Мадам Батерфлај (опера)
Опере |
Вилисе Едгар |
Мадам Батерфлај је опера Ђакомa Пучинија у три чина. Ова опера је базирана на краткој причи „Мадам Батерфлај”" (1898) писца Џона Лутера Лонга, која је настала на бази прича које је Лонгу казивала његова сестара Џени Корел и на семи-аутобиографској француској новели из 1887. године Мадам Хризантема аутора Пјера Лотија.[1][2][3] Лонгову верзију је драматизовао Дејвид Беласко као драму са једним чином Мадам Батерфлај: Трагедија Јапана, која је након премијере у Њујорку 1900. године, пренета у Лондон, где ју је Пучини видео током лета те године.[4]
Праизведба
[уреди | уреди извор]17. фебруар 1904. Миланска скала.
Праизведба у Србији
[уреди | уреди извор]Ликови
[уреди | уреди извор]Чо-Чо-Сан, позната као Мадам Батерфлај - сопран
Сузуки, њена служавка - мецосопран
Пинкертон, поручник у Америчкој морнарици - тенор
Шарплес, Амерички конзул - баритон
Горо, подводач - тенор
Ујак Бонза - бас
Царски комесар - бас
-
"Мадам Батерфлај", опера у три чина Ђакома Пучинија у режији Воје Солдатовића; Опера СНП-а, Нови Сад, 2008/09; оперске певачице: Милица Стојадиновић (сопран), Јелена Кончар (мецосопран)
-
"Мадам Батерфлај", опера у три чина Ђакома Пучинија у режији Воје Солдатовића; Опера СНП-а, Нови Сад, 2008/09; оперски певачи: Свитлана Декар (сопран), Бранислав Јатић (бас)
-
"Мадам Батерфлај", опера у три чина Ђакома Пучинија у режији Воје Солдатовића; Опера СНП-а, Нови Сад, 2008/09; Свитлана Декар (сопран), Саша Петровић (тенор)
-
"Мадам Батерфлај", опера у три чина Ђакома Пучинија у режији Воје Солдатовића; Опера СНП-а, Нови Сад, 2008/09; оперски певачи: Свитлана Декар (сопран), Славољуб Коцић (тенор)
-
"Мадам Батерфлај", опера у три чина Ђакома Пучинија у режији Воје Солдатовића; Опера СНП-а, Нови Сад, 2008/09; Лаура Павловић (сопран), Јанко Синадиновић (тенор)
-
"Мадам Батерфлај", опера у три чина Ђакома Пучинија у режији Воје Солдатовића; Опера СНП-а, Нови Сад, 2008/09; Саша Штулић (тенор), Васа Стајкић (баритон)
Радња
[уреди | уреди извор]Радња се одвија у јапанском граду Нагасакију, почетком 20. века. Млади поручник Америчке морнарице по имену Пинкертон жени се петнаестогодишњом Јапанком Чо Чо Сан. На венчању Пинкертон говори са америчким конзулом хвалећи лепоту своје невесте али износи и мишљење да се срећа може наћи само у својој земљи. Конзул саветује Пинкертона да Јапанка неће схватити венчање као пролазну авантуру, али у току обреда долази невестин ујак Бонза и прекида весеље изјавом како је млада издала своју веру преласком у хришћанство. Пинкертон га избацује напоље.
Три године касније Чо Чо Сан позната сад и као Мадам Батерфлај, још увек гаји наду да ће јој се муж вратити. С друге стране Пинкертон јој преко конзула шаље мало новца за основне потребе, што опет није довољно па она са дететом живи у сиромаштву. Онда јој подводач Горо нуди прилику да пређе да живи у дому богаташа Јамадарија као бивша гејша, али она то одбија. Када јој Конзул Шарплес буде рекао да се Пинкертон вероватно никад неће вратити, Мадам Батерфлај остаје пренеражена говорећи да јој у том случају остаје само самоубиство или враћање претходном животу као гејша. Пинкертон ипак долази у Јапан на опште задовољство Мадам Батерфлај која облачи венчану хаљину и са сином дочекује мужа. Пинкертон пак долази са својом америчком женом у намери да одведу са собом сина Гороа. Тек тада Чо Чо Сан схвата да јој се муж никад неће вратити и сломљеног срца пристаје да преда сина али само лично оцу. Дирљиво се опрашта од детета и извршава харакири. Из даљине се чује како Пинкертон дозива њено име.[5]
Рецепција
[уреди | уреди извор]У свом почетном облику, опера није наишла на добар пријем. Премијера у Милану је била фијаско, како је Пучинијева сестра, Рамелдa, написала у писму свом мужу:[6]
У два сата отишли смо у кревет, а ја не могу ни мало да заспим; и да кажем да смо сви били тако сигурни! Ђакома, јадничка, никад га нисмо видели, јер нисмо могли на сцену. Дошли смо до краја и не знам како. Други чин уопште нисам чула, а пре него што се опера завршила, истрчали смо из позоришта.
