Парфем

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Парфем (вишезначна одредница).
Боца парфема Ивес Сeнт Лoрaнт
Француска реклама за парфем из 1923. године

.

Парфем (од лат. per fumum - „кроз дим“) је смеса етеричних уља и испарљивих ароматских компонената, фиксатива и растварача, која се употребљава на људском телу или предметима у сврху давања пријатног мириса.[1] Добитник Нобелове награде за хемију 1939. Леополд Ружичка изјавио је 1945. године да су „од најранијих дана научне хемије до данас парфеми значајно допринели развоју органске хемије у погледу метода, систематске класификације и теорије”.[2] Парфем у односу на Тоалетну воду и Колоњску воду има најинтензивнији мирис. Парфем је скупљи, али се и наноси у најмањим количинама. Основни састојци који улазе у састав парфема могу се поделити у групе: цитруси, цвеће, дрвеће и маховина, хемијске компоненте, напици, неорганске природне компоненте, слаткиши, смоле и балзами, травнате и зелене компоненте, воће, поврће, плодови, зачини и животињске компоненте.

Историја[уреди | уреди извор]

Детаљније: Историја парфема
Египатска сцена која приказује припрему парфема од љиљана, 4. век пре нове ере
Древна египатска посуда за парфеме у облику мајмуна; 1550-1295 пне; керамика; висина: 6,5 cm, ширина: 3,3 cm, дубина: 3,8 cm; Метрополитенски музеј уметности (Њујорк)
Византијски алембик који је корштен за дестиловање парфема

Реч парфем потиче од латинског perfumare, што значи „пушити се“.[3] Парфимерија, као уметност прављења парфема, започела је у древној Месопотамији, Египту, цивилизацији долине Инда и вероватно у древној Кини.[4] Римљани и муслимани су даље рафинирали поступке израде парфема.

Првом забележеном хемичарком сматра се жена по имену Тапути, произвођач парфема који се помиње на плочици исписаној клинастим писмом из 2. миленијума пре нове ере у Месопотамији.[5] Она је дестиловала цвеће, уље и каламус са другим аромама, затим их је филтрирала и стављала у посуду неколико пута.[6]

На Индијском потконтиненту парфеми и парфимерије постојали су у цивилизацији долине Инда (3300. пне - 1300. пне).[7]

Године 2003,[8] археолози су открили оно за шта се верује да је најстарији сачувани парфем на свету у Пиргосу на Кипру. Ти парфеми датирају од пре више од 4.000 година. Откривени су у древној парфимерији, фабрици од 300 m2 (3.230 sq ft)[8] у којој је смештено најмање 60 посуда за дестилацију и мешање, левака и бочица са парфемом. У давна времена људи су користили биље и зачине, попут бадема, коријандера, мирте, четинарске смоле и бергамота, као и цвеће.[9] У мају 2018. године, древни парфем „Родо“ (ружа) рекреиран је за годишњицу грчког Националног археолошког музеја с називом „Небројени аспекти лепоте“, омогућавајући посетиоцима да се приближе антици путем својих рецептора мириса.[10]

У 9. веку арапски хемичар Ел Кинди (Алкиндус) написао је Књигу о хемији парфема и дестилација, која је садржала више од стотину рецепата за мирисна уља, мелеме, ароматичне воде и замене или имитације скупих лекова. Књига је такође описала 107 метода и рецепата за израду парфема и опрему за израду парфема, попут алембика (који и даље носи своје арапско име.[11][12] [од грчког ἄμβιξ, „шоља“, „чаша“][13][14] коју је описао Синезије у 4. веку[15]).

Уметност парфимерије је вероватно била позната у западној Европи од 1221. године, узимајући у обзир монашке рецепте Санта Марија деле Вигне или Санта Марија Новеле из Фиренце, Италија.[16] На истоку, Мађари су произвели око 1370. парфем направљен од мирисних уља мешаних у раствору алкохола - најпознатијем као Мађарска вода - по налогу мађарске краљице Елизабете.[17][18][19] Уметност парфимерије напредовала је у ренесансној Италији, а у 16. веку лични парфимер Катарине де Медичи (1519–1589), Рене Флорентинац (Ренато ил фиорентино), пренео је италијанске напредке у Француску. Захваљујући Ренеу, Француска је брзо постала један од европских центара производње парфема и козметике. Узгој цвећа за њихову есенцију парфема, који је започео у 14. веку, прерастао је у велику индустрију на југу Француске.

