Станфордски затворски експеримент

Из Википедије, слободне енциклопедије

Стандордски затворски експеримент(СЗЕ) је био студија психолошких ефеката које су изазивали заточеништво код затвореника или надређени положај затворских чувара. Експеримент је изведен на универзитету Станфорд између 14. и 20. августа, 1971. Тим истраживача на челу са професором психологије Филипом Зимбардом је спровео овај експеримент користећи студенте као тест субјекте. Пројекат је финансиран од стране Америчке морнарице и био је од интереса за војску ради истраживања односа између војних чувара и затвореника. Експеримент представља класичну студију психологије затвора што је и тема која се разматра у већини уџбеника из психологије, где се управо и овај експеримент наводи као пример.

Учесници су се прилагодили улогама и ван Зимбардових очекивања, јер су чувари спроводили ауторитарне мере које су на крају изложиле затворенике последицама психичке тортуре. Многи од затвореника су пасивно прихватили психичко злостављање и, на захтев стражара, чак и малтретирали друге затворенике, који су покушавали да спрече злостављање. Експеримент је под утицај ставио и самог Зимбарда, који је у својој улози надзорника, дозволио да се злостављање настави. Два затвореника су напустила експеримент раније, а цела студија је нагло престала после само шест дана, у извесној мери због приговора Кристине Маслах. Поједини делови експеримента су снимљени и неки одломци су доступни јавности.

Слика стражара испред затвора на Станфорду током експеримента

Циљеви и методе[уреди]

Зимбардо и његов тим су имали за циљ да тестирају хипотезу која је сматрала да су основне особине личности затвореника и стражара главни узрок насилног понашања у затвору. Учесници су регрутовани и речено им је да ће учествовати у симулацији затвора у трајању од две недеље. Од 75 испитаника, Зимбардо и његов тим су одабрали 24 мушкараца за које су сматрали да су психички најстабилнији и најздравији. Ови учесници су припадали углавном средњој класи. Група је намерно изабрана тако да се у њој не нађу особе са криминалном прошлошћу, психолошким поремећајима, или здравственим проблемима. Сви су се сложили да учествују у периоду од 7 до 14 дана и за суму од 15 долара дневно.

Експеримент је изведен у подруму Џордан хале (зграде за психологију и психолошка истраживања на Станфорду). Половини учесника је додељена улога затвореника (9, плус 3 наизменично), док је друга половина имала улогу чувара (такође 9, плус 3 заменици). Зимбардо је узео улогу надзорника, а његов асистент улогу управника затвора. Зимбардо је, такође, и дизајнирао експеримент како би изазвао дезоријентацију, деперсонализацију и деиндивидуализацију учесника.

Истраживачи су одржали сесију оријентације за стражаре дан пре експеримента, током које су им наложили да не нашкоде физички затвореницима. У снимку студије, Зимбардо се може видети како разговара са стражарима: "Можете да изазивате у затвореницима осећања досаде, осећај страха до неког степена, можете да креирате појам произвољности да је њихов живот потпуно контролисан од стране нас , по систему, ти, ја, и они неће онда имати приватност... Одузећемо им њихову индивидуалност на разне начине. У принципу циљ свега овога је да осете немоћ. У таквој ситуацији, ми ћемо имати сву моћ и они неће имати ништа. "

Истраживачи су снабдели стражаре дрвеним палицама како би успоставили свој статус. Дали су им одећу сличну униформи затворских чувара (браон кошуља и панталоне), а на глави су стално носили наочаре како би спречили контакт очима са затвореницима. Затвореници су носили неудобне и грубе одоре, као и капе на глави. Поред тога на ногама су имали ланац око једног зглоба. Стражари су добили инструкције да зову затворенике по њиховим додељеним бројевима, који су били нашивени на њиховим униформама. Нису их смели звати по имену.

Заробљеници су "ухапшени" у својим домовима и "теретили" су их за оружану пљачку. Локална полиција је помогла професору Зимбарду са хапшењима, спроводивши свеобухватне процедуре над затвореницима, које су укључивале узимање отисака прстију, као и фотографисање. Затвореници су пребачени у лажни затвор из полицијске станице, где су претрешени. Добили су своје нове идентитете.

У затворским ћелијама је могло боравити само три затвореника. Поред тога, овај лажни затвор је обухватао мало затворско двориште, самицу и већу собу преко пута затвореника за стражаре и управника. Затвореници су били у обавези да остану у својим ћелијама цео дан и целу ноћ до краја студије. Стражари су радили у тимовима од по троје, за осам радних сати. Стражари нису морали да остану у затвору након завршене смене.

