Храм Вазнесења Господњег у Цетини

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Храм Вазнесења Господњег у Цетини
Храм Вазнесења Господњег у Цетини.jpg
Основни подаци
ЈурисдикцијаСрпска православна црква до 1696
ЕпархијаЕпархија далматинска
Оснивање1391
ОснивачСтефан Твртко I Котроманић
ПосвећенВазнесењу Господњем
Распуштен1696
Локација
МестоЦетина
Држава Хрватска
Координате43°58′23.61″N 16°25′38.02″E / 43.9732250° СГШ; 16.4272278° ИГД / 43.9732250; 16.4272278
Храм Вазнесења Господњег у Цетини на мапи Хрватске
Храм Вазнесења Господњег у Цетини
Храм Вазнесења Господњег у Цетини
Храм Вазнесења Господњег у Цетини на мапи Хрватске

Храм Вазнесења Господњег у Цетини или Свети Спас био је храм Српске православне цркве који се налази у селу Цетини у Републици Хрватској. Припада Епархији далматинској. Посвећен је Вазнесењу Господњем, а задужбина је краља Стефана Твртка Првог Котроманића.

Историја[уреди]

По Косовском боју, после успијешног одбијања турских напада и ширења српске државе у сјеверној Далмацији; у знак захвалности Богу краљ Срба, Босне Стефан Твртко Први Котроманић, издаје краљевску грамату у Сутјесци 1389. године којом потврђује градњу цркве.[1]Црква је саграђена 1391. године.[2]

Запис из Љетописа епископа Кончаревића о грађењу храма Вазнесења Господњег у Цетини:

„тоя славныя побѣды надъ Турками, благочестивый Стефанъ Твердко возблагодари Господу Вседержителю соорзженіемъ новыя церкви въ славу и честь Христа Спасителя на рѣцѣ Цетини, издавъ особенную граммату въ кралевскомъ дворѣ въ Сутѣсцѣ съ богатыми дарами; но сію же церковь потомъ безсовѣстны латиняне похитиша”

[3]

Цетински Срби су, крајем 18. вијека, наслиједили парохију, цркву, гробље и земљу, од својих саплеменика, Срба који су ту обитавали у турском земану и који су ту стигли са својим попом Милком, сином Миличића,[4] а парохију села Цетине поп Милко наследио је од последњег цетинског попа из предтурског доба Ђорђа (paroco,di nome Giorgio), који је, 1476. године, повео своје парохијане у избјеглиштво на острво Олиб.[5] Продором Турака 1492. године, храм је знатно оштећен, а Срби становници Цетине доста страдали. Црква у Цетини наставила је службовати све до 1696. године, када је одлуком Млетачке републике храм дат на службу католичком свештенству.[6]

За вријеме отаџбинског рата Срби из Републике Српске Крајине намјеравали су реконструисати по пројекту Илије Протића, дипл. инж. арх., храм Вазнесења Господњег.[7]

Одлике храма[уреди]

Црква је једнобродна са три апсиде, од којих је средња полукружна споља и изнутра. Храм је зидан ситним каменом и малтером. Такав материјал је изазвао потребу за зидањем пет полуоблих контрфора на спољашним странамадужних зидова. Димензије храма су 25 м. у дужину, а у ширину 7 м. Висина зидова износи 8 м., а висина звоника 20 м. Накнадно је средишња апсида срушена и замијењена већом, квадратном.[8]

Хрватско мишљење[уреди]

