Томаида Палеологина

С Википедије, слободне енциклопедије

Томаида Комнин Ангелина Палеологина (грч. Θωμαΐς Κομνηνή Αγγελίνα Παλαιολογίνα, с.1330 - ?), византијска племкиња, супруга српског цара и владара Епира и Тесалије Симеона (Синише) Уроша Немањића.

Младост[уреди | уреди извор]

Томаида Комнин Ангелина рођена је раних 1330-их. Свог оца Јована II Орсинија[1], деспота Епира и гроф Кефалоније је изгубила 1335. године када га је наводно отровала супруга, Ана Палеологина, потомак владајуће династије Палеолог у Византијском царству. После смрти Јована II, његова жена Ана је постала регент Епирске деспотовине у име Томаидиног брата Нићифора II.

Убрзо је међутим, 1338. године, Орсинијеве из Епира протерао византијски цар Андроник III Палеолог и Епир припојио Византијском царству. Ипак, током разорног византијског грађанског рата који је уследио након смрти Андроника III 1341. године, већина преосталих византијских територија, укључујући Епир и Тесалију, пала је у руке српског владара Стефана IV Душана, који је 1346. основао Српско царство. Године 1348. Душан је свог млађег полубрата, полугрка Симеона (Синишу) Уроша Палеолога, поставио за управника Акарнаније и јужних делова Епира.

Удаја за Симеона Уроша[уреди | уреди извор]

детаљ са фреске Лоза Немањића, Симеон-Синиша, Високи Дечани, Србија

Да би учврстио свој положај код локалног становништва, Симеон[2] је одлучио да се ожени Томаидом, која је била потомак некадашње владајуће епирске лозе. Заједно су имали троје деце: Јована Уроша[3], који је наследио Тесалију, Стефана Уроша, намесника Фарсале, и Марију,[4] која се удала за Тому II Прељубовића, који је такође владао Епиром.

У међувремену, Томаидин свргнути брат Нићифор живео је у Константинопољу где је подржао Јована VI Кантакузина у грађанском рату против Јована V Палеолога. Нићифор је добио угледне титуле, прво панхиперсеваст а потом деспот и оженио се у лето 1342. Кантакузиновом ћерком Маријом. Добио је на  управу Аинос и Хелеспонт између 1351. и 1355. године.

Симеон је 1355. подигао устанак против Стефана Душана, али је у децембру исте године Душан умро. Симеон је постао веродостојни претендент на упражњени престо Српског царства, будући да је постојао обичај да су браћа могла да се наслеђују, а не увек синови. Међутим, Душан је већ крунисао рођеног сина Стефана V Уроша за наследника. Да ствар буде гора, Нићифор II је исте године збацио Григорија Прељуба, Душановог намесника у Тесалији, задобио подршку локалног становништва и убрзо претендовао да поврати престо својих предака и у Епиру. Године 1356. Нићифор је ушао у Епир и приморао Симеона да побегне из Акарнаније у Костур (Касторију), једно од својих упоришта.

Упркос овом неуспеху, Симеон се прогласио за цара Срба и Грка у Костуру (Касторији) уместо свог младог нећака у ужој Србији. Симеон је покренуо поход на заузимање централног дела српске државе, али је српско племство на сабору одржаном у Скопљу 1357. године решило да подржи Стефана V Уроша, у складу са Душановом вољом. Симеону је успех избегао и на терену: у лето 1358. напредовао је ка Зети, али је заустављен код Скадра, где су његову војску од 5000 људи поразили српски племићи. Симеон се вратио у Костур и више никада није покушао да нападне ужу Србију.

Иако понекад слаб, Симеон је ипак био у могућности да прошири своју контролу над великим делом јужних делова Српског царства, поставивши се за владара већег дела западне Македоније. Након напада албанских племена и смрти Нићифора II у бици код Ахелоја 1359, Симеон је брзо могао да поново успостави своју власт над разним властодршцима Тесалије и Епира и  изабере Трикалу у Тесалији за своју нову престоницу у којој је успоставио церемонијал као на византијском двору.

Најкасније 1366. године (или можда већ 1359/1360) Симеон је прогласио свог најстаријег сина Јована за савладара. Симеон је умро између 1369. и 1371. године. Датум Томаидине смрти није познат.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Cheetham, Nicholas (1981). Mediaeval Greece. Yale University Press. ISBN 0300024215. 
  2. ^ Fine, John V. A. (1994). The late medieval Balkans : a critical survey from the late twelfth century to the Ottoman Conquest (1st paperback edition изд.). Ann Arbor. ISBN 978-0-472-10079-8. OCLC 749133662. 
  3. ^ Soulis, George C. (1995). The Serbs and Byzantium. ISBN 978-0884021377. 
  4. ^ Miller, William (1908). The Latins in the Levant, a History of Frankish Greece (1204–1566). New York: E.P. Dutton and Company.