Резултати[уреди]

Након релативно тихог првог дана, другог дана су затвореници у ћелији 1 блокирали своја врата креветима и скинули капе, одбијајући да изађу или прате упутства надређених. Стражари из друге смене су добровољно радили прековремено, да би помогли у смиривању отпора, а потом су напали затворенике са апаратом за гашење пожара без дозволе надзорника. Схвативши да је руковање над девет ћелија са само три стражара у смени био изазов, један од њих је предложио да се користе психолошке методе како би се затвореници контролисали. Неке затворенике који нису били укључени у отпор су третирали привилеговано и давали им посебе награде, као што су већи оброци. "Привилеговани" затвореници су одлучили да не једу оброк ради саосећања са својим колегама затвореницима.

Након само 36 сати, један затвореник је почео да се понаша нестабилно, као што је и Зимбардо описао: "# 8612 је почео да делује лудо, да вришти, да проклиње, да бесни ван контроле. Прошло је доста времена пре него што смо постали уверени да је заиста патио и да смо морали да га пустимо. "

Стражари су приморавали затворенике да понављају своје додељене бројеве како би појачали идеју да је то њихов нови идентитет. Стражари су ускоро ово користили како би малтретирали затворенике, користећи физичко кажњавање као што су дуготрајне вежбе за грешке у бројању затвореника. Санитарни услови су погоршани убрзо одбијањем стражара да дозволе неким затвореници да мокре или врше нужду нормално, већ су их приморавали да то чине у канти смештеној у ћелији. Стражари често нису дозвољавали затвореницима да испразне канте. Сређени душеци су били вреднована ставка у затвору, тако да би стражари кажњавали затворенике који их нису сређивали тако што би им уклонили душеке, остављајући их да спавају на бетону. Неки затвореници су били присиљени да буду голи ради метода деградације. Неколико стражара је постајало све окрутније како је експеримент напредовао; истраживачи су известили да је једна трећина стражара изложила оригиналне садистичке склоности. Већина стражара су се узнемирили када је експеримент закључен после само шест дана.


Зимбардо помиње своју опседнутост експериментом. Четвртог дана, неки од стражара су изјавили да су чули гласине да је пуштени затвореник отишао да се врати са својим пријатељима како би ослободи преостале тест субјекте. Зимбардо и стражари су преселили затвор на други спрат зграде. Зимбардо је сам чекао у подруму, у случају да се ослобођени затвореник појави, а планирано је да му каже да је експеримент прекинут. Ослобођени затвореник се никада није вратио, и затвор је враћен у подрум.

Затвореник бр 416, ново прихваћени стенд-бај затвореник, изразио је забринутост због третмана других затвореника. Стражари су то злоупотребили. Када је одбио да једе своје кобасице, рекавши да је у штрајку глађу, стражари су га послали у "самицу", таман ормар. Стражари су затим натерали друге затворенике да више пута ударе у врата и продеру се на затвореника 416. Стражар му је рекао да ће бити пуштен из самице само ако затвореници дају своју ћебад и преспавају на својим голим мадрацима. Сви осим једног су одбили то да ураде.

Зимбардо је прекинуо експеримент раније када је Кристина Маслах, студент психологије са којом је и касније био у браку, уложила приговор на услове у затвору након што је уведена у експеримент да спроведе интервјуе. Зимбардо је приметио да, поред више од 50 људи који су посматрали експеримент, Маслах је била једина која је испитивала морал студије. Након само шест дана трајања од планиране две недеље, затворски експеримент Стандорд је прекинут.


Закључак[уреди]

20. августа 1971. године, Зимбардо је најавио крај експеримента учесницима. Експеримент је коришћен како би илустровао когнитивне теорије несагласности и моћи власти.

Резултати експеримента одговарају ситуационом понашању, пре него диспозицијама личности тестираних субјеката. Другим речима, изгледало је да је ситуација, пре него њихове индивидуалне личности, изазвала понашање учесника. Према том тумачењу, резултати су у складу са резултатима експеримента Милграм (енг. Milgram experiment), у којем је обичним људима међусобно дато наређење да управљају струјним ударима, задајући их упоредо једни другима.

Убрзо након краја студије, било је крвавих побуна оближњим затворима, а Зимбардо је пријавио своје закључке о експерименту у САД Комитет за правосуђе.

Понашање учесника је било променљиво. Чак и знајући да их неко посматра, чувари и затвореници су поступали другачије него што је уобичајено. Стражари су осетили потребу да покажу своју надмоћ, чак и када то није било потребно.

