Филип Зимбардо

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
др
Филип Зимбардо
Zimbardo in Warsaw 2009.jpg
Име по рођењуФилип Џорџ Зимбардо
Датум рођења(1933-03-23)23. март 1933.(86 год.)
Место рођењаЊујорк, Њујорк
  САД
Држављанствоамеричко
Занимањепсихолог, социолог, антрополог
ПартнерКристина Маслаx
РодитељиЏорџ Зимбардо, Маргарет Бисичија
Веб-сајтЗванични веб-сајт

Филип Зимбардо (Њујорк, 23. мај 1933) амерички је психолог.

Младост[уреди]

Рођен 23. маја 1933. у Њујорку. Године 1954. је троструко дипломирао на Бруклинском универзитету из психологије, социологије и антропологије, док је мастер и докторске студије радио на Јејлу, оба из психологије.[1] Био је професор на Јејлу, Њујоршком универзитету, као и на Универзитету Колумбија и Станфорду. Студирао је заједно са Стенлијем Милграмом, који је спровео чувени експеримент на тему слепе послушности ауторитету који је утицао на сам рад Зимбарда. У Милграмовом експерименту, од почетно очекиваних 1% људи који би испољили садистичко понашање, а које се крије иза ауторитета који сноси одговорност, кроз 16 сличних истраживања тај број је достигао 90%. Равнотежа са појединачне послушности ауторитету Милграмових експеримента се у раду Зимбарда помера на моћ институција које обликују појединце да се опходе на одређени начин.

Каријера и истраживачки рад[уреди]

Зимбардо је најпознатији по Станфордском затворском експерименту (спроведеном 1971. године) који је са мало новчаних ресурса човеку донео велика сазнања. Експеримент се уместо планираних две недеље завршио након 6 дана, након што је пет потпуно здравих младића доживело нервни слом у року од 36 сати.

Поред овога, бавио истраживањима агресије, конфликта, мира, стидљивости, примењене и социјалне психологије, ставовима и веровањима, психологијом здравља, интерперсоналним процесима, личношћу и индивидуалним разликама, убеђивањем и социјалним утицајима, политичком психологијом и др.[2] Има 699 радова и 2526 публикација на петнаест језика.[3] Његово најзначајније дело је The Lucifer Effect: Understanding how good people turn evil.[4] Почевши од питања „Шта се деси па људи скрену са пута?“ које му се наметало још од детињства услед окружења у коме је одрастао, показао је да граница добра и зла није негде далеко, већ у нама самима. Извео је и дефиницију зла - да је оно увежбавање моћи. Луцифер ефекат истражује промену људи кроз 3 фактора: унутрашњих дешавања, окружења и система. Указује на могућност ума да нас начини љубазним или окрутним, креативним или деструктивним, злочинцима и херојима. Зимбардо обликује 7 социјалних процеса који чине да „склизнемо“ под утицај зла:

  1. Безазлено узимајући први, мали корак;
  2. Дехуманизација других;
  3. Узимање анонимног идетитета и одбацивање свог;
  4. Пребацивањем личне одговорност;
  5. Слепа послушност ауторитету;
  6. Некритичка конформација групним нормама;
  7. Пасивна толеранција зла кроз непредузимање акције и индиферентност.[5]

Даје и предлог за решавање новонасталог проблема, креирањем новог јавног здравственог модела који се фокусира на појединца и препознаје назнаке болести. Долази до закључка да су малтретирање, насиље и предрасуде болест, а да је херојство лек злу. Такође показује да је слика о херојству искривљена како код деце тако и код одраслих, будући да и „обични“ људи моги постати хероји. Пример је Џо Дарби који је стао на крај малтретирањима у Абу Граибу, показавши слике старијем официру, због чега је 3 године скривао своју породицу и себе, ради спасавања сопствених живота. У хероје убраја и Кристину Маслаx, која му је скренула пажњу на екперимент који се отргао контроли и на тај начин зауставила Станфордски експеримент, која је наредне године постала његова жена. Херој треба да избегава друштвене норме, да реагује када други ћуте и не буде егоцентричан, већ социоцентричан.

Послушност ауторитету[уреди]

Значај резултата постаје све јаснији како се сусрећемо са екстремним примерима из стварности који имају сличну суштину као и сам Станфордски експеримент.

Након завршеног експеримента, тридесет и две године касније, сведочимо ужасним злочинима почињеним од стране америчких војника током рата у Ираку, у месту Абу Граиб (20 km од Багдада), где се код затвореника одбацио појам људскости. Зимбарду се пружила могућност да истражи детаљније ова тромесечна дешавања и види преко 1000 слика усликаних од стране војника.[6]

На затворенике су просипане различите хемијске супстанце, између којих је и фосфорна киселина, бивали су тучени, мушким затвореницима се претило силовањем, електричним шоковима, војници су пуштали војне псе на њих, поливали их леденом водом и на друге начине их деморализовали.

Дванаестог новембра 1978, у догађају који данас познат као Џонстаун масакр,[7] у Гвајани је почињено масовно самоубиство цијанидом и валијумом 912 мушкараца, жена и деце као последица слепе послушности појединцу по имену Џим Џоунс (1931–1978). Самоназвани месија религијског култа Peoples Temple, обећавајући утопију свима онима који га прате.

Достигнућа[уреди]

Године 2016. Зимбардо добија почасну докторатску диплому од Чарлс Универзитета у Прагу. 2012. Добија Златну медаљу Америчке психолошке асоцијације за животни рад на пољу психологије. Године 2003. је, заједно са студентима Универзтета La Sapienza у Риму освоји Иг Нобелову награду за психологију за њихов рад „Јединствено једноставна личност политичара“ и др. Именован је за једног од најутицајнијих живих психолога.

Референце[уреди]

  1. ^ „Verywell”. Приступљено 02. 12. 2017. 
  2. ^ „Zimbardo Social Psychology”. Приступљено 02. 12. 2017. 
  3. ^ „Worldcat, Identities, Zimardo, Philip G”. Приступљено 02. 12. 2017. 
  4. ^ Зимбардо, Филип. The Lucifer Effect: Understanding how good people turn evil. New York: Random House. Приступљено 21. 12. 2017. 
  5. ^ „Philip Zimbardo: Psychology of evil”. Приступљено 6. 10. 2018. 
  6. ^ „Torture at Abu Ghraib”. The New Yorker Magazine. Приступљено 02. 12. 2017. 
  7. ^ „The Jonestown Massacre”. ThoughtCo. Приступљено 21. 12. 2017. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]