Зељаста биљка

С Википедије, слободне енциклопедије
Lysimachia latifolia (широколисти звездасти цвет) је вишегодишња зељаста биљка приземног слоја шума у западној Северној Америци.
Грашак, једногодишња зељаста биљка
Першун, двогодишња зељаста биљка
Руса, вишегодишња зељаста биљка

Зељаста биљка је животна форма биљака, која не образује секундарно ткиво (камбијум и фелоген) услед чега не долази до дебљања. Њихово стабло је меко, сочно и код већине зелено (има улогу у фотосинтези). Надземни изданци ових биљака, у пределима са неповољним делом године, изумиру на крају вегетационог периода.

Зељасте биљке су васкуларне биљке које немају постојане дрвенасте стабљике изнад земље.[1][2] Ова широка категорија биљака укључује многе вишегодишње, и скоро све једногодишње и двогодишње.[3]

На основу дужине живота, зељасте биљке подељене су на:

Дефиниције „биља” и „зељастих биљки”[уреди | уреди извор]

Четврто издање Краћег Оксфордског речника енглеског језика дефинише „биље“ као:

  1. „Биљка чија стабљика не постаје дрвенаста и постојана (као код дрвећа или жбуња), већ остаје мека и сочна, и умире (у потпуности или до корена) након цветања“;
  2. „(фрекв. ароматична) биљка која се користи за арому или мирис, у медицини, итд.“. (Види: биљка)

Исти речник дефинише „зељаст” као:

  1. „Природа биљке; посебно кад не формира дрвенасту стабљику, већ сваке године одумире до корена“;
  2. БОТАНИКА Личи на лист по боји или текстури.“[4]

Ботанички извори се разликују једни од других по дефиницији „биља”. На пример, Хантов институт за ботаничку документацију укључује услов „када постоји више од једне вегетацијске сезоне, делови изданака одумиру сезонски“.[5] Међутим, неке орхидеје, као што су врсте рода Phalaenopsis, описане су у неким изворима (укључујући ауторитативно дело Биљке света онлајн) као „зачинско биље“, али са „упорним или понекад листопадним листовима“.[6][7] У глосару Флоре регије Сиднеј, Роџер Чарлс Каролин дефинише „биље“ као „биљку која не производи дрвенасту стабљику“, а придев „зељаст“ као „попут зеља“, што се односи на делове биљке који су зелене и меке текстуре“.[8][9]

Опис[уреди | уреди извор]

У зељасте биљке спадају граминоиди, форбије и папрати.[10] Форбије се генерално дефинишу као зељасте широколисне биљке,[11] док су граминоиди биљке са изгледом налик трави укључујући праве траве, шаш и рогоз.[12][13]

Зељасте биљке су најчешће биљке ниског раста, различите од дрвенастих биљака као што су дрвеће и жбуње, које имају меке зелене стабљике којима недостаје лигнификација, а њихов раст изнад земље је краткотрајан и често сезонског трајања.[14] Насупрот томе, незељасте васкуларне биљке су дрвенасте биљке које имају стабљике изнад земље које остају живе, чак и током било које сезоне мировања, и расту изданке следеће године из надземних делова - то укључује дрвеће, жбуње, винову лозу и дрвенасти бамбус. Биљке банана се такође сматрају зељастим биљкама, јер стабљика не садржи право дрвенасто ткиво.[15]

Неке зељасте биљке могу нарасти прилично велике, као што је род Musa, којем припада банана.[16]

Хабит и станиште[уреди | уреди извор]

Senecio angulatus, зељаста пењачица

Неке релативно брзо растуће зељасте биљке (посебно једногодишње) су пионири или раносукцесијске врсте. Друге чине главну вегетацију многих стабилних станишта, којe се јављају на пример у приземном слоју шума, или у природно отвореним стаништима као што су ливаде, слана мочвара или пустиња. У неким стаништима, попут травњака, прерија и савана,[17] доминирају зељасте биљке заједно са воденим окружењем као што су баре, потоци и језера.

