслана
Република Сјеверна Осетија — Аланија
Координате43° 11′ 03″ С; 44° 32′ 27″ И / 43.184104° С; 44.540854° И / 43.184104; 44.540854
Датум1—3. септембар 2004.
Метацивили (укључујући дјецу)
Врста нападаузимање талаца, постављање захтјева властима уз пријетње одмаздом против талаца, убијање цивила, полицајаца и војног особља
Оружјепиштољи, аутоматске пушке, митраљези, бацачи граната, импровизоване експлозивне направе, самоубилачки појасеви, гранате
Убијено333[1][2][3]
Рањенонајмање 783
ОрганизацијаРијадус Салихин

Терористички напад у Беслану (рус. Террористический акт в Беслане) било је узимање талаца 1 септембра 2004. ујутру у средњој школи № 1 у граду Беслан у Сјеверној Осетији, током свечаног скупа посвјећеног почетку школске године. Терористи су два и по дана држали више од 1100 талаца у минираној згради[4] (углавном дјецу, њихове родитеље и школско особље) у најтежим условима, ускраћујући људима и минималне природне потребе.

Трећег дана око 13.05 часова дошло је до експлозије у спортској сали школе, а касније је избио пожар који је резултовао дјелимичним урушавањем зграде. Послије првих експлозија, таоци су почели да бјеже из школе, а снаге Центра специјалних намјена Федералне службе безбједности кренуле су у јуриш. Током хаотичне размјене ватре, укључујући и учешће цивила који су користили лично наоружање, убијено 27 терориста (четворица, укључујући два бомбаша самоубице, погинула су прије јуриша између 1. и 3. септембра).[5][6][7] Једини преживјели терориста Нурпаша Кулаев је ухапшен и касније осуђен на доживотни затвор.[8]

Иако је већина талаца ослобођена током у јуришу, 314 талаца, укључујући 186 дјеце, погинуло је од посљедица терористичког напада. Укупно, укључујући спасиоце, погинуле су 333 особе, а најмање 783 особе су задобиле повреде различите тежине.

Економска штета од терористичког напада премашила је 34 милиона рубаља.[9] Шамил Басајев је јавно преузео одговорност за организовање напада објављивањем саопштењем на сајту чеченских сепаратиста „Кавказ-центар” 17. септембра 2004. године.[10]

Према подацима из 2022, истрага о терористичком нападу, коју је 1. септембра 2004. покренуло Генерално тужилаштво, и даље је отворена. Напад је истраживало више независних комисија, експертских група и јавних организација, али многе околности, укључујући стварни број терориста, могуће бјекство многих од њих, поступање власти током преговора и јуриш у зграду, као и разлози ограничене и противрјечне медијске покривености, и даље су спорни.[11][12]

Терористички напад у Беслану био је посљедњи у низу терористичких напада у Русији 2004, након чега је политичко руководство земље спровело низ озбиљних реформи у законодавству.[13] Конкретно, отказани су избори гувернера,[14][15][16][17] а основане су Јавна комора и Национални антитерористички комитет и „Комисија за унапрјеђење социјално-економског положаја у ЈФО”.

Предисторија[уреди | уреди извор]

Историјски екскурс[уреди | уреди извор]

Геополитичка карта Кавказа.

Осетско, ингушко и чеченско друштво потпало је у сферу интереса Руске Империје у периоду од краја 18. до почетка 19. вијека.[18] Руска влада је намјеравала да обезбједи стабилност и безбједност својих будућих комуникација преко сјеверног Кавказа до Грузије и да добије приступ изворима стратешких сировина за војне потребе. Реакција мјесних народа била је различита: Осети и Ингуши су били заинтересовани за заштиту од пљачкашких упада јачих сусједа (углавном Кабардинаца и Чечена), док су Чечени у почетку одбацивали руски модел власти и активност се опирали покушајима присаједињења.[19] С тим у вези, адаптација се такође одвијала на различите начине: акултурација Осета је напредовала приличног глатко, што је умногоме олакшало усвајање (обнављање) хришћанства у осетском друштву. Ингуши и Чечени, вођени добро успостављеним суфијским тарикатима, који су се органски уклапали у тајповску структуру вајнашких друштава, или дјелимично (Ингуши) или потпуно (Чечени) одбацили нову религију и, сходно томе, покровитеља у виду Русије.[20]

