Чимаманда Нгози Адичи

С Википедије, слободне енциклопедије
Чимаманда Нгози Адичи
Chimamanda Ngozi Adichie 9374.JPG
Чимаманда Нгози Адичи 2013. године
Пуно имеChimamanda Ngozi Adichie
Датум рођења(1977-09-15)15. септембар 1977.(44 год.)
Место рођењаЕнугу,  Нигерија
Периодод 1997.
Утицаји одЧинуа Ачебе
Најважнија дела
Чимаманда Нгози Адичи говори о збирци приповедака Дрхтај (The Thing Around Your Neck)

Чимаманда Нгози Адичи (енгл. Chimamanda Ngozi Adichie; Енугу, 15. септембар 1977)[1] је нигеријска књижевница чија се дела крећу од романа до кратких прича. Сматра се најистакнутијом међу младим англофонским ауторима с почетка 21. века, која успева да привуче нову генерацију читалаца афричкој књижевности,[2] посебно у Сједињеним Америчким Државама, где сада живи.

Опредељена као феминисткиња, написала је романе Пурпурни хибискус (2003), Половина жутог сунца (2006) и Американа (2013), који су сви преведени на српски језик. Поред романа пише поезију, драме, приче, есеје, као и феминистичку литературу.[3]

Лични живот и образовање[уреди | уреди извор]

Чимаманда Нгози Адичи је рођена у граду Енугу, главном граду државе Енугу, једне од савезних држава Нигерије. Одрасла је као пето од шесторо деце у породици која припада народу Игбо. Племенско село њене породице налази се у месту Абба[1] у држави Анамбра. Детињство је провела у универзитетском граду Нсукка, такође у Енугу.[4] Док је одрастала, њен отац, Џејмс Нвоје Адичи радио је као професор статистике на нигеријском универзитету. Њена мајка, Грејс Ифеома, била је прва жена секретар универзитета.[5] Породица је током нигеријског грађанског рата изгубила готово све, укључујући и чланове најуже породице.[6]

Средњошколско образовање стекла је средњој школи Универзитета у Нигерији, где је добила неколико академских награда.[7] Годину и по дана у Нигерији је студирала медицину и фармацију. Током овог периода уређивала је часопис „Компас“, који су водили студенти медицине католичке вероисповести. Са 19 година, Адичи је напустила Нигерију и отишла у Филаделфију, на студије комуникологије и политичких наука,[8] али се убрзо пребацила у Конектикат, да би била ближе сестри[9] која је тамо живела и радила. Док је одрастала у Нигерији није се сусретала са разликама везаним за боју коже, што је почело да се дешава чим је стигла на амерички колеџ. Као црна Африканка, Адичи је изненада схватила шта значи бити обојена особа у Сједињеним Америчким Државама. Раса као идеја постала је нешто што је тек морала да научи и с тиме да живи.[10] О том искуству пише у свом роману Американа. Дипломирала је на Државном универзитету Источног Конектиката[11] 2001. године.[12]

Године 2003. године завршила је мастер студије креативног писања на Универзитету Џонс Хопкинс,[13] а 2008. године магистрирала је афричке студије на Јејлу.[14] Као стипендиста се усавршавала и на Принстону[12] и Харварду.[12]

По завршетку студија Адичи живи на релацији између САД и родне Нигерије, где предаје на радионицама писања.[15][16] Године 2016. године јој је Универзитет Џонс Хопкинс доделио почасну диплому доктора хуманистике,[17][18] 2017. то почасно звање[19] доделио јој је Универзитет у Единбургу,[20] 2018. колеџ Амхерст у Масачусетсу,[21] а 2019. и универзитет у Фрибуру, у Швајцарској.[22]

Године 2009. Адичи се удала за нигеријског лекара који је радио у Америци. Његов отац био је такође лекар и пријатељ њених родитеља. Са њим у браку има ћерку.[23]

Адичи је католкиња и као дете је одгајана у католичком духу, мада сматра да су њени ставови, посебно они о феминизму, понекад у сукобу са њеном религијом.[24] Позвала је хришћанске и муслиманске лидере у Нигерији да проповедају поруке мира и заједништва.[25] Подржава ЛГБТ права у Нигерији и целој Африци. Године 2014, када је Нигерија усвојила закон о анти-хомосексуалности, била је међу нигеријским писцима који су се успротивили том закону, назвавши га неуставним и „чудним приоритетом у земљи са толико стварних проблема“.[26] Такође је и критичар културе отказивања.

