Црвени Карени

С Википедије, слободне енциклопедије
Црвени Карени
ကယားလူမျိုး
Flag of the Karenni people.png
Застава Црвених Карена
Укупна популација
cca 250.000
Региони са значајном популацијом
Мјанмар
Тајланд
САД
Језици
Црвенокаренски језик
Религија
хришћанство (мормонизам, англиканизам), будизам и анимизам
Сродне етничке групе
Остали сино-тибетански народи

Црвени Карени, познатији и као Каренни (енгл. Karenni people), и као Каја (бурм. ကယားလူမျိုး), је сино-тибетански народ сродан Каренима, који углавном живи у држави Каја, у Мјанмару.

Порекло[уреди | уреди извор]

Иако припадају сино-тибетанској породици народа, њихово порекло је нејасно. Према неким мишљењима, представљају потомке етничких Монгола (из степа данашње Монголије) који су преко Тибета мигрирали у југоисточну Азију, док се, према другим мишљењима, сматра да је њихова прапостојбина централна Азија. Сматра се да су на подручје Мјанмара стигли почетком 8. века.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Од бурманске историје до раног 19. века, Мјанмар је била држава сачињена од различитих краљевстава с бурманским царством ка западу, од којих су највећа била краљевства Црвених Карена, Карена, Качина, и Шана. Иако живе на истом простору, Црвени Карени су етнички, лингвистички, религијски, и културно другачији од осталих бурманских народа.

Године 1875. је посебним англо-бурманским споразумом призната независност три црвенокаренских држава, на источном граници данашње Британске Бурме. Те државе, које никада нису биле део Британске империје, су након проглашења независности Мјанмара 1948. године насилно припојене Бурманској царевини.

Данас, држава Црвених Карена је смештена између Тајланда и Мјанмара. Отприлике исте величине као Хаваји, богата је рудама попут злата, волфрама, боксита и других ретких минерала.

Религија[уреди | уреди извор]

Око 75% Црвених Карена су хришћани, 20% су будисти и 5% анимисти.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Karen-Ni”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 15 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 678.