Као резултат нове административно-територијалне подјеле, будући Пригородни рејон постао је један од спорних региона, гдје су избијали етнички сукоби због ограничене количине плодне земље и историјског присуство и осетских и ингушких насеља.[20][21] Један од предмета сукоба било је обезбјеђење Владикавкаске тврђаве, стратешки важног објекта који је контролисао улаз у Даријалску клисуру. Засићење поруке дуж Војно-грузинског пута, пролазећи кроз клисуру, значило је извор прихода за контролни етнос, па је стога супарништво између Осета и Ингуша било константно.[21]

Тридесетих година 19. вијека положај руских власти на сјеверном Кавказу био је усложен због устанка у Чеченији и војним успјесима имама Шамиља. Да би блокирала имамат, Русије је затражила помоћ козачких заједница, додјеливши им за насељавање ингушку земљу, што је погодовало одвајању Чеченије од Владикавкаске тврђаве и Војно-грузинског пута. Као резултат тога, Ингуши су протјерани и принуђени да пронађу нова мјеста за живот.[20]

У 20. вијеку, након грађанског рата, значајан број територија насељених козацима враћен је Ингушима, који су пружали помоћ совјетској власти,[22][23] а исељени су и сами терски козаци који су подржавали „бијеле”.[24] Ингуши и Чечени који су насељавали ту територију су депортовани 1944, а регион (углавном Пригодни) почели су да насељавају Осети.[25]

Након рехабилитације и постепеног повратка Ингуша, територијално питање је поново постало проблематично. Руководство Сјевероосетске АССР је 1963. дјелимично промијенило границе Пригородног рејона, искуљчивши из њега нека насеља са ингушким становништвом и присајединивши територије на лијевој обали Терека.[26][27] Као резултат тога, међу Ингушима се појачао раст радикалних осјећања.[28] Током отворених говора ингушке интелигенције у Грозном 1973, прив пут су отворено изречени захтјеви Ингуша да врате Пригородни рејон.[29][30]

Од 1981, напетост између Ингуша и Осета постаје насилна, што је довело до неколико сукоба.[31] Ситуацију је погоршала подјела Чеченије и Ингушетије током распада Совјетског Савеза: ако је Чеченија задржала три некадашња рејона Ставропољског краја, добијена као компензација још 1957, Ингушетија је остала без ичега и поново је покренула питање враћања Пригородног рејона, поготово што се током деценија од депортације број Ингуша на овој територији повећао.[32] Апотеза сукоба била је кратка, али крвави сукоб од 31. октобра до 5. новембра 1992, у којем су, према подацима руског тужилаштва, погинуле 583 особе, 939 је повријеђено, а 261 особа је нестала. Такође, уништено је 13 од 15 села Пригодног рејона, у којима су живјели Ингуши компактно, чинећи већину жртава.[26] Поред тога, више од 64 хиљаде представника овог етноса напустило је територију Пригородног рејона,[33] бјежећи од борбених дејстава у Ингушетији. Оружане сукобе власти су угушиле, али је територијални спор остао нерјешен.[34][35]

Терористички напади почетком 21. вијека[уреди | уреди извор]

С почетом Другог чеченског рата, дио чеченске елите и бивших милитаната прешао је на страну Владе Руске Федерације.[36] Тако је 2000. бивши присталица сепаратиста, главни муфтија Чеченије Ахмат Кадиров постао шеф привремене администрације Чеченије.[37] Милитанти су, са своје стране, промијени тактику након завршетка активне борбене фазе противтерористичке операције у Чеченији у љето 2000. одине. Углавном избјегавајући отворене сукобе, вође чеченских сепаратиста почели су да прибјегавају саботажи и терористичким дјелатностима,[38] све више користећи бомбаше самоубице.[39] Између осталих, терористички напад на Дубровку,[40] бомбаши напад у Дому Владе у Грозном,[41] бомбаши напад на рок фестивалу Крила у Москви,[42] бомбашки напад на војну болницу у Моздоку,[43] терористички напад бомбаша самоубица у возу у Јесентукију,[44] препад на Дагестан[45] и низ других терористичких напада.

