Триуранијум октаоксид

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Триуранијум октаоксид
U3O8lattice.jpg
Triuranium octoxide.JPG
Називи
Други називи
Уранијум(V,VI) оксид
Идентификација
ECHA InfoCard 100.014.275
EC број 215-702-4
Својства
U3O8
Моларна маса 842,08193 g mol−1
Густина 8,38 g cm−3
Тачка топљења 1150 °C
Тачка кључања распада се у UO2
на 1300 °C
Растворљивост у другим растварачима нерастворљив у води;

растворљив у азотној и сумпорној киселини

Термохемија
282 J·mol−1·K−1[3]
−3575 kJ·mol−1[3]
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa).
НеН верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије

Триуранијум октаоксид (U3O8) оксид је уранијума и јавља se кao маслинасто зеленa или црнa чврста хемијска супстанца (у праху/гранулама). Један је од најпознатијих облика жутог колача, те се између млинова и рафинерија преноси баш у овом облику.

Триуранијум октаоксид има потенцијално дугорочну стабилност у геолошком окружењу. У присутности кисеоника (O2), уранијум диоксид (UO2) оксидира у U3O8, док уранијум триоксид (O3) губи кисеоник на температурама вишим од 500 °C и редукује се у U3O8. Једињење је могуће произвести било којим од три основна процеса хемијске претворбе, која укључују или уранијум тетрафлуорид (UF4) или уранил флуорид (UO2F2) као посреднике. Углавном се сматра да је више привлачан облик за потребе одлагалишта, зато што — под нормалним условима средине — U3O8 је један од кинетички и термодинамички најстабилнијих облика уранијума, и зато што је облик уранијума који је могуће пронаћи у природи. Густина честица (гранула) је 8,3 g cm−3.

Структура у чврстом стању[уреди]

У чврстом стању, триуранијум октаоксид има слојевиту структуру где су слојеви премошћени атомима кисеоника; сваки слој садржи атоме уранијума који су у различитима координацијским окружењима.

Испитивања валенце веза[уреди]

Користећи 6Å × 6Å × 6Å кутију са атомом уранијума у центру, рачунање валенце веза је изведено за U1 и за U2 у чврстом стању.[4] Наиме, оксидациони бројеви за U1 и U2 су израчунати коришћењем параметара за U(VI), при чему су исти износили 5,11 и 5,10. Користећи параметре за U(IV) израчунати оксидациони бројеви су били 5,78 и 5,77 за U1 и U2, респективно. Ова испитивања сугеришу да сви атоми уранијума имају исте оксидационе бројеве, a да су они различити само кроз решетку.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. 3,0 3,1 Zumdahl, Steven S. (2009). Chemical Principles 6th Ed. Houghton Mifflin Company. стр. A23. ISBN 0-618-94690-X. 
  4. ^ „Uranium” (nevada.edu) (на ен)