Рембрант

Из Википедије, слободне енциклопедије
Рембрант Харменсон ван Рајн

Рембрант
Рембрант

Информације
Датум рођења 15. јул 1606.
Место рођења Лајден (Холандија)
Датум смрти 4. октобар 1669.
Место смрти Амстердам (Холандија)
Дела
Правац/традиција Барок
Значајна дела Ноћна стражаЈеврејска невестаЧас анатомије доктора Николаса Тулпа
Утицаји од Питер Ластман, Јакоб ван Сваненбург, Јан Ливенс
Утицао на Фердинанд Бол, Герит Доу

Рембрант Харменсон ван Рајн (хол. Rembrandt Harmenszoon van Rijn; 15. јули 1606. Лајден - 4. октобар 1669. Амстердам) био је највећи и најпознатији холандски сликар и један од најутицајнијих уметника у традицији уметности западне Европе 17. века. Психолошка дубина његових портрета и продубљена интерпретација библијских догађаја које је радо сликао остале су до данас јединствене и непоновљиве.

Његово сликарство припада стилској епохи барока. Ово доба је познато као Златно доба Холандије, када је она доживела политички, економски и уметнички процват.

Већ за живота Рембрантова дела су копирана и имитирана. После његове смрти критичари присталице класицизма нису имали високо мишљење о његовом колористичком сликарству, док су његове слике остале омиљене и на цени код колекционара. У 18. веку појавили су се сликари у Немачкој и Енглеској који су били инспирисани његовим делом. Рембрантов живот постао је предмет мистификација и легенди. Тек су се средином 19. века појавили озбиљни истраживачи његовог живота и рада. Од 1970. „Истраживачки пројекат Рембрант“ се бави истраживањем и атрибуцијом његових дела. Данас се сматра да је Рембрант сам насликао око 350 дела.

Биографија[уреди]

Детињство и образовање[уреди]

Аутопортрет из око 1630, Ријксмузеум

Рембрант је рођен у Лајдену 15. јула 1606. године као девето дете у добростојећој породици млинара Хармена Геритсона ван Рајна (Harmen Gerritszoon van Rijn) и пекарке Нелтген Вилемсдохтер ван Зојтбрук (Neeltgen Willemsdochter van Zuytbrouck). Као градско дете, Рембрант је од 1612. до 1616. похађао основну школу, а у периоду 1616—1620, калвинистичку латинску школу.[1] Ту је учио библијску историју и дела класика. Уз то, добио је подуку из реторике, што је могло да утиче на његов каснији сликарски рад.[1] После осмогодишњег школовања уписао се на студије филозофије на Универзитету у Лајдену. Убрзо је напустио студије да би започео школовање за сликара. Од 1620. до 1624. био је ученик Јакоба Исакса ван Сваненбурга.[2] Овај учитељ, школован у Италији, специјализовао се за сликање архитектуре и представа пакла. Постоји мишљење да су Сваненбургове слике пакла побудиле у младом Рембранту интересовање за представљање светлости.[3] Године 1624. провео је 6 месеци код историјског сликара Питера Ластмана у Амстердаму, што је на њега оставло јачи утицај него раније образовање.[4] Ластман га је усмеравао ка историјском сликарству, које је у то време сматрано највишим родом сликарства. Школовање у радионицама два мајстора је био уобичајен начин стицања сликарских знања.

Почетак професионалног бављења сликарством[уреди]

Сликар у свом атељу, 1626–1628, Музеј лепих уметности у Бостону

Рембрант се 1625. вратио у Лајден. Тамо је са пријатељем Јаном Ливенсом отворио сликарску радионицу.[5] Највише се бавио историјским сликарством, по узору на учитеља Ластмана, и портретским студијама карактера (трони). Три године касније израдио је прву гравиру и почео је да узима ученике.[6] Исте године, секретар штатхоудера Холандије, Константин Хајгенс, показао је интересовање за Рембрантово сликарство. Он је посетио Лајден новембра 1628. Помагао је уметника и доносио му наруџбине. Тако је Рембрант 1629. и 1630. продао две слике енглеском краљу Лазарово ускрснуће и Јуда враћа 30 сребрњака. Та дела су често копирали други уметници.[4] Рембрантов отац је умро 27. априла 1630.