Књижевна каријера[уреди | уреди извор]

Први узор у књижевном раду Чимаманда Нгози Адичи био је нигеријски писац Чинуа Ачебе и његов роман Свет који нестаје (Things Fall Apart) из 1958. године, који је прочитала када јој је било 10 година.[7]

Године 1997. објавила је збирку песама Одлуке, а 1997. драму За љубав према Биафри. Године 2002. ушла је у ужи избор за награду „Caine” за приповетку Ти у Америци,[27] док је њена приповетка То јутро у Харматану исте године добила награду ББЦ Ворлд Сервиса за кратку причу.[28] Следеће године освојила је награду O. Henry Award за приповетку Америчка амбасада и награду за кратку причу међународног ПЕН центра.[29] Њене приче су објављене у многим књижевним магазинима.[30] Свој први роман, Пурпурни хибискус, објавила је 2003. године.

Године 2015. била је ко-кустос ПЕН светског фестивала гласова (PEN World Voices Festival). Године 2017. постала је члан Америчке академије уметности и науке, као један од 228 нових чланова који су примљени те године.[31]

Феминистички поглед на свет књижевнице Чимаманде Нгози Адичи одражава се и у њеним делима.[32] Честе теме су јој сексизам и самохране мајке.[33][34][35]

Чимананда Нгози Адичи до сада је објавила три романа, неколико збирки приповедака, социолошке студије о феминизму и бројне радове у стручним часописима.

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Пурпурни хибискус, роман (Purple Hibiscus, 2003), на српском објављен 2005.
  • Пола жутог сунца, роман (Half of a Yellow Sun, 2006), на српском објављен 2007.
  • Дрхтај, збирка кратких прича (The Thing Around Your Neck, 2009), на српском објављена 2010.
  • Американа, роман (Americanah, 2013), на српском објављен 2014.
  • Сви би требало да будемо феминисти (We Should All Be Feminists, 2014), на српском објављена 2016.
  • Драга Иџеавеле или Феминистички манифест у петнаест предлога (Dear Ijeawele, or A Feminist Manifesto in Fifteen Suggestions, 2017), на српском објављена 2019.
  • Белешке о тузи (Notes on Grief, 2020)

Друштвени утицај[уреди | уреди извор]

Чимаманда Нгози Адичи на насловној страни часописа Ms. (2014)

На ТЕД конференцији одржаној 2009. године одржала је предавање „Опасности једне приче“.[36] Ово предавање постало је једно од десет најгледанијих ТЕД разговора свих времена, са више од петнаест милиона прегледа.[37] Њено излагање под називом „Сви би требало да будемо феминисти и феминисткиње“[38] покренуло је светску полемику о феминизму и 2014. Чимаманда Нгози Адичи објавила је књигу под овим насловом. Инспирисана овим предавањем Бијонсе је 2013. снимила песму Flawless.[39]

Награде и признања[уреди | уреди извор]

За своја дела Чимаманда Нгози Адичи добила је на десетине престижних међународних књижевних награда и признања.

Њен први роман, Пурпурни хибискус (2003), добио је широко признање критике и следеће године ушао у ужи избор за Наранџасту награду за белетристику (Orange Prize for Fiction), једну од најпрестижнијих британских награда за књижевност.[40] Године 2005 награђен је наградом Писци Комонвелта за најбољи дебитантски роман.[41] Пурпурни хибискус започиње проширеним цитатом из романа Свет који нестаје Чинуа Ачебе.[42]

Радња њеног другог романа Пола жутог сунца (2006), названог по застави краткотрајне нације Бијафре, смештена је у период пре и током нигеријског грађанског рата.[43] Овај роман је 2007. добио Наранџасту награду за белетристику,[44] као и књижевну награду Anisfield-Wolf Book Award.[45] Према овом роману 2014. снимљен је истоимени филм у ком глуме Чуетел Еџиофор и Танди Њутон.[46][47] У новембру 2020. године књига Пола жутог сунца освојила је Награду за женску белетристику (Women's Prize for Fiction) и проглашена је најбољом књигом у 25-годишњој историји ове награде.[48][49]

Њен трећи роман Американа часопис Њујорк тајмс је прогласио једном од 10 најбољих књига 2013. године. У марту 2017. године овај роман је изабран за победника у програму Једна књига, један Њујорк (One Book, One New York),[50][51] који је део иницијативе за промоцију читања.

