Чикли

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Чикли
شكلي
IleChikliLacTunis.jpg
Географија
ЛокацијаТуниско језеро
Површина0,035 km2
Висина2 m
Администрација
Резерват природе
Острво са превлаке која од луке води до града Туниса.
Туниско језеро.
Тврђава Сантијаго Чикли.

Чикли (арапски شكلي ‎) је мало ненастањено острво (0,035 km2) у северном делу Туниског језара, познато по тврђави Сантијаго Чикли, бившем римском утврђењу, које је реконструисао Luis Pérez de Vargas, шпански гувернер Голете (Golettе), између 1546. и 1550; потпуно је напуштено 1830. и руинирано. Острво је готово равно, са просечном надморском висином од 2 m, са ниским насипима дренажног материјала и малим депресијама. Уски пут-превлака до острва дуга је преко 8,5 km.

Статус[уреди | уреди извор]

Влада Републике Тунис је острво 1993. године прогласила резерватом природе, у складу са члановима 218 и 219 Шумарског закона. Значајне промене 2005. и 2009. поставиле су нове стандарде заштите за овај резерват природе и препоручила израду планова управљања. Северни део Туниског језера сматра се важним подручјем за птице (Important Bird Area, IBA) у оквиру програма Birdlife International program. Од 2014. године на основу Рамсарске конвенције проглашено је мочварним подручјем од међународног значаја, поред тога што је резерват природе IUCN категорије IV.

Клима[уреди | уреди извор]

Град Тунис, од чијег центра је острво удаљуно око 3,5 km у ваздушној линији, одликује се медитеранском климом, са врућим, сувим летима и благим, релативно кишовитим зимама, са годишњом количином падавина од 465,5 mm, средњом минималном температуром од 13,3°C и средњом максималном температуром од 23,5°C. Доминантни ветрови су из правца севера и запада са ударима од 83,5 km/h.[1]

Вегетација[уреди | уреди извор]

Вегетација се углавном састоји од зељастих халофита као што су сукуленте из породице Chenopodiacae. Suaeda maritima је једина дрвенаста биљка на острву; доминира депресијама које се зими пуне водом. Остале врсте укључују Halocnemum strobilaceum и Arthrocnemum indicum. У истраживањима из 1999. помињу су 4 врсте (Galactites mutabilis, Limoniun boitardii, Marrubium aschersonii и Silene barrattei), 2 подврсте (Hippocrepis minor subsp. brevipetala и Onopordon nervosum subsp. platylepis) и један ендемски варијетет Koeleria pubescens subsp. villosa var. doumeti.[2]

Орнитофауна[уреди | уреди извор]

Највећу природну вредност острву дају водене птице, са 57 врста којима ово острво представља зимовалиште. У њему се налази 6% зимујуће популације фламинга (Phoenicopterus roseus) из региона западног Палеарктика, са 8.000-10.000 парова. Бројне су и популације зимујућих корморана (Phalacrocorax carbo), чапље кашикаре (Platalea leucorodia), властелице (Himantopus himantopus), шиљкана (Anas acuta) и пловке кашикаре (Anas clypeata). Друге врсте формирају колоније за размножавање: мала бела чапља (Egretta garzetta), а на острву се, поред осталих, гнезде и сињи галеб (Larus michaelis), шарена утва (Tadorna tadorna) и ћубасти гњурац (Podiceps cristatus).[3]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Banque Mondiale (2011): Adaptation au changement climatique et aux désastres naturels des villes côtières d’Afrique du nord.
  2. ^ Neffati, M., Ghrabi, N., Akrimi, N., Henchi, B. (1999): Les plantes endémiques de la Tunisie. in Flora Mediterrànea, nº 9, 163-174
  3. ^ Viñals, M.J., Planelles, M., Alonso-Monasterio, P., Morant, M. (2016) Recreational Carrying Capacity оn Small Mediterranean Islands. Cuadernos de Turismo, nº 37: 437-463