Нићифор II Орсини

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Нићифор II Орсини
Blason fam it Orsini.svg
Грб породице Орсини
Датум рођења1328.
Датум смрти1359.
Место смртиАхелој
Етолија
ДинастијаОрсини
ОтацЈован II Орсини
МајкаАна Палеологина
СупружникМарија Кантакузин, Теодора
Епирски деспот
Период1335−1338
ПретходникЈован II Орсини
НаследникЈован Анђео (севастократор)
Владар Епира и Тесалије
Период1356−1359
ПретходникПрељуб
НаследникСимеон Синиша Немањић

Нићифор II Орсини Дука (грчки: Νικηφόρος Β΄ Δούκας; око 1328 — умро 1359) је био владар Епирске деспотовине од 1335. до 1338. и од 1356. године до своје смрти.

Младост[уреди]

Нићифор је био син Јована II Орсинија и Ане Палеологине[1]. Његова мајка је, наводно, отровала Јована Орсинија те га је Нићифор наследио као седмогодишње дете (1335). Ана је преузела регентство над малолетним сином. Није, међутим, успела да ублажи непријатељство византијског цара Андроника III Палеолога који напада и 1336. године припаја Епир и Тесалију. Накратко ће се ове области поново наћи у саставу Византијског царства. Припајање плодне Тесалије било је веома значајно за византијског цара са којим је српски краљ Душан, након закључења мира 1334. године, одржавао пријатељске односе. Штавише, те исте, 1336. године, византијски цар и српски краљ састали су се у Радовишту на Струмици и заједно провели седам дана. Освајањем Епира Византији је припала и плодна Јањина. Албанци су искористили заузетост Андроника на југу Грчке да нападну византијске поседе на северу, али су поражени 1337. године. Андроник је позвао Ану на преговоре 1338. године, али је она одбила да, у име свога сина, прихвати вазалне односе према Византији и византијског гувернера у Епиру. Андроник је Ану одвео као таоца. Организовао је брак између Нићифора и Марије Кантакузин, ћерке своје десне руке, Јована Кантакузина. Међутим, антивизантијска фракција племства је Нићифора послала га на двор титуларне царице Латинског царства, Катарине II Валоа, у Тарент, надајући се да ће издејствовати помоћ Анжујаца у рату са Византијом.

Побуна и боравак у Цариграду[уреди]

Катарина је 1338. године прешла на Пелопонез како би учврстила свој утицај на Полуострву. Нићифора је повела са собом. На подстицај Катарине, становници Арте подигли су побуну против византијске власти у име Нићифора Орсинија (крајем 1338). Побуњеници су заузели Арту и протерали византијског гувернера Теодора Синадина[2]. Нићифор је прешао у Епир. Међутим, Андроник и Јован Кантакузин брзо су угушили побуну и опсели Нићифора у Томокастрону. Гарантујући безбедност, Јован Кантакузин је убедио гарнизон да се преда. Нићифора је, као свог зета, наградио титулом панхиперсеваста. Нићифор је одведен у Цариград где је остао уз Кантакузина током грађанског рата (1341-1347). Његов таст је 1347. године крунисан за византијског цара те је Нићифор добио титулу деспота. Од 1351. године поверена му је управа над Аиносом и градовима дуж Хелеспонта.

Владавина над Епиром и Тесалијом[уреди]

Епирска деспотовина између 1315. и 1358. године

Нићифор је искористио смрт српског кесара Прељуба, Душановог намесника у Тесалији, и у пролеће 1356. године освојио Тесалију, а нешто касније исте године освојио је и Епир[3]. Тим покрајинама је византијски магнат припојио и Кефалонију. Следеће три године владао је самостално, независно од Цариграда. То је, дакле, била обнова грчке, али не и централне византијске власти. Нићифор је из освојених области протерао намеснике српске власти, деспота Симеона Синишу Немањића, Душановог полубрата, и кесарису Јерину, удовицу кесара Прељуба. Јерина се, заједно са сином, склонила на двор цара Уроша који јој је вратио Прељубову стару баштину, Црну Реку. Симеон није следио њен пример већ је сакупио четири до пет хиљада војника и заузео град Костур прогласивши се за цара. Симеон је, потом, заратио са Душановим наследником Урошем борећи се за примат у Српском царству[4].

Погибија[уреди]

Нићифор је желео да успостави блиске везе са царем Урошем. Због тога се развео од Марије Кантакузин и започео са припремама за женидбу са Теодором, сестром Душанове удовице Јелене. Албанци су били незадовољни женидбом Орсинија и Јеленине сестре јер је Марија припадала моћној породици Кантакузин са којом су албански великаши били савезници. Орсини је одлучио да се супротстави Албанцима. Сакупио је своје снаге и кренуо на Албанце који су се усталили у Етолији, у данашњој западној Грчкој. Албанци су прикупили своје снаге под вођством Петра Љоше. Битка је вођена у касно лето 1359. године на реци Ахелој. Албанци су однели победу, а Орсини је убијен у бици. Његова војска је уништена. Након Орсинијеве погибије запретила је опасност да ће Албанци заузети све веће градове Деспотовине. Опасност је превазиђена када је територијама којима је некада управљао Орсини овладао Симеон Синиша Немањић, полубрат цара Душана. Северне делове Епира поверио је Радославу Хлапену. Симеон је Петру Љоши и Ђин Буа Спати доделио деспотске титуле, у византијској хијерархији по рангу одмах испод царске[5]. Тиме су створене две деспотовине: Деспотовина Арта и Деспотовина Анђелокастро и Лепант[6].

У браку са Маријом Кантакузин, Нићифор је имао сина Манојла. Могуће да се ради о Антонију Кантакузина, монаху Метеора 1404. године.

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Матија Орсини
 
 
 
 
 
 
 
8. Ричард Орсини
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. ћерка Јован Дука
 
 
 
 
 
 
 
4. Јован I Орсини
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Јован II Орсини
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Михаило II Комнин Дука
 
 
 
 
 
 
 
10. Нићифор I Комнин Дука
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Теодора од Арте
 
 
 
 
 
 
 
5. Марија Комнин Дука Анђео
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Јован Кантакузин
 
 
 
 
 
 
 
11. Ана Палеологина Кантакузин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Ирена Комнин Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
1. Нићифор II Орсини
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Михаило II Комнин Дука
 
 
 
 
 
 
 
12. Димитрије Дука Комнин Кутрул
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Теодора од Арте
 
 
 
 
 
 
 
6. Андроник Анђео Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Михаило VIII Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
13. Ана Комнин Палеологина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Теодора Дукина Ватацина
 
 
 
 
 
 
 
3. Ана Палеологина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Ђорђе Кокалас
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. ћерка Кокаласа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди]

  1. ^ PLP, 21345. Παλαιολογίνα ῎Αννα.
  2. ^ Nicol 1993, стр. 181–182
  3. ^ ИСН 1999, стр. 566—567
  4. ^ ИСН 1999, стр. 569.
  5. ^ ИСН 1999, стр. 574.
  6. ^ Fine 1994, стр. 348–51

Извори[уреди]

Претходник:
Јован II Орсини
Епирски деспот
1335-1338
Наследник:
Јован Анђео (севастократор)
Претходник:
Прељуб (кесар)
Владар Епира и Тесалије
1356-1359
Наследник:
Симеон Синиша Немањић