У мају 2019. Чимананда Нгози Адичи добила је почасну диплому на Јејлу.[52]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Chimamanda Ngozi Adichie Biography | List of Works, Study Guides & Essays | GradeSaver”. gradesaver.com. 
  2. ^ Copnall, James (16 December 2011), "Steak Knife", The Times Literary Supplement, p. 20.
  3. ^ „Chimamanda Ngozi Adichie | Biography, Books, & Facts”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-27. 
  4. ^ Anya, Ikechuku (15. 10. 2005). „In the Footsteps of Achebe: Enter Chimamanda Ngozi Adichie”. African Writer. 
  5. ^ "Feminism Is Fashionable For Nigerian Writer Chimamanda Ngozi Adichie". NPR, 18 March 2014.
  6. ^ Enright, Michael (30. 12. 2018) [2006]. The Sunday Edition (Radio interview) (на језику: енглески). Canadian Broadcasting Corporation. Корисна информација се налази на: 52:00. 
  7. ^ а б Ezebuiro, Peace (2015-06-13). „Chimamanda Ngozi Adichie Husband, Family, Education, Biography, Facts”. Answers Africa (на језику: енглески). Приступљено 2019-05-09. 
  8. ^ „Pennsylvania Center for the Book”. pabook.libraries.psu.edu. Приступљено 2020-05-28. 
  9. ^ Adichie, Chimamanda Ngozi (2 May 2016), "Why Chimamanda Ngozi Adichie Considers Her Sister a 'Firm Cushion' at Her Back", Vanity Fair, "The Sisters Issue".
  10. ^ "'Americanah' Author Explains 'Learning' To Be Black In The U.S.", Fresh Air, NPR, 27 June 2013.
  11. ^ „Alumni Profiles – Adichie | Alumni Affairs | Eastern Connecticut State University”. www.easternct.edu. Архивирано из оригинала на датум 16. 1. 2017. Приступљено 16. 1. 2017. 
  12. ^ а б в Okachie, Leonard (19. 5. 2011). „In the News | Chimamanda Selected as Radcliffe Fellow”. National Mirror. Radcliffe Institute for Advanced Study, Harvard University. Приступљено 16. 1. 2017. 
  13. ^ „The Women of Hopkins”. The Women of Hopkins. Приступљено 16. 1. 2017. 
  14. ^ „Recent Alumni”. african.macmillan.yale.edu. Yale Council on African Studies. Приступљено 16. 1. 2017. 
  15. ^ „Chimamanda Ngozi Adichie profile”. The Guardian. Приступљено 26. 12. 2013. 
  16. ^ Brockes, Emma (4. 3. 2017). „Chimamanda Ngozi Adichie: 'Can people please stop telling me feminism is hot?'. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 22. 8. 2017. 
  17. ^ "Eight to receive Johns Hopkins honorary degrees at commencement ceremony", HUB, Johns Hopkins University, 22 April 2016.
  18. ^ "You can now call her Dr Adichie", This Is Africa, 19 May 2016.
  19. ^ "Commencement 2017 Honorary Degrees", Haverford College, 15 May 2017.
  20. ^ "Acclaimed author receives honorary degree", The University of Edinburgh, 28 July 2017.
  21. ^ „2018 Honorees | Amherst College”. amherst.edu. 
  22. ^ "L'écrivaine nigériane Chimamanda Ngozi Adichie devient docteure honoris causa de l'Université de Fribourg", Université de Fribourg, 15 November 2019.
  23. ^ Chutel, Lynsey (3. 7. 2016). „Award-winning author Chimamanda Ngozi Adichie has had a baby, not that it's anyone's business”. Quartz (на језику: енглески). Приступљено 3. 7. 2016. 
  24. ^ „Award-Winning Author Adichie Explores Faith, Feminism at Georgetown Event”. Georgetown University. 17. 3. 2017. Приступљено 29. 1. 2020. 
  25. ^ Shariatmadari, David (13. 1. 2012). „Chimamanda Ngozi Adichie: religious leaders must help end Nigeria violence”. The Guardian. Приступљено 29. 1. 2020. 