Између 16. и 17. века парфеме су првенствено користили богати да прикрију мирисе тела настале услед ретког купања.[20] Године 1693, италијански берберин Ђиовани Паоло Феминис створио је парфемску воду под називом Акуа Адмирабилис,[21] данас јпознатију као kолоњска вода; његов нећак Јохан Мариjа Фарина (Ђиовани Марија Фарина) преузео је посао 1732. године.[22][23]

Дванаест тачака за наношење парфема[уреди | уреди извор]

Парфем се наноси на 12 тачака на људском телу, на местима где се може под прстима осетити пулс. То су: слепочнице, иза ушију, на врату, на прегибу руку - код лактова али са друге стране, на прегибу шака - на стандардном месту за мерење пулса, и на ногама у висини колена али са друге стране. Ова места су изабрана, највероватније, због тога што су ту вене и артерије најближе површини коже (зато се и осећа пулс) тако да су та места и у хладној атмосфери најзагејанија, што омогућава сталну емисију-испаравање мириса.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Perfume – Definition and More from Dictionary”. Merriam-Webster. 
  2. ^ Shyndriayeva, Galina (2015). „Perfume at the Forefront of Macrocyclic Compound Research: From Switzerland to Du Pont” (PDF). International Workshop on the History of Chemistry. Tokyo. 
  3. ^ „perfume”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 2020-10-11. 
  4. ^ „Scented Oils and Perfumes”. American Chemical Society. 20. 11. 2015. doi:10.1021/bk-2015-1211.ch008. 
  5. ^ Strathern, Paul (2000). Mendeleyev's Dream – The Quest For the Elements. New York: Berkley Books. ISBN 0-425-18467-6. 
  6. ^ Levey, Martin (1973). Early Arabic Pharmacology: An Introduction Based on Ancient and Medieval Sources. Brill Archive. стр. 9. ISBN 90-04-03796-9. 
  7. ^ A.K. Sharma; Seema Wahad; Raśmī Śrīvāstava (2010). Agriculture Diversification: Problems and Perspectives. I. K. International Pvt Ltd. стр. 140. 
  8. ^ а б Roach, John (29. 3. 2007). „Oldest Perfumes Found on "Aphrodite's Island"”. Архивирано из оригинала на датум 12. 10. 2013. Приступљено 21. 6. 2014. 
  9. ^ „Ancient Perfumes Recreated, Put on Display in Rome”. Fox News. 
  10. ^ Elis, Kiss (2. 6. 2018). „Ancient perfume recreated for anniversary show”. Kathimerini English Edition. Приступљено 6. 6. 2018. 
  11. ^ al-Hassani, Woodcok and Saoud (2006) 1001 Inventions; Muslim Heritage in Our World, FSTC, p.22.
  12. ^ M. Ullmann (1986), „AL-KĪMIYĀ”, The Encyclopaedia of Islam, 5 (2nd изд.), Brill, стр. 111b 
  13. ^ E. Wiedemann; M. Plessner (1986), „AL-ANBĪḲ”, The Encyclopaedia of Islam, 1 (2nd изд.), Brill, стр. 486a 
  14. ^ Henry George Liddell; Robert Scott, ур. (1897), „ἄμβιξ”, Greek-English Lexicon (8th изд.), Harper & Brothers, стр. 73 
  15. ^ Marcellin Berthelot (1889), Introduction à l'étude de la chimie des anciens et du moyen âge, Steinheil, стр. 164 
  16. ^ Giovanni Dugo, Ivana Bonaccorsi (2013). Citrus bergamia: Bergamot and its Derivatives. CRC Press. стр. 467. ISBN 9781439862292. 
  17. ^ Thompson, C.J.S. (1927). The Mystery and Lure of Perfume. London: John Lane the Bodley Head Limited. стр. 140. 
  18. ^ Voudouri, Dimitra; Tesseromatis, Christine (децембар 2015). „Perfumery from Myth to Antiquity” (PDF). International Journal of Medicine and Pharmacy. 3 (2): 52. doi:10.15640/ijmp.v3n2a4 Слободан приступ. 
  19. ^ Sullivan, Catherine (1994-03-01). „Searching for nineteenth-century Florida water bottles”. Historical Archaeology (на језику: енглески). 28 (1): 78—98. ISSN 0440-9213. S2CID 162639733. doi:10.1007/BF03374182. 
  20. ^ Stoddart, David Michael (1990). The Scented Ape: The Biology and Culture of Human Odour. Cambridge University Press. стр. 142—167. 