Веома је тешко проценити зашто је верзија која је премијерно изведена у Милану оставила публику у таквом разочарењу, јер се не разликује много од верзије која је само неколико месеци касније тријумфовала у Бреши.[7]
Мадам Батерфлај су критиковали неки амерички интелектуалци[8] због оријентализма. Упркос оваквим мишљењима, Мадам Батерфлај је успешно извођена у Јапану у разним адаптацијама од 1914.[9] Пучинијева музика је прошла релативно незапажено у погледу раскошног либрета.
Данас је Мадам Батерфлај шеста најизвођенија опера на свету[10] и сматра се ремек-делом, са Пучинијевом оркестрацијом хваљена као бистра, течна и префињена.[11][12] "Un bel dì, vedremo" је најпознатија арија из Мадам Батерфлаја и једна од најпрепознатљивијих сопранских арија у свету опере.
Адаптације
[уреди | уреди извор]- 1915: Верзију немог филма режирао је Сидни Олкот, а глумила је Мери Пикфорд.[13]
- 1919: Верзија немог (затамњеног) филма (названа Харакири) у режији Фрица Ланга и у којој глуме Пол Бинсфелт, Лил Даговер, Џорџ Џон и Нилс Приен.[14]
- 1922: Објављен је неми филм у боји, Данак мора, заснован на опери/представи. Овај филм, у којем је глумила Ана Меј Вонг у својој првој главној улози, преселио је причу у Кину. Био је то други двобојни Техниколоров филм икада објављен и први филм направљен коришћењем Техниколоровог процеса 2.[15]
- 1931: Сажети Чочо-сан од Такаразушког прегледа[16]
- 1932: Мадам Батерфлај, драма без певања (са великим делом Пучинијеве партитуре у музичком подцрту) коју је направио Парамоунт са Силвијом Сидни и Керијем Грантом у главној улози у црно-белом.[17]
- 1940: Очо Фуџин но Генсо (お蝶夫人の幻想) „Илузија Мадам Батерфлај“, 12-минутни јапански филм анимираних силуета.[18][19][20]
- 1954: Мадам Батерфлај, екранизација опере, коју је режирао Кармин Галон у заједничкој продукцији италијанског Цинериза и јапанског Тохоа. Филм је снимљен у Техниколору у Чинечити у Риму, Италија. У главним улогама су јапанска глумица Каору Јачигуса као Кио-Кио Сан и италијански тенор Никола Филакуриди као Пинкертон, а са јапанским глумцима и италијанским глумцима које су синхронизовали италијански оперски певачи.[21]
- 1965: Сао Круа Фах, тајландски филм од 16 mm у којем глуме Митр Чајбанча и Писамај Вилајсак.[22]
- 1974: Мадам Батерфлај, немачка телевизијска адаптација опере са Мирелом Френи и Пласидом Домингом у главним улогама, у режији Жан-Пјера Понела.[23]
- 1988: Представа М. Батерфлај Дејвида Хенрија Хванга делимично је заснована на Мадам Батерфлај, као и на причи о француском дипломати Бернару Бурсикоу и пекиншком оперском певачу Ши Пеј Пу.[24][25]
- 1989: Мјузикл Вест Енда и Бродвеја Госпођица Сајгон је делимично заснован на Мадам Батерфлај. Прича је премештена у Вијетнам и Тајланд и смештена у позадини Вијетнамског рата и пада Сајгона, али централне теме су углавном непромењене.
