Тунгуски језици

Из Википедије, слободне енциклопедије
Географска распрострањеност различитих огранака тунгуске породице језика: северни тунгуски језици (зелена), југоисточни тунгуски језици (црвена) и југозападни тунгуски језици (плава)

Тунгуски језици (познати и као тунгуско-манџурски језици) су група језика заступљена у северној Кини у Манџурији и Синкјангу, источној Русији у централном и источном Сибиру и у Монголији. Већина језика ове групе је угрожена.

Традиционално се сматрају делом алтајске породице језика.

Класификација[уреди]

Тунгуски језици се најчешће деле на северне и јужне тунгуске језике, а јужни се даље деле на југозападни и југоисточни огранак.

Тунгуски језици:[1]

  • Северни
    • Евенска група
      • Евенски (ламутски)
    • Евенкијска група
      • Евенкијски (тунгуски)
      • Ороченски
    • Негидалска група
      • Негидалски
  • Јужни
    • Југоисточни
      • Нанајска група
        • Нанајски
        • Улчијски
        • Орокски
      • Удегејска група
        • Удегејски
        • Орочски
    • Југозападни
      • Манџурски
      • Сибоански (сибински)

Језик са највише говорника је евенкијски (око 29.000 говорника), док је једини језик који има писани облик манџурски.

Карактеристике[уреди]

Сви језици ове групе су аглутинативни и познају категорију самогласничке хармоније.

Повезаност са другим језицима[уреди]

Тунгуски језици се традиционално сврставају у алтајске језике, заједно са туркијским и монголским језицима. Део лингвиста сматра да су тунгуски језици повезани и са корејским и јапанским језиком, а можда и са аину језиком.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Lewis, M. Paul, Gary F. Simons, and Charles D. Fennig (eds.). 2016. Ethnologue: Languages of the World, Nineteenth edition. Dallas, Texas: SIL International. Online version