  21. ^ Compare: Pepe, Tracy (2000). So, What's All the Sniff About?: An In-Depth Plea for Sanity and Equal Rights for Your Sense of Smell, Our Most Neglected and Endangered Sense. So Whats all the Sniff about. стр. 46. ISBN 9780968707609. Приступљено 11. 7. 2015. »In 1693 an Italian, Giovanni Paolo de Feminis created a fragrance called "Aqua Mirabilis". This fragrance was said to have therapeutic properties to aid with headaches and heart palpitations. It was designed as a non-gender aroma that would enhance one's mood.« 
  22. ^ „A Brief History of Men's Cologne – Discover the History of Men's Fragrances-COLOGNE BLOG”. COLOGNE BLOG. Архивирано из оригинала на датум 3. 2. 2014. 
  23. ^ Charles Rice, Frederick Albert Castle (1879). New Remedies: An Illustrated Monthly Trade Journal of Materia Medica, Pharmacy and Therapeutics. W. Wood & Company. стр. 358. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Burr, Chandler (2004). "The Emperor of Scent: A True Story of Perfume and Obsession" Random House Publishing. ISBN 978-0-375-75981-9
  • Edwards, Michael (1997). "Perfume Legends: French Feminine Fragrances". Crescent House Publishing. ISBN 0-646-27794-4.
  • Klymentiev, Maksym. "Creating Spices for the Mind: The Origins of Modern Western Perfumery". The Senses and Society. Vol. 9, 2014, issue 2.
  • Moran, Jan (2000). "Fabulous Fragrances II: A Guide to Prestige Perfumes for Women and Men". Crescent House Publishing. ISBN 0-9639065-4-2.
  • Turin, Luca (2006). "The Secret of Scent". Faber & Faber. ISBN 0-571-21537-8.
  • Stamelman, Richard: "Perfume – Joy, Obsession, Scandal, Sin". Rizzoli. ISBN 978-0-8478-2832-6. A cultural history of fragrance from 1750 to the present day.
  • Süskind, Patrick (2006). "Perfume: The Story of a Murderer". Vintage Publishing (English edition). ISBN 978-0-307-27776-3. A novel of perfume, obsession and serial murder. Also released as a movie with same name in 2006.
  • A.K. Sharma; Seema Wahad; Raśmī Śrīvāstava (2010). Agriculture Diversification: Problems and Perspectives. I. K. International Pvt Ltd. стр. 140. 
  • Theodoulou, Michael (25. 2. 2005). „Archaeological dig sniffs out world's oldest perfumery”. The Scotsman. Приступљено 19. 2. 2007. 
  • „The History of Perfume”. everythinkaboutperfume.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 8. 2. 2015. Приступљено 3. 2. 2015. 
  • Jones, Geoffrey (2010). Beauty Imagined: A History of the Global Beauty Industry. OUP Oxford. ISBN 9780191609619. Приступљено 2015-07-13. »Russia had begun to modernize its extremely backward economy after the abolition of serfdom in 1861. There was a heavy French presence in many of Russia's new industries [...] including perfume. In 1864 Henri Brocard, the son of a small Parisian perfumer, opened a soap and perfume business in Moscow [...] Brocard expanded a business which sold in the major cities in Russia, and its factory in Moscow made perfumes, soaps, powders, cosmetics, and even dental care products. [...] [T]here is evidence that the leading Russian houses may have been amongst the world's largest perfume companies by the 1900s. Brocard had sales of $500,000 in 1904. Rallet, which sold in the Balkans as well as in Asian countries surrounding Russia, achieved sales of 50 million francs, or nearly $10 million, by 1914.« 
  • Reid, Susan E. (2012). „Gender and the Destalinisation of Consumer Taste in the Soviet Union under Khrushchev”. Ур.: Martens, Lydia; Casey, Emma. Gender and Consumption: Domestic Cultures and the Commercialisation of Everyday Life. Ashgate Publishing, Ltd. ISBN 9781409490845. Приступљено 2015-07-13. »Soviet perfume production had already become a matter for central state planning in the Stalinist 1930s, although output was not high.« 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Парфем&oldid=24071481”