Заузврат, Ингушетија, гдје су криминал и терористичке дјелатности почеле да расту након што је Мурат Зјазиков дошао на власт 2002, постала је редовно упориште милитаната.[46] Запослени у ФСБ-у и Министарству унутрашњих послова су више пута на територији републике проналазили тајна складишта оружја, муниције, експлозива и друге војне опреме.[47][48] У планинама су терористичке организације образовале групе за вршење саботажа и стварале нове базе милитаната,[49] чији су се редови стално попуњавали, добрим дијелом због незапослености у земљи (према подацима Државног комитета за статистику, 2003. више од 75% становништва републике било је незапослено).[50]

Акције које су претходиле Беслану[уреди | уреди извор]

Непосредно пред заузимање школе № 1 претходио је низ терористичких напада које су извели чеченски терористи и њихово сарадници 2004. године:

Шамил Басаев је преузео одговорност за већину ових акција, као и за терористички напад у Беслану.[60][61][62]

Планирање[уреди | уреди извор]

Одабир објекта[уреди | уреди извор]

Оквирни план школе № 1 и околине.

Хронологија догађаја[уреди | уреди извор]

Дана 1. септембра 2004. тридесетак терориста је упало и заузело Школу бр. 1 у Беслану, у руској републици Северној Осетији. У тренутку напада одржавале су се свечаности за први дан школске године, па се у згради налазило око 1300 деце, родитеља и наставника.

Неколико људи је успело да побегне, али су терористи, чеченске и арапске провенијенције, успели затворити већину у спортској дворани и минирати зграду. Захтев терориста је била независност Чеченије или ће бомбаши самоубице активирати експлозив. Следећи дан неколико талаца је пуштено, а откривено је како се у близини школе налазе лешеви убијених у првим часовима напада. Током дана могли су се чути спорадични пуцњеви и детонације.

