Црвени петао лети према небу

Из Википедије, слободне енциклопедије
CrveniPetao.jpg
Насловна корица првог издања
Настанак и садржај
Аутор Миодраг Булатовић
Земља Југославија
Језик српски
Издавање
Издавање 1959: Напријед

Црвени петао лети према небу“ је роман српског књижевника Миодрага Булатовића. Први пут је објављен у издању загребачке издавачке куће Напријед 1959. У роману је стилским поступцима гротеске, фолклоризације и симболизације обликован заплет о учесницима једне свадбе и сахране у забаченом црногорском селу. Основна имагинативна и значењска линија романа рачва се у два правца, по систему тезе и антитезе које не налазе разрешење: тези о људском злу, ниским страстима и приземности, које су оличене у фигури ђавола, супроставља се антитеза о људском идеалитету, доброти и душевности, оличена у симболу црвеног петла који узлеће према небу.[1]

Булатовићев роман је познат и по томе што му је измакла НИН-ова награда критике за најбољи роман 1959, у години када је одлучено да се ова престижна награда не додели. Наиме, двојица чланова жирија, Ели Финци и Зоран Мишић, гласали су да се награда додели Булатовићу, док су Милан Богдановић, Велибор Глигорић и Борислав Михајловић одлучили да се награда те године уопште не додели. Већински део жирија је такву одлуку образложио тврдњом да ниједан роман из текуће продукције није задовољио критеријуме за доделу. Оваква тврдња је изазвала полемику међу југословенским интелектуалцима.[2] Појединци су одлуку интерепретирали као политичку, јер се Булатовићев роман са црном сликом стварности није могао уклопити у идеолошке норме тадашње државе. Данас се „Црвени петао лети према небу” сматра значајним романом српске књижевности двадестог века, као и најбољим Булатовићевим остварењем. Преведен је на двадесетак језика, између осталог и на енглески, француски, немачки, пољски, јапански, мађарски, чешки, словачки, бурски, словеначки, шведски, италијански, хебрејски, турски, холандски, португалски и др.[3]

Радња[уреди]

Red information icon with gradient background.svgУПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис!

Читалац у роману из трећег лица прати три групе јунака на уском простору сеоског подручја у околини Бијелог Поља. Прву групу чине скитнице Петар и Јован, који пролазе кроз село и одмарају се на сунцу. Другу групу чине Срећко и Исмет, двојица пијаних, сеоских пробисвета, који на гробљу покушавају да сахране несрећно преминулу муслиманку. Док је трећа група јунака окупљена око свадбе Кајице са Иванком. Ту групу сачињавају многобројни сватови. Иако се сва три догађаја одигравају синохроно и међусобно су повезани, догађаји на свадби су наративно најразвијенији.

Догађаји на свадби започињу случајним проласком поред сватова Мухарема, туберкулозног и сиромашног младића, који се упутио у град, где планира да прода петла на пијаци. Он је необично снажно везан за ову пернату животињу, јер редовно сања да претворен у петлића води љубав са Иванком, крупном сеоском девојком, у коју је потајно заљубљен. Угледавши сватове, забезекнуто схвата да се његова Иванка удаје за слабашног и заосталог Кајицу, синовца његовог газде старца Илије. Газда Илија прилази Мухарему, а затим пред сватовима почиње да га понижава, испитује и жели да му одузме петла. Изненада, Илија доживљава мождани удар и пада немоћан на земљу. Пијани гости настављају да малтретирају Мухаремна, а одузетом петлу сипају ракију низ грло. Петао под дејством алкохола, у свом покушају да полети, пење се на дрво, одакле гости покушавају да га спусте и скувају у врелој води. Пошто у тој замисли нису успели, почињу да пуцају у њега, и Мухарему се чини као да се са сваким пуцњем петлић све више уздиже у небо. Илија одузет, искрено жали због тога што је Мухарема увалио у овакву невољу. Он се према њему понашао грубо, не би ли сакрио од других људи да му је Мухарем заправо син. Њега је добио са јуродивом Ниџаром, слушкињом своје покојне жене, и према Мухарему се читавог живота опходио са мешавином скривене љубави и отвореног садизма. На свадби се налази и Луда Мара која исказује отворену симпатију према Мухарему. Луду Мару одводи неколико пијаних гостију у шуму, где је силују. Мухарем је тужан, али дословно опрашта сватовима на грубости. Прилази скитницама, али између њих не долази до ближег контакта, иако у дубини душе осећају разумевање једно према другом. Потом Мухарем долази на гробље код пијаница. Срећко обећава Мухараму да ће од њега начинити човека и кришом му руку ставља на полни орган покојне жене. Мухарем згрожен поступком, окривљује себе за грех и трчи према сватовима у жељи да га казне и да му се на тај начин опрости.

Референце[уреди]

  1. Глушчевић (1982). стр. 243.
  2. Александар Дунђерин, „Нинова награда од свитања до сумрака”, Печат, 5. 2. 2010. (Приступљено: 8. Априла 2017)
  3. Глушчевић (1982). стр. 251-253.

Литература[уреди]

  • Глушчевић, Зоран (1982). „Поезија Нишчих и бедних”, поговор у: Миодраг Булатовић, Црвени петао лети према небу. Београд;: НОЛИТ.  (COBISS.SR)

Спољашње везе[уреди]