Црно светло

Из Википедије, слободне енциклопедије
Флуоресцентне цеви црног светла
Шкорпион флуоресцира под УВ зрачењем црног светла.

Црно светло (UV светло, ултраљубичасто светло) је лампа која емитује ултраљубичасто зрачење у блиском UV опсегу. Ултраљубичаста светлост је део ЕМ спектра који је по фреквенцији изнад спектра видљиве светлости а испод рендгенског зрачења. Подручје ултраљубичастог спектра обухвата таласне дужине од неколико nm (нанометара) до пар стотина nm (нанометара) односно ред фреквенција од 1014 Hz до 1017 Hz. Као и код осталих делова спектра, оштре границе не постоје. Зраци ултраљубичасте светлости су фотони високе енергије.[1]

Други типови ултраљубичастих лампи емитују велике количине видљиве светлости заједно са ултраљубичастом. Црно светло се обично односи на лампе које имају тамно плави оптички филтар у стаклу сијалице који блокира највећи део видљиве светлости, тако да лампа емитује углавном ултраљубичасту светлост. Ултраљубичаста радијација је невидљива, али мали део видљиве светлости пролази кроз филтрациони материјал, са таласним дужинама и опсегу 400-410 nm, и последица тога је љубичаста боја лампе.[2][3][4] Вудово стакло је тип филтрационог материјала који се користи за формирање црног светла.

Карактеристике[уреди]

Ултраљубичасто светло се дели на три подобласти (UV-A, UV-B и UV-C) које се разликују по фреквенцији, односно таласној дужини, а што посредно значи и по енергији (Планкова формула). Главни (највећи) извор тог зрачења у природи је Сунце.

Назив таласна дужина
UV-A 315 - 400 nm
UV-B 280 - 315 nm
UV-C < 280 nm

Физиолошки учинак[уреди]

УВ зраци су доста високих фреквенција, што значи, да имају велику енергију и зато потенцијално опасно делују на живе ћелије целокупног живог света, па наравно и човека.[5] Срећом, велики део зрачења у атмосфери зауставља озонски слој, који чини штит око Земље.[6][7] Штетни ефекат видљив је на мору, ако је кожа дуже време изложена Сунцу, па се користе креме које имају заштиту за део УВ спектра. Што је већи фактор креме, боља је заштита.

Такође су на те зраке врло осетљиве очи, зато се користе сунчане наочаре, нарочито је изложеност већа на већим надморски висинама, где је УВ више изражен (брда, скијалишта). Астронаути у свемиру немају заштиту озона као људи на Земљи, па морају обавезно носити визир.

Међутим, УВ зраци имају и позитивно дејство зато што подстичу стварање Д витамина у човековој кожи, који је значајан, пре свега за правилно формирање костију код младих нараштаја, али и код старијих особа може ублажити болести као што су остеопороза (недостатак калцијума у костима).

Види још UV индекс.

Соларијум који већином користи UV-A зраке.

Употреба[уреди]

UV светло се данас користи као стерилизатор, што значи да уништава бактерије (медицина, прехрамбена индустрија) и у научне сврхе. У електротехници користи се за ресетовање чипова (обрисиви програмабилни РОМ - ЕПРОМ). UV сијалице уграђене су у соларијуме за вештачко сунчање.

Референце[уреди]

  1. Lakowicz, Joseph R. (2006). Principles of fluorescence spectroscopy. Springer. стр. xxvi. ISBN 9780387312781. Приступљено 16. 4. 2011. 
  2. „Soda Lime Glass Transmission Curve”. 
  3. „B270-Superwite Glass Transmission Curve”. 
  4. „Selected Float Glass Transmission Curve”. 
  5. Hockberger, P. E. (2002). „A history of ultraviolet photobiology for humans, animals and microorganisms”. Photochem. Photobiol. 76 (6): 561—579. PMID 12511035. doi:10.1562/0031-8655(2002)076<0561:AHOUPF>2.0.CO;2. 
  6. The ozone layer protects humans from this. Lyman, T. (1914). „Victor Schumann”. Astrophysical Journal. 38: 1—4. Bibcode:1914ApJ....39....1L. doi:10.1086/142050. 
  7. „Ozone layer”. Приступљено 23. 9. 2007. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]