Трећег септембра је договорено одношење тела погинулих која су већ два дана лежала у дворишту школе. У тренутку доласка кола хитне помоћи, у школи се зачула експлозија, након чега је неколико талаца покушало бег. На њих су терористи отворили ватру а неколико бомбаша самоубица се самодетонирало. У ватрени окршај су ушле специјалне снаге, потпуно неприпремљене јер никакав напад није био планиран. Убрзо су ушли у школу и ватрени окршаји су се наставили. Експлозије у спортској дворани узроковале су урушавање крова и пожар, те је касније много лешева погинулих пронађено тамо. Неколико часова након напада још увек су се могли чути пуцњи и детонације. Крајем дана терористи су ликвидирани и већина рањеника је збринута у болницама. Трагичан биланс само је могао да поткрепи огорчење у Русији и свету које су узроковале слике погинуле и рањене деце: на крају је избројано 344 мртвих (од чега 186 деце) и 700 повређених. Губици сигурносних снага бројали су 11 погинулих специјалаца, а убијена су 32 терориста док је један ухапшен.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Тотоонти, Израил (2007). „Список заложников, находившихся в школе № 1г”. www.pravdabeslana.ru (на језику: руски). Приступљено 2. 9. 2023. 
  2. ^ Тотоонти, Израил (2007). „Беслан: три года спустя. Список военнослужащих”. www.pravdabeslana.ru (на језику: руски). Приступљено 2. 9. 2023. 
  3. ^ Тотоонти, Израил (2007). „Беслан: три года спустя. Список пострадавших не заложников”. www.pravdabeslana.ru (на језику: руски). Приступљено 2. 9. 2023. 
  4. ^ „59 заседание Верховного суда Северной Осетии по делу Кулаева”. pravdabeslana.ru (на језику: руски). 9. 2. 2006. Приступљено 1. 9. 2023. 
  5. ^ „МВД: во время захвата школы убит один из боевиков // Захват школ в Северной Осетии”. Газета.Ru. 1. 9. 2004. Архивирано из оригинала 01. 09. 2004. г. Приступљено 1. 9. 2023. 
  6. ^ „Восьмое заседание (21 июня 2005 г.)”. www.pravdabeslana.ru (на језику: руски). 21. 6. 2005. Приступљено 1. 9. 2023. 
  7. ^ „Седьмое заседание (16 июня 2005 г.)”. www.pravdabeslana.ru (на језику: руски). 16. 6. 2005. Приступљено 1. 9. 2023. 
  8. ^ „69 заседание Верховного суда Северной Осетии по делу Кулаева”. www.pravdabeslana.ru (на језику: руски). 26. 5. 2006. Приступљено 1. 9. 2023. 
  9. ^ Цхурбаев, Алан (17. 5. 2006). „В суде зачитали стихи о Путине”. Газета.ru (на језику: руски). Архивирано из оригинала 22. 1. 2019. г. Приступљено 2. 9. 2023. 
  10. ^ „Абдаллах Шамиль: «Операция Норд-Вест в Беслане…»”. Kavkazcenter.com (на језику: руски). 17. 9. 2004. Приступљено 2. 9. 2023. 
  11. ^ DONATH, KLAUS-HELGE (1. 9. 2005). Das Militär verursachte das Inferno. Die Tageszeitung: taz (на језику: немачки). стр. 12. Приступљено 2. 9. 2023. 
  12. ^ „Матери Беслана: "Главный виновник того, что произошло, - Владимир Путин". NEWSru.com (на језику: руски). 24. 8. 2005. Приступљено 2. 9. 2023. 
  13. ^ „Выступление президента России Владимира Путина на расширенном заседании правительства с участием глав субъектов РФ 13 сентября 2004 года / Политика / Независимая газета”. www.ng.ru. 19. 4. 2004. Приступљено 2. 9. 2023. 
  14. ^ Полунин, Андрей (29. 3. 2010). „Владимир Кара-Мурза: Под эхо теракта в метро закрутят гайки оппозиции”. svpressa.ru (на језику: руски). Приступљено 2. 9. 2023. 
  15. ^ Подрабинек, Александр (25. 7. 2011). „В дурной кампании”. graniru.org (на језику: руски). Грани.Ру. Приступљено 2. 9. 2023. 
  16. ^ Куликов, Антон (18. 3. 2010). „Отмена выборов глав регионов себя оправдала”. Правда.Ру (на језику: руски). Приступљено 2. 9. 2023. 