Затвореници се нису поштовали од стране стражара на разне начине. Били из обележени бројем уместо својим правим именом. То дехуманизовање затвореника је довело до губитка личног идентитета. Без контроле, затвореници су сазнали да су имали мало утицаја на оно што им се десило. На крају су почели да попуштају. Брзо су схватили да су стражари били највиши у хијерархији, и онда су почели да прихватају своје улоге као мање важни људи.

Униформе су добили да би свим учесницима био избрисан индивидуални идентитет, а учесници су насумично одабрани да буду било затвореник или чувар. Циљ је био, дакле свеси индивидуалност на најнижи ниво. Чувару су добили палице и наочаре како би показали своју снагу. Затвореници су добили спаваћице и ланце како би се побољшала њихова рањивост и немоћ. Ови реквизити су били стални подсетник колико су били небитни у положају затвореника током експеримент

Циљ студије је такође био да се промени начин на који се у америчким затворима управља.

Табла испред места где је извршен експеримент на универзитету

Етички проблеми[уреди]

Експеримент је настављен чак и када учесници нису желели да се настави. Учесницима су рекли да имају право да напусте у било ком тренутку, али Зимбардо није дозволио то током експеримента. То је довело до етичке дилеме. Експеримент је могао да имати могућност изванредних резултата да се наставио, међутим, утицао је лоше на учеснике.

Тренутно, за експерименте постоје етичке смернице које требају да прате. Штетан третман учесника је формално признат. Након овог експеримента, па и данас, пре него што се спроводе, студије мора се извршити обиман преглед од стране етичког комитета, у складу са прописаним етичким принципима. Овако се надмашује могући ризик за физичке и психичке повреде учесника.

Многи психолози су критиковали резултате Зимбардовог експеримента као неаргументоване, као и начин на који је спроведен.


У популарној култури[уреди]

  • Затворски стенфордски експеримент ( енг. The Stanford Prison Experiment) је филм заснован на експерименту

Референце[уреди]

  [1]
  [2]
   [3]
  [4]
 [5]
  [6]
 [7]
   [8]
   [9]
  [10]

[11]

  1. Carnahan, T.; McFarland, S. (2007). "Revisiting the Stanford Prison Experiment: could participant self-selection have led to the cruelty?". Personality and Social Psychology Bulletin 33 (5): 603–614. doi:10.1177/0146167206292689.
  2. Griggs, R. A. (2014). "Coverage of the Stanford Prison Experiment in introductory psychology textbooks". Teaching of Psychology 41: 195–203. doi:10.1177/0098628314537968.
  3. Haney, C., Banks, W. C., & Zimbardo, P. G. (1973). "Study of prisoners and guards in a simulated prison", Naval Research Reviews, 9, 1–17. Washington, DC: Office of Naval Research.
  4. Haney, C.; Banks, W. C.; Zimbardo, P. G. (1973). "Interpersonal dynamics in a simulated prison". International Journal of Criminology and Penology 1: 69–97.
  5. Haslam, S. A.; Reicher, S. D. (2003). "Beyond Stanford: questioning a role-based explanation of tyranny". Dialogue (Bulletin of the Society for Personality and Social Psychology) 18: 22–25.
  6. Haslam, S. A.; Reicher, S. D. (2006). "Stressing the group: social identity and the unfolding dynamics of responses to stress". Journal of Applied Psychology 91: 1037–1052. doi:10.1037/0021-9010.91.5.1037.
  7. Haslam, S. A.; Reicher, S. D. (2012). "When prisoners take over the prison: A social psychology of resistance". Personality and Social Psychology Review 16: 154–179. doi:10.1177/1088868311419864.
  8. Musen, K. & Zimbardo, P. G. (1991). Quiet rage: The Stanford prison study. Videorecording. Stanford, CA: Psychology Dept., Stanford University.
  9. Reicher; Haslam, S. A. (2006). "Rethinking the psychology of tyranny: The BBC Prison Study". British Journal of Social Psychology 45: 1–40.
  10. Zimbardo, P. G. (1971). "The power and pathology of imprisonment", Congressional Record (Serial No. 15, 1971-10-25). Hearings before Subcommittee No. 3, of the United States House Committee on the Judiciary, Ninety-Second Congress, First Session on Corrections, Part II, Prisons, Prison Reform and Prisoner's Rights: California. Washington, DC: U.S. Government Printing Office. Zimbardo, P. G (2007) Understanding How Good People Turn Evil. Interview transcript. Democracy Now!, March 30, 2007. Accessed 17 January 2015.
  11. Haney, C., Banks, W. C., & Zimbardo, P. G. (1973). A study of prisoners and guards in a simulated prison. Naval Research Review, 30, 4-17. Retrieved November 12, 2015