Мадам Батерфлај (опера)

С Википедије, слободне енциклопедије
Puccini6.jpg
Опере
Вилисе

Едгар
Манон Леско
Боеми
Тоска
Мадам Батерфлај
Кћи Запада
Ластавица
Плашт
Сестра Анђелика
Ђани Скики
Турандот

Мадам Батерфлај је опера Ђакомо Пучинија у два чина. Ова опера је базирана на краткој причи „Мадам Батерфлај”" (1898) писца Џона Лутера Лонга, која је настала на бази прича које је Лонгу казивала његова сестара Џени Корел и на семи-аутобиографској француској новели из 1887. године Мадам Хризантема аутора Пјера Лотија.[1][2][3] Лонгову верзију је драматизовао Дејвид Беласко као драму са једним чином Мадам Батерфлај: Трагедија Јапана, која је након премијере у Њујорку 1900. године, пренета у Лондон, где ју је Пучини видео током лета те године.[4]

Праизведба[уреди | уреди извор]

17. фебруар 1904. Миланска скала.

Праизведба у Србији[уреди | уреди извор]

11. фебруар 1920. Београд

Ликови[уреди | уреди извор]

Чо-Чо-Сан, позната као Мадам Батерфлај - сопран

Сузуки, њена служавка - мецосопран

Пинкертон, поручник у америчкој морнарици - тенор

Шарплес, Амерички конзул - баритон

Горо, подводач - тенор

Ујак Бонза - бас

Царски комесар - бас

Радња[уреди | уреди извор]

Радња се одвија у јапанском граду Нагасакију, почетком 20. века. Млади поручник америчке морнарице по имену Пинкертон жени се петнаестогодишњом јапанком Чо Чо Сан. На венчању Пинкертон говори са америчким конзулом хвалећи лепоту своје невесте али износи и мишљење да се срећа може наћи само у својој земљи. Конзул саветује Пинкертона да јапанка неће схватити венчање као пролазну авантуру, али у току обреда долази невестин ујак Бонза и прекида весеље изјавом како је млада издала своју веру преласком у хришћанство. Пинкертон га избацује напоље.

Три године касније Чо Чо Сан позната сад и као Мадам Батерфлај, још увек гаји наду да ће јој се муж вратити. С друге стране Пинкертон јој преко конзула шаље мало новца за основне потребе, што опет није довољно па она са дететом живи у сиромаштву. Онда јој подводач Горо нуди прилику да пређе да живи у дому богаташа Јамадарија као бивша гејша, али она то одбија. Када јој Конзул Шарплес буде рекао да се Пинкертон вероватно никад неће вратити, Мадам Батерфлај остаје пренеражена говорећи да јој у том случају остаје само самоубиство или враћање претходном животу као гејша. Пинкертон ипак долази у Јапан на опште задовољство Мадам Батерфлај која облачи венчану хаљину и са сином дочекује мужа. Пинкертон пак долази са својом америчком женом у намери да одведу са собом сина Гороа. Тек тада Чо Чо Сан схвата да јој се муж никад неће вратити и сломљеног срца пристаје да преда сина али само лично оцу. Дирљиво се опрашта од детета и извршава харакири. Из даљине се чује како Пинкертон дозива њено име.[5]

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Прва верзија опере имала је три чина, али премијера је доживела неуспех па је Пучини додао неке исправке. После спајања другог и трећег чина нова верија је у својој премирери, у Брешти 28. маја, доживела потпуни успех. По свету се приказују обе верзије и обе су успешне чинећи тако „Мадам Батерфлај“ класичном опером која никада не застарева.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Van Rij, Jan. Madame Butterfly: Japonisme, Puccini, and the Search for the Real Cho-Cho-San. Stone Bridge Press, Inc., 2001.
  2. ^ Lane Earns, "Madame Butterfly: The Search Continues", Opera Today 16 August 2007. Review of Van Rij's book on operatoday.com
  3. ^ Chadwick Jenkins, "The Original Story: John Luther Long and David Belasco" Архивирано на сајту Wayback Machine (23. фебруар 2018) on columbia.edu
  4. ^ Groos, Arthur (1994). The Puccini Companion, Lieutenant F. B. Pinkerton: Problems in the Genesis and Performance of Madama Butterfly. New York: Norton. стр. 169—201. ISBN 978-0-393-02930-7. 
  5. ^ Ђурић Оливера, Водич кроз историју музике (Београд, 1999. године).

Литература[уреди | уреди извор]

  • Burke-Gaffney, Brian, Starcrossed: A Biography of Madame Butterfly, EastBridge. 2004. ISBN 978-1-891936-48-7..
  • Groos, Arthur, "Madame Butterfly: The Story", Cambridge Opera Journal, Vol. 3 No. 2 (July 1991)
  • Melitz, Leo, The Opera Goer's Complete Guide, 1921 version, source of the plot.
  • Mezzanotte, Riccardo (Ed.), The Simon & Schuster Book of the Opera: A Complete Reference Guide – 1597 to the Present. . New York: Simon and Schuster. 1977. ISBN 978-0-671-24886-4. .
  • Osborne, Charles, The Complete Operas of Puccini, New York. . Da Capo Press. 1983. .
  • Van Wyck Farkas, Remy. Madama Butterfly record insert, 1952.
  • Weaver, William, Simonetta Puccini, (eds.), The Puccini Companion, New York: . . W. W. Norton & Co. 1994. ISBN 978-0-393-32052-7. .

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Мадам Батерфлај на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мадам_Батерфлај_(опера)&oldid=24212072”