После првих успеха, и свестан значаја холандске престонице, Рембрант је 1631, заједно са Ливенсом, напустио лајденски атеље и преселио се у Амстердам. Ту је радио за трговца уметнинама Хендрика ван Ујленбурга, који је имао велику радионицу у којој су се сликале копије и радиле рестаурације. Убрзо је почео да добија наруџбине од богатих трговаца. Следеће године штатхоудер је на наговор Константина Хајгенса купио неке његове слике и наручио циклус Христове пасије. Године 1632. Рембрант добија је наруџбину за слику Час анатомије доктора Николаса Тулпа, коју је завршио исте године. Те године укупно је насликао 30 слика. Рембрант је радио као шеф Ујлнбургове радионице пре пријема у сликарски мајсторски цех, што је био уобичајен пут професионалног напредовања.[7]

Самосталност и брак[уреди]

Портрет Саскије (Саскија као девојка), Дворац Вилхелмсхое у Каселу

Дана 2. јула 1634. Рембрант се венчао са Саскијом ван Ујленбург, нећаком његовог патрона и кћерком богатог грађанина. Исте године постао је члан удружења мајстора-сликара. То му је омогућило да као самостални мајстор узима ученике. Године 1635. радио је на сликама Исакова жртва и Самсон оптужује свога свекра. Рембрантов први син Ромбертус (или Ромбартус), крштен је 15. децембра 1635, али је преминуо после неколико месци. Брачни пар Рембрант се 1636. преселио из куће трговца Ујленбурга у сопствени дом.[8] Поред уметничке активности, Рембрант се тамо бавио сакупљањем уметничких, историјских и научних експоната, биљака, животиња и предмета из егзотичних земаља (попут Индије). Рембрантови рођаци су 1638. тужили Саскију због прекомерног трошења имовине. Тврдили су да је потрошила готово 40.000 гулдена које су очекивали као наследство.[8] Исте године рођена је кћерка Корнелија, која је брзо преминула као и син.

Рембрант је 5. јануара 1639. купио нову кућу у којој се данас налази Музеј Рембрантове куће (Museum Het Rembrandthuis). За њу је узео крдит који је намеравао да врати за 5 до 6 година.[4] Последњу слику из циклуса Христових пасија израдио је 1639. Наредна година, 1640, била је година када су Рембранта погодиле две трагедије; 29. јула крштена је његова друга кћи која је убрзо умрла, док је месец дана касније умрла његова мајка.

У то време сликао је и израђивао графике са мотивом пејзажа. Други син, Титус, крштен је 22. септембра 1641. Наредне године завршио је слику Ноћна стража. Супруга Саскија умрла је 14. јуна 1642. Овај догађај је јако потрсао сликара. Претходних година је сликао много, док је сада сликао доста мање.[9] Мећу ретке слике и графике из овог периода спада Графика од 100 гулдена.[10] Јако се посветио улози оца свога сина Титуса. То је приметно у његовим делима, на пример на цртежу који приказује човека који храни дете.[11] Као помоћ у домаћинству, ангажовао је Гертге Диркс (Geertghe Dircx), која је постала врло блиска са дететом. Тако је Титуса означила као свог главног наследника у тестаменту написаном током болести 1648.[12] Рембрант се 1649. оженио знатно млађом Хендријке Стофелс.[13]

Финансијски проблеми и последње године[уреди]

Гертге Диркс је 1649. тужила Рембранта за неиспуњено обећање после једне свађе. Хендрикје је сведочила протв ње, па је Гертге изгубила спор и провела неколико година у затвору.

Сицилијански мецена Антонио Руфо је од Рембранта 1652. наручио слику Аристотел са Хомеровом бистом. Упркос повољним наруџбинма, приходима од продаје графика и хонорару за подуку ученика, није успео да покрије дугове и морао је да још позајмљује. Хендрикје Стофелс је 1654. позвана да пред црквеним судом објасни природу свог суживота са Рембрантом, јер се сматрало да је овај однос грешан. Она је Рембранту родила трећу кћи, крштену 30. октобра 1654, која је такође добила име Корнлија.

