Чикли
| شكلي | |
|---|---|
 | |
| Географија | |
| Локација | Туниско језеро |
| Површина | 0,035 km2 |
| Висина | 2 m |
| Администрација | |
| Резерват природе | |
Чикли (арап. شكلي ) је мало ненастањено острво (0,035 km²) у северном делу Туниског језара, познато по тврђави Сантијаго Чикли, бившем римском утврђењу, које је реконструисао Luis Pérez de Vargas, шпански гувернер Голете (Golettе), између 1546. и 1550; потпуно је напуштено 1830. и руинирано. Острво је готово равно, са просечном надморском висином од 2 m, са ниским насипима дренажног материјала и малим депресијама. Уски пут-превлака до острва дуга је преко 8,5 km.
Статус[уреди | уреди извор]
Влада Републике Тунис је острво 1993. године прогласила резерватом природе, у складу са члановима 218 и 219 Шумарског закона. Значајне промене 2005. и 2009. поставиле су нове стандарде заштите за овај резерват природе и препоручила израду планова управљања. Северни део Туниског језера сматра се важним подручјем за птице (Important Bird Area, IBA) у оквиру програма Birdlife International program. Од 2014. године на основу Рамсарске конвенције проглашено је мочварним подручјем од међународног значаја, поред тога што је резерват природе IUCN категорије IV.
Клима[уреди | уреди извор]
Град Тунис, од чијег центра је острво удаљуно око 3,5 km у ваздушној линији, одликује се медитеранском климом, са врућим, сувим летима и благим, релативно кишовитим зимама, са годишњом количином падавина од 465,5 mm, средњом минималном температуром од 13,3 °C и средњом максималном температуром од 23,5 °C. Доминантни ветрови су из правца севера и запада са ударима од 83,5 km/h.[1]
Вегетација[уреди | уреди извор]
Вегетација се углавном састоји од зељастих халофита као што су сукуленте из породице Chenopodiacae. Suaeda maritima је једина дрвенаста биљка на острву; доминира депресијама које се зими пуне водом. Остале врсте укључују Halocnemum strobilaceum и Tecticornia indica. У истраживањима из 1999. помињу су 4 врсте (Galactites mutabilis, Limoniun boitardii, Marrubium aschersonii и Silene barrattei), 2 подврсте (Hippocrepis minor subsp. brevipetala и Onopordon nervosum subsp. platylepis) и један ендемски варијетет Koeleria pubescens subsp. villosa var. doumeti.[2]
-
Suaeda maritima -
Halocnemum strobilaceum -
Tecticornia indica
Орнитофауна[уреди | уреди извор]
Највећу природну вредност острву дају водене птице, са 57 врста којима ово острво представља зимовалиште. У њему се налази 6% зимујуће популације фламинга (Phoenicopterus roseus) из региона западног Палеарктика, са 8.000-10.000 парова. Бројне су и популације зимујућих корморана (Phalacrocorax carbo), чапље кашикаре (Platalea leucorodia), властелице (Himantopus himantopus), шиљкана (Anas acuta) и пловке кашикаре (Anas clypeata). Друге врсте формирају колоније за размножавање: мала бела чапља (Egretta garzetta), а на острву се, поред осталих, гнезде и жутоноги галеб (Larus michahellis), шарена утва (Tadorna tadorna) и ћубасти гњурац (Podiceps cristatus).[3]
-
Phoenicopterus roseus -
Phalacrocorax carbo -
Platalea leucorodia -
Himantopus himantopus -
Anas acuta -
Anas clypeata -
Egretta garzetta -
Larus michahellis
.jpg)
.jpg)
_colusa_nwr,_ca_(1)_(8713313491).jpg)
_-_geograph.org.uk_-_1036149.jpg)
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Banque Mondiale (2011): Adaptation au changement climatique et aux désastres naturels des villes côtières d’Afrique du nord.
- ^ Neffati, M., Ghrabi, N., Akrimi, N., Henchi, B. (1999): Les plantes endémiques de la Tunisie. in Flora Mediterrànea, nº 9, 163-174
- ^ Viñals, M.J., Planelles, M., Alonso-Monasterio, P., Morant, M. (2016) Recreational Carrying Capacity оn Small Mediterranean Islands. Cuadernos de Turismo, nº 37: 437-463