Старост неких зељастих вишегодишњих биљака може се одредити хербхронологијом, анализом годишњих прстенова раста у ксилему секундарног корена.[18]

Зељасте биљке не производе вишегодишње надземне структуре користећи лигнин, који је сложени фенолни полимер депонован у секундарном ћелијском зиду свих васкуларних биљака. Развој лигнина током васкуларне еволуције биљака обезбедио је механичку снагу, крутост и хидрофобност секундарним ћелијским зидовима стварајући дрвенасту стабљику, омогућавајући биљкама да расту високо и да преносе воду и хранљиве материје на веће удаљености унутар биљног тела. Будући да су дрвенасте биљке већином трајнице са дужим животним циклусом, јер је потребно више времена и више ресурса (хранљивих материја и воде) да би се произвеле трајно живе дрвенасте стабљике, оне нису способне да колонизују отворено и суво тло тако брзо као биље.

Површина биља је катализатор росе,[19][20] која је у сушним климама и годишњим добима главна врста падавина и неопходна је за опстанак вегетације,[21][22] односно у сушним подручјима зељасте биљке су генератор падавина и основа екосистема. Већина водене паре која се претвара у росу долази из ваздуха, а не из земље или облака.[23][24] Што је биљка виша (површина је главни фактор), то производи више росе,[25][26] тако да краћи рез биља захтева заливање. На пример, ако se често и кратко коси травa без заливања у сушној зони, долази до дезертификације.[27]

Врсте зељастих биљака[уреди | уреди извор]

Зељасте биљке укључују биљке које имају годишњи, двогодишњи или вишегодишњи животни циклус. Једногодишње зељасте биљке потпуно умиру на крају вегетације или када процветају и заплоде, а затим из семена израсту нове биљке.[28] Зељасте вишегодишње и двогодишње биљке могу имати стабљике које умиру на крају сезоне раста, али делови биљке преживљавају испод или близу земље из сезоне у сезону (за двогодишње биљке, до следеће вегетације, када расту и поново цветају, те умру).