- 1995: Фредерик Митеран режирао је филмску верзију опере Мадам Батерфлај, у Тунису, Северна Африка, са Ричардом Трокселом и кинеском певачицом Јинг Хуанг у главним улогама.[26]
- 1995: Аустралијски кореограф Стентон Велч креирао је балет, инспирисан овом опером, за Аустралијски балет.[27]
- 1996: Албум Пинкертон рок групе Визер био је донекле заснован на опери.[28]
- 2004: На 100. годишњицу Мадам Батерфлај, Шигеаки Саегуса је компоновао Јр. Батерфлај на либрето Масахико Шхимаде.[29]
- 2011: Чо чо сан, јапански роман и ТВ драмска серија заснована на роману, који је написао Шиничи Ичикава. Заснована на оригиналној опери, прича приказује тужну љубав и буран живот самурајске ћерке која у младости губи родитеље и постаје шегрт гејше, а смештена је у рану меиџи еру у Нагасакију у Јапану. У главној улози јапанска глумица Аои Мијазаки као Чо Ито (Чо чо сан).[30]
- 2013: Чо Чо, музичка драма Данијела Кина, музика Ченг Ђина, смештена у Шангај 1930-их.[31]
Занимљивости
[уреди | уреди извор]Прва верзија опере имала је три чина, али премијера је доживела неуспех па је Пучини додао неке исправке. После спајања другог и трећег чина нова верзија је у својој премијери, у Брешти 28. маја, доживела потпуни успех. По свету се приказују обе верзије и обе су успешне чинећи тако „Мадам Батерфлај“ класичном опером која никада не застарева.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Van Rij, Jan. Madame Butterfly: Japonisme, Puccini, and the Search for the Real Cho-Cho-San. Stone Bridge Press, Inc., 2001.
- ^ Lane Earns, "Madame Butterfly: The Search Continues", Opera Today 16 August 2007. Review of Van Rij's book on operatoday.com
- ^ Chadwick Jenkins, "The Original Story: John Luther Long and David Belasco" Архивирано на сајту Wayback Machine (23. фебруар 2018) on columbia.edu
- ^ Groos, Arthur (1994). The Puccini Companion, Lieutenant F. B. Pinkerton: Problems in the Genesis and Performance of Madama Butterfly. New York: Norton. стр. 169—201. ISBN 978-0-393-02930-7.
- ^ Ђурић Оливера, Водич кроз историју музике (Београд, 1999. године).
- ^ „Scala, le 11 cose da sapere sul 'Teatro dei milanesi'”. Corriere della Sera (на језику: италијански). 2015-12-07. Приступљено 2022-01-14.
- ^ „Il secondo fallimento di Madama Butterfly”. Fucine Mute webmagazine. 2015-03-05. Приступљено 2022-01-14.
- ^ Hu, Katherine (2019-12-19). „Classical Opera Has a Racism Problem”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2021-12-15.
- ^ Groos, Arthur (јул 1989). „Return of the native: Japan in Madama Butterfly/Madama Butterfly in Japan”. Cambridge Opera Journal (на језику: енглески). 1 (2): 167—194. ISSN 1474-0621. S2CID 191590132. doi:10.1017/S0954586700002950.
- ^ „Madama Butterfly”. The Opera 101. Приступљено 2022-01-14.
- ^ „Giacomo Puccini”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-14.
- ^ „Studi pucciniani. Rassegna sulla musica e sul teatro musicale nell'epoca di Giacomo Puccini. Vol. 5: Dalla genesi delle opere alla ricezione nel film. – Centro studi Giacomo Puccini – Libro – Olschki – Centro studi Giacomo Puccini. Atti”. IBS (на језику: италијански). Приступљено 2022-01-14.
- ^ Madame Butterfly (1915) на сајту IMDb (језик: енглески)
- ^ „A cinema history”. Приступљено 13. 8. 2014.
- ^ „Film Screenings (June 7, 2015)”. Museum of Modern Art. Приступљено 6. 7. 2015.
- ^ The Takarazuka Concise Madame Butterfly tr. by K. and L. Selden, introduced by A. Groos in Japan Focus 14, 14, 7 (July 2016)
- ^ Madame Butterfly (1932) на сајту IMDb (језик: енглески)
- ^ Clements, Jonathan; McCarthy, Helen (2006). „Madame Butterfly”. The Anime Encyclopedia, Revised & Expanded Edition: A Guide to Japanese Animation Since 1917 (2nd изд.). Berkeley, Cal.: Stone Bridge Press. стр. 387—388 (print). ISBN 978-1-933330-10-5. OCLC 71237342. Приступљено 17. 7. 2014.