Рембрант је 17. маја 1656. преписао власништво над кућом своме сину Титусу, и ускоро после тога је банкротирао. У наредне две године кућа, покућство и уметничка колекција су продани на аукцијама. Приход није био довољан да се дугови сасвим измире. Рембрант се преселио у део града у коме у живели сиромашни. Ту је водио повучен живот дружећи се са менонитима и јеврејима. Титус је после дугог процса успео да издвоји своје наследство из стечајне масе. Он и Хендрикје су 1660. отворили трговину за прођу Рембрантових радова. Преко ње су успостављани пословни контакти, уговори и организована подука ученика. Руфо је 1661. добио слику Александар Велики и наручио слику Хомера. Хендрикје Стофелс је умрла 1663.

Титус је постао пунолетан 1665. и примио своје наследство. У то време Рембрант је радио на слици Јеврејска невеста. Три године касније, умро је син Титус, и сахрањен 7. септембра 1668. Пре тога Титус је био у браку око 6 месеци. Рембрант се тада преселио код кћери. После рођења унука, био му је кум 22. марта 1669. Рембрант је умро 4. октобра исте године. Слика Самсон у храму остала је недовршена. Сахрањен је 8. октобра у цркви Весткерк у Амстердаму.

Дела[уреди]

Рембрант је радио као сликар и графичар, водио је сликарску радионицу и подучавао ученике. Био је пре свега успешан портреиста, али се претпоставља да је себе пре свега сматрао историјским сликаром. Његово дело се састоји из портрета и аутопортрета, пејзажа и обрада библијских и митолошких тема.

На портретима му је успевало да уверљиво представи ликове у некој активности. У историјским композицијама сликао је мотиве које пре њега нико није користио, или је старе мотиве представљао на нов начин. У многим Рембрантовим делима мајсторски је коришћен контраст светлог и тамног (кјароскуро). Рембрантови аутопортрети илуструју како је видео себе као уметника и како је старио. Посебно су на графикама видљиви различити изрази лица и гестови који су служили као студије. Рембрант је насликао и нацртао мали број пејзажа и жанр сцена. Слика „Мртви паунови“ је једина његова позната мртва природа.[14] Многе од цртежа Рембрант је начинио искључиво у сврху обуке својих ученика.

Атрибуција[уреди]

Током 1920их истраживачи су Рембранту приписивали више од 700 слика[15], док данас преовлађује мишљење да се његово укуно дело састоји из око 350 слика, 300 графика и 1000 цртежа.

Бакрописи[уреди]

Христос лечи болесне, бакропис из око 1647—1649.

Рембрант је израђивао бакрописе већим делом своје каријере, од 1626. до 1660. када је био принуђен да прода своју штампарску пресу и практично прекине са барописом. Једино током несрећне 1649. није створио ниједан датирани бакропис.[16] Са лакоћом је радио бакрописе и, иако је познавао и некада користио технике бакрореза, слобода технике бакрописа је постала темељ његовог дела. Познавао је све фазе поступка израде бакрописа и извесно је да је сам отискивао макар ране примерке својих бакрописа. Испрва му се стил ослањао на цртеж, али се убрзо преоријентисао на сликарски приступ користећи мноштво линија и бројна нагризања плоче киселином, чиме су линије добиле разноврсне дебљине. Крајем 1630их, упростио је свој стил и користио је мање нагризања киселином.[17] На чувеном бакропису Христос лечи болесне радио је у фазама током 1640их. То је било „преломно дело у сред уметничке каријере“, из кога се развио његов стил бакрописања.[18] Иако је овај бакропис сачуван у само у примерцима из прве две серије, приметне су преправке у завршној верзији о чему сведоче многи цртежи.[19]

Три крста, Рембрантов бакропис из 1653.