Нови раст се такође може развити из живих ткива која остају на или испод земље, укључујући корење, кадекс (задебљани део стабљике у нивоу земље) или различите врсте подземних стабљика, као што су луковице, коре, столони, ризоми и кртоле. Примери зељастих двогодишњих биљака укључују шаргарепу, пастрњак и обичну амброзију; зељасте вишегодишње биљке укључују кромпир, божур, хосту, менту, већину папрати и већину трава.[29]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Flora of the British Isles, Clapham, Tutin, and Warburg, 2nd edition
  2. ^ Richard N. Arteca (14. 2. 2014). Introduction to Horticultural Science. Cengage Learning. стр. 584—. ISBN 978-1-111-31279-4. 
  3. ^ Solomon, E.P.; Berg, L.R.; Martin, D.W. (2004). BiologyНеопходна слободна регистрација. Brooks/Cole Thomson Learning. ISBN 978-0-534-49547-3. 
  4. ^ Shorter Oxford English dictionary on historical principles (6th изд.). Oxford: Oxford University Press. 2007. стр. 1236–1237. ISBN 978-0-19-920687-2. 
  5. ^ „Hunt Institute for Botanical Documentation”. Carnegie Mellon University. Приступљено 11. 8. 2021. 
  6. ^ Phalaenopsis. Flora of China. Приступљено 11. 8. 2021. 
  7. ^ Phalaenopsis - General Description”. Plants of the World Online. Приступљено 11. 8. 2021. 
  8. ^ Carolin, Roger C.; Tindale, Mary D. (1994). Flora of the Sydney region (4th изд.). Chatswood, NSW: Reed. стр. 23. ISBN 0-73-010400-1. 
  9. ^ „Glossary of Botanical Terms”. Royal Botanic Garden Sydney. Приступљено 8. 3. 2021. 
  10. ^ Kailash Chandra Bebarta (2011). Dictionary of Forestry and Wildlife Sciences. Concept Publishing Company. стр. 224—. ISBN 978-81-8069-719-7. 
  11. ^ Wilson G. Pond (16. 11. 2004). Encyclopedia of Animal Science (Print). CRC Press. стр. 425—. ISBN 978-0-8247-5496-9. 
  12. ^ Iain J. Gordon; Herbert H.T. Prins (14. 9. 2007). The Ecology of Browsing and Grazing. Springer Science & Business Media. стр. 220—. ISBN 978-3-540-72422-3. 
  13. ^ Brian R. Chapman; Eric G. Bolen (31. 8. 2015). Ecology of North America. John Wiley & Sons. стр. 98—. ISBN 978-1-118-97154-3. 
  14. ^ Andrew J. Lack; David E. Evans (2005). Plant Biology. Garland Science. стр. 199—. ISBN 978-0-415-35643-5. 
  15. ^ „Is A Banana A Fruit Or A Herb? | Lexico”. Lexico Dictionaries | English. 
  16. ^ Picq, Claudine; INIBAP, ур. (2000). Bananas (PDF) (English изд.). Montpellier: International Network for the Improvement of Banana and Plantains/International Plant Genetic Resources Institute. ISBN 978-2-910810-37-5. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 11. 4. 2013. Приступљено 2013-01-31. 
  17. ^ Patrick L. Osborne (31. 8. 2000). Tropical Ecosystems and Ecological Concepts. Cambridge University Press. стр. 50—. ISBN 978-0-521-64523-2. 
  18. ^ Hiebert-Giesbrecht, Mickel Randolph; Novelo-Rodríguez, Candelaria Yuseth; Dzib, Gabriel Rolando; Calvo-Irabién, Luz María; Arx, Georg von; Peña-Rodríguez, Luis Manuel (2017-11-09). „Herb-chronology as a tool for determining the age of perennial forbs in tropical climates”. Botany (на језику: енглески). doi:10.1139/cjb-2017-0167. 
  19. ^ Erell, Evyatar (2005). „Predicting air temperatures in city streets on the basis of measured reference data” (PDF). University of Adelaide, South Australia. 
  20. ^ Xu, Yingying (2017). „A Novel method for monitoring urban dew condensation and its application”. Tehnički Vjesnik. 24 (5). doi:10.17559/TV-20170727025640. 
  21. ^ Wang, Chengdong (2017). „Formation and influencing factors of dew in sparse elm woods and grassland in a semi-arid area”. Acta Ecologica Sinica. 37 (3): 125—132. doi:10.1016/j.chnaes.2017.06.004. 
  22. ^ Uclés, O (2013). „Role of dewfall in the water balance of a semiarid coastal steppe ecosystem”. Hydrological Processes. 28 (4): 2271—2280. doi:10.1002/hyp.9780. 
  23. ^ Shiklomanov (2004). „Experimental research on the role of dew in arid ecosystem of Gobi desert, inner Mongolia”. Research Basins and Hydrological Planning. ISBN 9781439833858. 
  24. ^ Wen, XueFa (2011). „Dew water isotopic ratios and their relationships to ecosystem water pools and fluxes in a cropland and a grassland in China”. Ecosystem Ecology. 168 (2): 549—561. PMID 21822725. S2CID 11954532. doi:10.1007/s00442-011-2091-0. 
  25. ^ Sudmeyer, R.A. (1994). „Measured dewfall and potential condensation on grazed pasture in the Collie River basin, southwestern Australia”. Journal of Hydrology. 154 (1–4): 255—269. Bibcode:1994JHyd..154..255S. doi:10.1016/0022-1694(94)90220-8. 
  26. ^ Xiao, H. (2009). „Effect of vegetation type and growth stage on dewfall, determined with high precision weighing lysimeters at a site in northern Germany”. Journal of Hydrology. 377 (1–2): 43—49. Bibcode:2009JHyd..377...43X. doi:10.1016/j.jhydrol.2009.08.006. 
  27. ^ Desertification
  28. ^ Levine, Carol. 1995. A guide to wildflowers in winter: herbaceous plants of northeastern North America. New Haven: Yale University Press. page 1.
  29. ^ „Herbaceous Plants Examples”. Biology Dictionary (на језику: енглески). 2018-04-02. Приступљено 2022-04-30. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]