Пређи на садржај

Банка

С Википедије, слободне енциклопедије
1970

Банка је пословна организација, која нуди финансијске услуге за профит.[1] Традиционалне услуге банке укључују примање депозита новца, давање новца из депозита, процесовање новчаних трансакција и услуге кредитирања. Многе банке нуде подршку финансијских услуга предузећима, индустријским и другим врстама компанија и корпорација, у циљу увећавања профита; нпр., кредитирање, пакети осигурања, разна финансијска улагања, подршку у размјени тржишних добара.[2] У суштини, банка посредује између финансијски суфицитарних трасактора, стварајући сопствене обавезе према њима, и финансијски дефицитарних трасактора и сектора, стварајући потраживања од њих. На обавезе банка даје пасивну каматна стопу, а на потраживања активну. Разлика између активне и пасивне каматне стопе представља профит банке.

Појам Банка потиче од латинске речи banco, која означава клупу (тезгу, у данашњем смислу шалтер). Прва модерна банка, Банка Светог Ђорђа (Casa di Sant Giorgio) је основана 1407 год. у Ђенови у Италији.[3]

Историја

[уреди | уреди извор]

Данас банке пружају разноврсне услуге, али оне заправо имају два главна задатка. Први је задатак примање улога од људи и чување њихова новца док им изнова не затреба; и други, да дају новац у зајам људима који су им за то вољни платити камату. Због тога је банкарство старо колико и историја. У старом Вавилону, Египту и Грчкој људи су се бавили банкарством. Храмови су обично били места где се улагао новац. У Риму је 210. године пре наше ере објављена уредба којом се на Форуму одређује место за мењаче новца. Међутим, у средњем веку узимање камата се сматрало грехом, па су неке земље забрањивале својим грађанима да оснивају банке. Наравно, неки су се људи и даље тиме бавили. Тако су у средњем веку мењачи новца у Италији обављали свој посао на улици, на клупи; клупа се на италијанском језику каже банцо, па је отуда и дошао назив "банка". Савремено банкарство први пут се јавило у Венецији 1587. године, када је основана Banco di Rialto. Та је банка примала улоге и дозвољавала улагачима да пишу чекове на новац што су га имали у банци. Године 1619. Banco del giro преузела је Banco di Rialto и давала признанице на уложено сребро и злато; те су признанице употребљаване као новац. Амстердамска банка, основана 1609, такође је издавала потврде које су употребљаване као "банчин новац". У Енглеској су златари истовремено били и банкари све до 1694. године, када је утемељена Енглеска банка, која је држала монопол на јавно банкарство у Енглеској све до 1825. године.[4] The most famous Italian bank was the Medici Bank, established by Giovanni Medici in 1397.[5] The oldest bank still in existence is Banca Monte dei Paschi di Siena, headquartered in Siena, Italy, which has been operating continuously since 1472.[6]

Облигација из 1852. године на износ од 1630 гроша цесарских са дефинисаним правима и обавезама издаваоца и повериоца

Банкарство

[уреди | уреди извор]

Банкарство је систем пословања, у чијој основи се налази интерес. Најважнији посао банке као основног субјекта у систему банкарства је интерес на зајам - што значи да банка даје новац на зајам на одређено време а након истека тог периода добија новац назад уз увећану вредност-камату или интерес. Постоји много варијација али ово је суштина банкарства. Банка обавља и неке споредне делатности (нпр. инвестиционе, спонзорске) али све оне су у функцији оплођеног новца - за банкара новац који не доноси добит, него стоји неоплођен, је новац који губи вредност.

Банкарски послови

[уреди | уреди извор]

Банкарски послови су послови које банке обављају по традицији или на основу законске регулативе. Ти послови банке, могу се поделити:

  • билансним критеријумом
  • Функционалним критеријумом
  • по рочности

Према билансном критеријуму банкарски послови се деле на:

По рочности банкарски послови се деле на:

  • Краткорочне
  • Средњорочне
  • Дугорочне

Према функционалном критеријуму банкарски послови се деле на:

  • послови мобилизације средстава
  • кредитни послови
  • комисиони послови
  • сопствени послови

Врсте Банака

[уреди | уреди извор]

Најстарије банке су биле универзалног карактера, јер су за своје комитенте обављале све врсте послова. Привредни развој, нарочито трговине и индустрије, условио је специјализацију банака. Тако да данас имамо:

Глобализација у банкарској индустрији

[уреди | уреди извор]

У модерном времену дошло је до огромних смањења препрека глобалној конкуренцији у банкарској индустрији. Повећање телекомуникација и других финансијских технологија, као што је Блумберг, омогућило је банкама да прошире свој досег широм света, јер више не морају бити блиски купци како би управљали својим финансијама и својим ризиком. Раст прекограничних активности такође је повећао потражњу за банкама које могу пружати различите услуге преко граница различитим националностима. Међутим, упркос овим смањењима баријера и расту прекограничних активности, банкарска индустрија није ни приближно глобализована као неке друге индустрије. У САД, на пример, врло мало банака се чак брине о Ригл-Ниловом закону, који промовише ефикасније међудржавно банкарство. У великој већини земаља широм света, тржишно учешће банака у страном власништву је тренутно мање од десетине свих тржишних удела банака у одређеној држави. Један од разлога што банкарска индустрија није у потпуности глобализована је да је погодније да локалне банке дају кредите малим предузећима и појединцима. С друге стране, за велике корпорације није важно у којој се држави налази банка, јер су финансијске информације корпорације доступне широм света.[7]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Bank of England”. Rulebook Glossary. 1. 1. 2014. Архивирано из оригинала 13. 07. 2018. г. Приступљено 13. 7. 2018. 
  2. ^ Ђукић, Ђорђе; Бјелица, Војин; Ристић, Живота (2003). Банкарство. Београд: Економски факултет. ISBN 978-86-403-0535-8. 
  3. ^ Macesich, George (30. 6. 2000). „Central Banking: The Early Years: Other Early Banks”. Issues in Money and Banking. Westport, Connecticut: Praeger Publishers (Greenwood Publishing Group). стр. 42. ISBN 978-0-275-96777-2. doi:10.1336/0275967778. Приступљено 12. 3. 2009. „The first state deposit bank was the Bank of St. George in Genoa, which was established in 1407. 
  4. ^ Hoggson, N. F. (1926) Banking Through the Ages, New York, Dodd, Mead & Company.
  5. ^ Goldthwaite, R. A (1995). Banks, Places and Entrepreneurs in Renaissance Florence,. 
  6. ^ Boland, Vincent (12. 6. 2009). „Modern dilemma for world's oldest bank”. Financial Times. Приступљено 23. 2. 2010. 
  7. ^ Berger, Allen N; Dai, Qinglei; Ongena, Steven; Smith, David C (1. 3. 2003). „To what extent will the banking industry be globalized? A study of bank nationality and reach in 20 European nations”. Journal of Banking & Finance. 27 (3): 383—415. doi:10.1016/S0378-4266(02)00386-2. Приступљено 28. 1. 2016 — преко Google Scholar. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]