У зрелим делима из 1650их, Рембрант је био спремнији да импровизује, тако да су велики отисци рађени у до 11 серија, често радикално другачијих. Сада је користио шпартање да дочара тамне површине, које су често велике. Експериментисао је и са ефектима штампе на различитим врстама папира. Често је користио јапански папир и парир од животињске коже. Почео је да примењује „површинске тонове“, остављајући танак слој мастила на појединим деловима графичке плоче, уместо да га потпуно уклони. Чешће је користио суву иглу, посебно у приказима замагљених пејзажа.[20]

Његови отисци третирају сличне теме као и његове слике. У баркопису је израдио 27 аутопортрета, док су други портрети ређи. Израдио је 46 углавном малих пејзажа, који су постали узор у представљању пејзажа у графичкој уметности све до краја 19. века. Трећина бакрописа се односе на религијске теме, неки од њих одишу једноставношћу, док су други монументални. Неколико еротских композиција нема еквиваленте у његовом сликарском делу.[21] Рембрант је поседовао, док није био принуђен да је прода, изузетну колекцију графика других уметника. У његовим бакрописима су видљиви утицаји које је примио од Мантење, Рафаела, Херкулеса Сегерса и Ђованија Кастиљонеа.

Позната дела[уреди]

Рембрантова кућа у Амстердаму

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б Kristin Bahre u. a. (Hrsg.): Rembrandt. Genie auf der Suche. DuMont Literatur und Kunst, Köln 2006. Seite 24.
  2. ^ Michael Kitson: Rembrandt. Phaidon Press Inc., New York City 2007. Seite 25.
  3. ^ Kristin Bahre u. a. (Hrsg.): Rembrandt. Genie auf der Suche. DuMont Literatur und Kunst, Köln 2006. Seite 25.
  4. ^ а б в Michael Bockemühl: Rembrandt. Taschen, Köln 2001. Seite 94.
  5. ^ Christian Tümpel: Rembrandt in Selbstzeugnissen und Bilddokumenten. Rowohlt, Reinbek 1977, ISBN 3-499-50251-8. Seite 19.
  6. ^ David Bomford, Jo Kirby, Ashok Roy, Axel Rüger, Raymond White: Art in the Making: Rembrandt. National Gallery Company, London 2006. Seite 17.
  7. ^ Kristin Bahre u. a. (Hrsg.): Rembrandt. Genie auf der Suche. DuMont Literatur und Kunst, Köln 2006. Seite 30.
  8. ^ а б Christian Tümpel: Rembrandt in Selbstzeugnissen und Bilddokumenten. Rowohlt, Reinbek 1977. Seite 63.
  9. ^ Christian Tümpel: Rembrandt in Selbstzeugnissen und Bilddokumenten. Rowohlt, Reinbek 1977. Seite 90.
  10. ^ Michael Bockemühl: Rembrandt. Taschen, Köln 2001. Seite 95.
  11. ^ Christian Tümpel: Rembrandt in Selbstzeugnissen und Bilddokumenten. Rowohlt, Reinbek 1977. Seite 92.
  12. ^ Christian Tümpel: Rembrandt in Selbstzeugnissen und Bilddokumenten. Rowohlt, Reinbek 1977. Seite 97.
  13. ^ Kristin Bahre u. a. (Hrsg.): Rembrandt. Genie auf der Suche. DuMont Literatur und Kunst, Köln 2006. Seite 45.
  14. ^ Niklas Maak: Rembrandt – Im Schatten goldener Zeitblüten auf faz.net, Zugriff am 18. Oktober 2008, Приступљено 24. 4. 2013.
  15. ^ Између осталих, Вилхелм Рајнхолд Валентинер (1880—1958) у делу Rembrandt. Wiedergefundene Gemälde. 1910-1920, и Anna Brzyski: Partisan Canons. Duke University Press, 2007. ISBN 0-8223-4106-9. стр. 225ff.
  16. ^ Schwartz (1994), стр. 8-12.
  17. ^ White (1969), стр. 5-6.
  18. ^ White (1969), стр. 6.
  19. ^ White 1969, pp. 6, 9-10
  20. ^ White (1969), стр. 6-7.
  21. ^ See Strauss, where the works are divided by subject, following Bartsch.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Рембрант