Хемијска индустрија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хемијска индустрија, Нови Сад.

Хемијска индустрија је грана индустрије која хемијским путем прерађује биљне, животињске и минералне сировине, као и разне отпатке. Има изузетно широк спектар деловања и обухвата већину грана индустрије, служећи се њиховим сировинама.

Хемијска индустрија, посебно тешка, велики је загађивач животне средине. Она обухвата емисију највише токсичних материја, првенствено амонијака, хлороводоника, фосфорне киселине, метанола, толуена, сумпорне киселине, сумпор-монооксида, метилетил-кетона, хлора, метилен-хлорида и трихлор-етана. Произвођачи су дужни да прате и контролишу токсичне емисије у складу са законским прописима и стандардима. Међународна организација за стандардизацију (ISO) је објавила серије стандарда за рад и управљање производњом, као и заштиту животне средине уопште.

Подела[уреди]

Хемијска индустрија се може поделити на следећи начин:

Тешка хемијска индустрија[уреди]

Подграна хемијске индустрије, тешка хемијска индустрија се дели на производњу органских и неорганских хемијских материја. Органска једињења садрже атом угљеника, а неорганска не садрже. Користе се сировине које су често отпаци других индустрија, сировине биљног и животињског порекла, укључујући нафту, гас и угаљ. Неорганска хемија користи сировине минералног порекла, од којих се произведу супстанце који даљом производњом постају средства за заштиту биља, вештача и ђубрива, боје, лакови, емајл, фирнајз и сл. Производи органске хемије су основа у производњи вештачких влакана, пластичних маса, лаке хемијске индустрије и фармацеутике.

Лака хемијска индустрија[уреди]

Ова подграна обухвата производњу средстава за личну хигијену, лекова и хемикалија за домаћинство. Сапун, парфеме и друге козметичке предмете производе фабрике. Детерџенти су синтетичка средства за прање и чишћење. Индустрија лекова се заснива углавном на страним лиценцама у увозу сировина и полупроизвода. Међутим, и поред оволиког броја фабрика, индустрија лекова не подмирује домаће потребе.

Литература[уреди]

  • Наталија Мастило, Речник савремене српске географске терминологије, Географски факултет, Београд 2005.

Види још[уреди]


Са других Викимедијиних пројеката :