- ^ „お蝶夫人の幻想”. allcinema. Приступљено 18. 7. 2014.
- ^ „お蝶夫人の幻想”. Japanese Movie Database. Приступљено 18. 7. 2014.
- ^ Madama Butterfly (1954) на сајту IMDb (језик: енглески)
- ^ Patase, Chutipong (2018-11-29). „สาวเครือฟ้าและมิสไซ่ง่อน ผลผลิตจากละครเวทีแม่แบบ…มาดามบัตเตอร์ฟลาย” [Sao Krua Fah and Miss Saigon product from the original stage play…Madame Butterfly]. Art & Culture (на језику: Thai). Приступљено 2021-08-23.
- ^ Мадам Батерфлај на сајту Discogs (језик: енглески)
- ^ Rich, Frank (1988-03-21). „Review/Theater; 'M. Butterfly,' a Story Of a Strange Love, Conflict and Betrayal”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2023-01-20.
- ^ Wadler, Joyce (2009-07-02). „Shi Pei Pu, Singer, Spy and 'M. Butterfly,' Dies at 70”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2023-01-20.
- ^ Мадам Батерфлај на сајту IMDb (језик: енглески)
- ^ „Stanton Welch – Credits and biography”. abt.org. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 5. 9. 2009.
- ^ Cohen, Ian (9. 2. 2015). „Rivers Cuomo”. Pitchfork. Приступљено 15. 2. 2015.
- ^ „Japanese Composer Writes Sequel to Madama Butterfly:Jr. Butterfly...no joke. > Opera News > The Met Opera Guild”. Opera News. 1. 4. 2004. Архивирано из оригинала 20. 01. 2022. г. Приступљено 15. 2. 2018.
- ^ „宮崎あおい主演で「蝶々夫人」をドラマ化...『蝶々さん』”. NHK Drama. 19. 10. 2011.
- ^ Woodhead, Cameron (4. 10. 2013). „Theatre review: Cho Cho”. The Sydney Morning Herald.
Литература
[уреди | уреди извор]- Groos, Arthur (1994). The Puccini Companion, Lieutenant F. B. Pinkerton: Problems in the Genesis and Performance of Madama Butterfly. New York: Norton. стр. 169—201. ISBN 978-0-393-02930-7.
- Burke-Gaffney, Brian, Starcrossed: A Biography of Madame Butterfly, EastBridge. 2004. ISBN 978-1-891936-48-7..
- Groos, Arthur, "Madame Butterfly: The Story", Cambridge Opera Journal, Vol. 3 No. 2 (July 1991)
- Melitz, Leo, The Opera Goer's Complete Guide, 1921 version, source of the plot.
- Mezzanotte, Riccardo, ур. (1977). The Simon & Schuster Book of the Opera: A Complete Reference Guide – 1597 to the Present. New York: Simon and Schuster. ISBN 978-0-671-24886-4..
- Osborne, Charles (1983). The Complete Operas of Puccini. New York: Da Capo Press..
- Van Wyck Farkas, Remy. Madama Butterfly record insert, 1952.
- Weaver, William; Simonetta Puccini, ур. (1994). The Puccini Companion. New York: W. W. Norton & Co. ISBN 978-0-393-32052-7..
- Carner, Mosco (1979). Madam Butterfly – A Guide to the Opera. Masterworks of Opera. Foreword by Victoria de los Ángeles. London: Barrie & Jenkins. ISBN 0-214-20680-7.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Синопсис дела на енглеском језику
- Либрето
- Џон Лутер Лонг, Мадам Батерфлај, књига
- Снимци опере Мадам Батерфлај
- Део за клавир са нотама
- Информације о опери
- "Madame Butterfly Turns 100; A Century Ago, Puccini's Tragic Heroine First Took the Stage". NPR
- Madama Butterfly: Песме на сајту IMSLP (језик: енглески)
- New York City Opera Project: Madama Butterfly – Columbia University
- Libretto, Stanford University
- Video на сајту YouTube, Renata Tebaldi sings "Un bel dì, vedremo"