Црква Рођења Светог Јована Крститеља у Вучју
| Црква Рођења Светог Јована Крститеља | |
|---|---|
 | |
| Основни подаци | |
| Тип | православна црква |
| Јурисдикција | Српска православна црква |
| Епархија | Епархија нишка |
| Оснивање | 1932—1936 |
| Оснивач | Породица Теокаревић |
| Посвећен | Рођењу Светог Јована Крститеља |
| Локација | |
| Место | Вучје |
| Држава |  Србија |
| Координате | 42° 51′ 17.9586″ N 21° 54′ 49.0828″ E / 42.854988500° С; 21.913634111° И |
.svg)  Црква Рођења Светог Јована Крститеља Црква Рођења Светог Јована Крститеља на карти Србије | |
Црква Рођења Светог Јована Крститеља налази се на око километар од Вучја, јужно од Лесковца, на обронцима Кукавице. Дело је познатог руског архитекте и професора Григорија Самојлова.
Историја
Према неким изворима, саграђена је на месту где је некада била средњовековна црква, задужбина српских јунака из турског доба Николе Скобаљића. Ту цркву срушили су Турци, али се српски народ, према предању, и даље окупљао на њеним остацима, одржавајући тако своју веру и дух у време ропства под Турцима. То је био један од мотива породице Теокаревић, познатих индустријалаца који су током друге половине 19. и прве половине 20. века развијали текстилну индустрију у овом делу Србије, да на истом месту подигну нову цркву. Грађевину специфичне лепоте, завршену 1938. године, неки сврставају у најзначајније примере међуратне црквене архитектуре код нас.
Црква је освећена 7. јула 1938. године, на празник Рођења Светог Јована Крститеља, који је и слава Вучја. Освећењу цркве присуствовао је велики број људи, међу којима краљев изасланик и министар правде, а чинодејствовале су владике Јован и Венијамин. Са посебним поштовањем окупљени народ дочекао је удовицу Мите Теокаревић, Василију - Вану, ктиторку храма. Поводом освећења цркве писану поруку послао владика Николај Велимировић. Видео запис са освећења цркве чува се у Југословенској кинотеци. Као пројектант цркве у Вучју, Самојлов је одликован орденом Светог Саве V реда.[1] Освећењу цркве присуствовало је 20.000 људи. Међу присутнима су били: министар правде и изасланик Вардарске бановине, писмено јој се обратио владика Николај Велимировић а чинодејствовали су владике Јован и Венијамин.[2]
Архитектура и унутрашњост
Остварење архитекте Самојлова, потомка козачке породице која је после Октобарске револуције нашла уточиште у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, чини веома успешан склад са природом - кањоном Вучјанка и падинама планине Кукавице. Камен од кога је црква сазидана потиче са ове планине, посебног је квалитета и веома је погодан за различите намене у грађевинарству. Самојлов је сам осликао иконостас, а његов потпис се може видети у доњем десном углу на северним и јужним дверима. Првобитни фрескопис је радио такође Рус, Петар Сухачев. Он је живописао цркву на мермерном малтеру у стилу руског барока. Међутим, због старости и небриге, данас је од тог првобитног фрескописа остала само ктиторска фреска, која се налази изнад портала са унутрашње стране.[3]
Фрескопис је опет рестауриран и делимично насликан нови током 2013. године, а радила га је иконописачка радионица “Лазарус” у секо техници.[3]