  17. ^ „Борис Немцов. «Сам будущий президент не знает, что он будет президентом»”. nemtsov.ru. Архивирано из оригинала 02. 09. 2023. г. Приступљено 2. 9. 2023. 
  18. ^ Цуциев, Артур (1998). „Начало истории» осетино-ингушских отношений”. Осетино-ингушский конфликт (1992-- ): его предыстория и факторы развития (на језику: руски). Российская полит. энциклопедия. ISBN 978-5-86004-178-3. Приступљено 3. 9. 2023. 
  19. ^ Цуциев, Артур (1998). „1730–1780. Перед колонизацией”. Осетино-ингушский конфликт (1992-- ): его предыстория и факторы развития (на језику: руски). Российская полит. энциклопедия. ISBN 978-5-86004-178-3. Приступљено 3. 9. 2023. 
  20. ^ а б в Цуциев, Артур (1998). „1838–1859. Казачье расселение в пределах Северной Осетии и Ингушетии”. Осетино-ингушский конфликт (1992-- ): его предыстория и факторы развития (на језику: руски). Российская полит. энциклопедия. ISBN 978-5-86004-178-3. Приступљено 3. 9. 2023. 
  21. ^ а б Цуциев, Артур (1998). „1784–1830. Включение в состав России и административное оформление территории”. Осетино-ингушский конфликт (1992-- ): его предыстория и факторы развития (на језику: руски). Российская полит. энциклопедия. ISBN 978-5-86004-178-3. Приступљено 3. 9. 2023. 
  22. ^ Цуциев, Артур (1998). „1917–1921. Период Гражданской войны”. Осетино-ингушский конфликт (1992-- ): его предыстория и факторы развития (на језику: руски). Российская полит. энциклопедия. ISBN 978-5-86004-178-3. Приступљено 3. 9. 2023. 
  23. ^ „XX - век”. iratta.com. Осетия-Алания и Осетины-Аланы. Приступљено 3. 9. 2023. 
  24. ^ Цуциев, Артур (1998). „1922–1941. Период «паритета» и его слома”. Осетино-ингушский конфликт (1992-- ): его предыстория и факторы развития (на језику: руски). Российская полит. энциклопедия. ISBN 978-5-86004-178-3. Приступљено 3. 9. 2023. 
  25. ^ „Трусовское ущелье. Почему оно за границей? - 15-Й РЕГИОН”. 15-Й РЕГИОН - Информационный портал РСО - Алания (на језику: руски). 31. 1. 2007. Приступљено 3. 9. 2023. 
  26. ^ а б „Осетино‑ингушский конфликт: хроника событий”. РИА Новости (на језику: руски). 7. 11. 2008. Приступљено 3. 9. 2023. 
  27. ^ „Кому принадлежал Пригородный район”. www.kommersant.ru (на језику: руски). 8. 4. 2005. Приступљено 3. 9. 2023. 
  28. ^ Цуциев, Артур (1998). „Историко-идеологические построения: содержание ингушского «радикализма» и осетинского «консерватизма»”. Осетино-ингушский конфликт (1992-- ): его предыстория и факторы развития (на језику: руски). Российская полит. энциклопедия. ISBN 978-5-86004-178-3. Приступљено 3. 9. 2023. 
  29. ^ „Осетино-ингушский конфликт 1992 г: истоки и развитие (по май 2005 года)”. old.memo.ru (на језику: руски). 19. 5. 2005. Приступљено 3. 9. 2023. 
  30. ^ Алленова, Ольга (2. 5. 2005). „Пригородный тупик”. www.kommersant.ru (на језику: руски). Приступљено 3. 9. 2023. 
  31. ^ „The Ingush-Ossetian conflict in the Prigorodnyi region”. www.hrw.org (на језику: енглески). Human Rights Watch. мај 1996. Приступљено 3. 9. 2023. 
  32. ^ „Теракт в Беслане может спровоцировать резню между ингушами и осетинами”. NEWSru.com (на језику: руски). 29. 9. 2004. Приступљено 3. 9. 2023. 
  33. ^ „В Северной Осетии почтили память жертв вооруженного конфликта 1992 года.”. old.memo.ru (на језику: руски). 1. 11. 2007. Приступљено 3. 9. 2023. 
  34. ^ Фарниев, Заур; Мурадов, Муса (14. 9. 2010). „Владикавказ нашел село отпущения”. www.kommersant.ru (на језику: руски). Приступљено 3. 9. 2023. 
  35. ^ Ториев, Магомед (2. 11. 2010). „В Северной Осетии и Ингушетии вспоминают жертв межнационального конфликта”. Эхо Кавказа (на језику: руски). Приступљено 3. 9. 2023. 