Црква Св. Спаса је изграђена у задњој четвртини 9. вијека за вријеме владавине Бранимира, хрватског кнеза Приморске Хрватске. Према облику цркве с предбродом и три апсиде и пронађеним археолошким налазима, хрватски историчари су мишљења како је на ову културу снажно утицала Франачка држава. Најврједнији налазом који према мишљењу хрватских историчара подупире тезу о ранохришћанској цркви је позлаћена каролиншка кадионица за коју сматрају да је припадала франачким мисионарима који су покрштавали тадашње Хрвате. По мишљењу српског археолога Милоја Васића, најраније датирање храма не би се могло датирати прије друге половине 12. вијека.[9]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Милаш, Никодим (1901). Православна Далмација : историјски преглед. Нови Сад: Издавачка књижарница А. Пајевића. стр. 145. 
  2. ^ http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Parohija-Cetina-c.htm Парохија Врлика Цетина
  3. ^ Милаш, Никодим (1901). Православна Далмација : историјски преглед. Нови Сад: Издавачка књижарница А. Пајевића. стр. 144—145.  Никодим Милаш(1901): Православна Далмација pp. 145
  4. ^ Опширни попис Клишког санџака из 1550. године. Сарајево: Оријентални институт. 2007. стр. 97.  http://www.scribd.com/doc/256556828/Op%C5%A1irni-Popis-Kli%C5%A1kog-Sandzaka-Iz-1550
  5. ^ K. F. Bianchi (1879). Zara cristiana : dell'arcidiacono capitolare. 2. Задар: Tipografia Woditzka. стр. 47. »Da annotazioni esistenti nei libri di quell' archivio pa-rochiale apparisce, the nel 1476 ;ma colonic di morlacchi, fuggendo dai contorni del flume Cettina, e per quanto dicesi da Verlika, alla testa del proprio paroco, di nom Giorgio, siansi ricoverati in quest' Isola, affine di sottrarsi dal furore ottomano, ed ivi fermata Toro dimora, siensi uniti coi primi abitatori, costituendosi in regolare communal+. Da quegli serial rilevasi puranco. the quei coloni abbiano seco portato un grande crocifisso, fornito di sacre reliquie, e sul maggior altare della chiesa di S. Anastasia lo abbiano collocato. La tradizione, the sussiste tuttora, di questo a vvenitnento, vi si uniforma pienamente, e la lingua e it vestito oh' essi ado - prano anche oggidi, servono a confermarlo. La chiesa di S. Anastasia, the ritiensi eretta dai primi abitatori Isola, divenne allora parochiale, e Giorgio ne fu it primo paroco, it quale dopo aver governato it sun popolo per ben 43 anni, passe a miglior vita calico di meriti nel 1619. Tar e I' ori-gine di questa parochia, the ora conta quattro secoli di e-sistenza.«  https://archive.org/download/zaracristianadel02bian/zaracristianadel02bian.pdf
  6. ^ Јачов, Марко (1987). Венеција и Срби у Далмацији у XVIII веку. Шибеник: Епархијски управни одбор Епархије далматинске СПЦ. стр. 129. 
  7. ^ Petricioli, Ivo (1995). Crkva Sv, Spasa na vrelu Cetine. Split: Muzej hrvatskih arheoloških spomenika. стр. 19—36. »Цркву су намјеравали реконструирати и то тако да одговара облику православне цркве, дакако с куполом. Пројект је израдио Илија Протић, дипл. инг, арх" и не може му се занијекати стручност.«  http://hrcak.srce.hr/file/137807
  8. ^ Васић 1922, стр. 107-109
  9. ^ Васић, Милоје (1922). Архитектура и скулптура у Далмацији од почетка IX до почетка XV века : цркве. Београд: Г. Кон. стр. 109. 

Литература[уреди]

  • Васић, Милоје (1922). Архитектура и скулптура у Далмацији од почетка IX до почетка XV века : цркве. Београд: Г. Кон. стр. 107—109. 
  • Милаш, Никодим (1901). Православна Далмација : историјски преглед. Нови Сад: Издавачка књижарница А. Пајевића. стр. 144—145. 
  • Јачов, Марко (1987). Венеција и Срби у Далмацији у XVIII веку. Шибеник: Епархијски управни одбор Епархије далматинске СПЦ. стр. 129. 
  • K. F. Bianchi (1879). Zara cristiana : dell'arcidiacono capitolare. 2. Задар: Tipografia Woditzka. стр. 47. 
  • Опширни попис Клишког санџака из 1550. године. Сарајево: Оријентални институт. 2007. стр. 97. 

Спољашње везе[уреди]