Фауст

С Википедије, слободне енциклопедије
Фауст, гравура Рембранта (око 1650)

Фауст је протагониста класичне немачке легенде. Фауст је веома успешан учењак, али је незадовољан својим животом, па зато прави договор са Ђаволом. Мења своју душу за неограничено знање и земаљска задовољства. Фаустова прича је основа за многа литерарна, уметничка, филмска и музичка дела. Значење његовог имена су реинтерпретирали током векова. Израз "фауст" или "фаустовска особа" се користи када се говори о амбициозној особи која губи морални интегритет, како би постала успешна и моћна. Одатле је настао и израз: „Договор са ђаволом.“

Фауст из ранијих књига, балада, драма и луткарских представа је неповратно проклет, јер жуди за божанским знањем; „Свете списе је сместио иза врата и испод клупе, одбио је да буде зван доктором теологије, већ је преферирао звање "доктор медицине".“

Комичне луткарске представе и драме су се често изводиле засниване на овој легенди. Биле су популарне широм Немачке у раном 16. веку и често су Фауста и Мефистофелеса сводили на вулгарну забаву. Причу је у Енглеској популаризовао Кристофер Марло, у својој представи "Трагична историја Доктора Фауста". Гете је, 200 година касније, у својој верзији приче, Фауста представио као незадовољног интелектуалца који вапи за више „од земаљског меса и пића“. Легенду је интерпретирао такође и Михаил Булгаков у делу Мајстор и Маргарита.

Настанак легенде[уреди | уреди извор]

Око 1570. забележена је легенда о Фаусту која је пронађена крајем 19. века у Волфенбителу. Године 1587, у Франкфурту је објављена књига о Фаусту под насловом „Приповест о доктору Јохану Фаусту, надалеко разглашеном чаробњаку и некроманту, о томе како се на одређено време завештао ђаволу, какве је чудне ствари за то време доживео, шта је сам чинио и снивао, све док на крају није добио заслужену награду“. Претпоставља се да је аутор био Андреас Фрај, директор гимназије у Шпајеру. Књига је превођена, доживела је велики број издања и прерада.

Намера аутора је била да се лик Фауста деградира јер је био све сумњивији ортодоксној лутеранској цркви, и све привлачнији народној фантазији и поред савеза са ђаволом. Фаустову жељу да сазна нешто више од оног што су нудиле црква и званична наука, што га је и одвело у руке ђавола, књига је интерпретирала као неопростив грех. Његов ужасан крај требало је да буде опомена свим сујетним, претерано радозналим и безбожним људима.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]