  36. ^ Николаев, Дмитрий; Соловьев, Вадим (6. 11. 1999). „Противостояние в Чечне близится к кульминации / События / Независимая газета”. www.ng.ru. Приступљено 4. 9. 2023. 
  37. ^ „Об Ахмат-Хаджи Кадырове — РОФ им.Героя России А.Кадырова”. fondkadyrova.net. Приступљено 4. 9. 2023. 
  38. ^ Сулейманов, Cалават (14. 6. 2002). „Война продолжается / Армии / Независимая газета”. nvo.ng.ru. Приступљено 4. 9. 2023. 
  39. ^ Жеглов, Александр (14. 8. 2003). „МВД поделит террористов на уголовников и политиков”. www.kommersant.ru (на језику: руски). Приступљено 4. 9. 2023. 
  40. ^ „Теракт в Москве на Дубровке во время мюзикла "Норд-Ост". Справка”. РИА Новости (на језику: руски). 21. 10. 2005. Приступљено 4. 9. 2023. 
  41. ^ „Мировое сообщество осудило взрыв Дома правительства в Грозном”. NEWSru.com (на језику: руски). 27. 12. 2002. Приступљено 4. 9. 2023. 
  42. ^ „Теракт на рок-фестивале "Крылья" в Тушино: 20 погибших, более 40 раненых”. 5. 7. 2003. Приступљено 4. 9. 2023. 
  43. ^ „Теракт в Моздоке унес жизни 42 человек”. NEWSru.com (на језику: руски). 2. 8. 2003. Приступљено 4. 9. 2023. 
  44. ^ „Четыре террориста взорвали электричку Кисловодск-Минводы: 41 человек погиб, 212 пострадали”. NEWSru.com (на језику: руски). 5. 12. 2003. Приступљено 4. 9. 2023. 
  45. ^ Дюпин, Сергей (9. 1. 2004). „Руслан Гелаев бросил свой отряд в Дагестане”. www.kommersant.ru (на језику: руски). Приступљено 4. 9. 2023. 
  46. ^ Дюпин, Сергей (16. 9. 2003). „Такие люди — и без охраны”. www.kommersant.ru (на језику: руски). Приступљено 4. 9. 2023. 
  47. ^ „Боевики спрятали в Ингушетии оружия и боеприпасов на два миллиона долларов”. 16. 10. 2003. Приступљено 4. 9. 2023. 
  48. ^ „На кладбище найден мешок гексогена и пистолет-пулемет "Узи". 18. 6. 2003. Приступљено 4. 9. 2023. 
  49. ^ „В Ингушетии уничтожена база боевиков”. РИА Новости (на језику: руски). 17. 2. 2004. Приступљено 4. 9. 2023. 
  50. ^ „Занятость и оплата труда в разных регионах России разная”. www.demoscope.ru. 2003. 
  51. ^ „Взрыв в московском метро - хроника дня Хроника событий”. Lenta.Ru. 6. 2. 2004. Приступљено 12. 9. 2023. 
  52. ^ „Сотни москвичей принесли гвоздики на станцию метро "Автозаводская". Регнум. 6. 2. 2005. Приступљено 12. 9. 2023. 
  53. ^ „Кадыров Ахмад (Ахмат-хаджи)”. Кавказский Узел. 6. 8. 2023. Приступљено 12. 9. 2023. 
  54. ^ Любарская, Елена (24. 6. 2004). „Зачистка по-ингушски”. Lenta.ru. Приступљено 12. 9. 2023. 
  55. ^ „62 заседание Верховного суда Северной Осетии по делу Кулаева 16 мая 2006 г.”. www.pravdabeslana.ru (на језику: руски). 16. 5. 2006. Приступљено 12. 9. 2023. 
  56. ^ Ларинцева, Александра (10. 11. 2004). „«Стрелочников» никто не ищет”. Коммерсантъ. Приступљено 12. 9. 2023. 
  57. ^ Иванов, Дмитрий (25. 8. 2004). „Двойная катастрофа”. Lenta.ru (на језику: руски). Приступљено 12. 9. 2023. 
  58. ^ „Взрыв на остановке на Каширке признали терактом”. Lenta.ru. 31. 8. 2004. Приступљено 12. 9. 2023. 
  59. ^ Аксенов, Павел (1. 9. 2004). „Теракт на Рижской - первые итоги следствия”. Lenta.ru (на језику: руски). Приступљено 12. 9. 2023. 
  60. ^ Трифонов, Влад (18. 5. 2004). „Шамиль Басаев зря признался”. Коммерсантъ (на језику: руски). Приступљено 12. 9. 2023. 
  61. ^ „Видеозапись, распространенная боевиками в Интернете, подтверждает, что Басаев руководил нападением на Ингушетию”. Новые Известия (на језику: руски). 27. 7. 2004. Приступљено 12. 9. 2023. 
  62. ^ „Басаев рассказал о Беслане”. Известия (на језику: руски). 17. 9. 2004. Приступљено 12. 9. 2023. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]