  26. ^ Adichie, Chimamanda Ngozi (19. 2. 2014). „Anti-Gay Law: Chimamanda Adichie Writes, 'Why can't he just be like everyone else?'. NewsWire NGR. Приступљено 21. 2. 2021. 
  27. ^ "You in America", in Discovering Home: A selection of writings from the 2002 Caine Prize for African Writing, Jacana, 2003, pp. 27–34.
  28. ^ "Short Story Competition 2002", BBC World Service.
  29. ^ "Awards & Nominations", Chimamanda Ngozi Adichie website; PEN.org "Half of a Yellow Sun", full story.
  30. ^ "Chimamanda Ngozi Adichie: Home is Where the Heart Was", Topic Magazine, Issue 3, Winter 2003.
  31. ^ "American Academy of Arts and Sciences Elects 228 National and International Scholars, Artists, Philanthropists, and Business Leaders", American Academy of Arts and Sciences.
  32. ^ Hobson, Janell (2014). „Chimamanda Ngozi Adichie: Storyteller”. Ms. (Summer): 26—29. Приступљено 21. 2. 2021. 
  33. ^ Law, Katie (29. 10. 2020). „Zikora: A Short Story by Chimamanda Ngozi Adichie review: a taut tale of sexism and single motherhood”. Приступљено 6. 11. 2020. 
  34. ^ Nicolaou, Elena (26. 10. 2020). „Chimamanda Ngozi Adichie's First Work of Fiction Since Americanah Is Here”. Приступљено 14. 11. 2020. 
  35. ^ Carty-Williams, Candice (31. 10. 2020). „Chimamanda Ngozi Adichie's new short story is what I've been waiting for”. The Guardian. 
  36. ^ TEDGlobal 2009. „Chimamanda Adichie: "The danger of a single story", TED, July 2009”. Приступљено 30. 8. 2013. 
  37. ^ „Chimamanda Ngozi Adichie's Award-Winning Novel Purple Hibiscus is the 2017 One Maryland One Book”. mdhumanities.org (на језику: енглески). Maryland Humanities. 15. 3. 2017. Приступљено 1. 5. 2017. 
  38. ^ „We should all be feminists – Chimamanda Ngozi Adichie at TEDxEuston”. 12. 4. 2013. Приступљено 30. 8. 2013 — преко YouTube. 
  39. ^ Kornhaber, Spencer (26. 6. 2014). „Beyoncé's 'Flawless': The Full Story”. The Atlantic. Приступљено 26. 4. 2021. 
  40. ^ „BAILEYS Women's Prize for Fiction 2004”. womensprizeforfiction.co.uk. Архивирано из оригинала на датум 4. 4. 2016. Приступљено 16. 1. 2017. 
  41. ^ Holdsworth, Victoria (10. 2. 2012). „Prize winning author Chimamanda Ngozi Adichie to speak at Commonwealth Lecture”. thecommonwealth.org. The Commonwealth. Приступљено 16. 1. 2017. 
  42. ^ Hewett, Heather (2004). Adichie, Chimamanda Ngozi, ур. „Finding Her Voice”. The Women's Review of Books. 21 (10/11): 9—10. JSTOR 3880367. doi:10.2307/3880367. 
  43. ^ Busby, Margaret (3. 2. 2017). „Buchi Emecheta obituary”. 
  44. ^ Majendie, Paul (6. 6. 2007). „Nigerian author wins top women's fiction prize”. Reuters. Приступљено 7. 6. 2009. 
  45. ^ "Chimamanda Ngozi Adichie | Half of a Yellow Sun", Winners, The 82nd Annual Anisfield-Wolf Book Awards, 2007.
  46. ^ „Half of a Yellow Sun (2013)”. IMDb. Приступљено 26. 4. 2021. 
  47. ^ Felperin, Leslie (10 November 2013), "Half of a Yellow Sun: London Review", The Hollywood Reporter.
  48. ^ „Chimamanda Ngozi Adichie voted best Women's Prize for Fiction winner”. BBC News. 12. 11. 2020. 
  49. ^ Flood, Alison (12. 11. 2020). „Chimamanda Ngozi Adichie voted Women's prize 'winner of winners'. The Guardian. 
  50. ^ Weller, Chris (16 March 2017), "New Yorkers just selected a book for the entire city to read in America's biggest book club", Business Insider.
  51. ^ "One Book, One New York | And the winner is...", NYC.
  52. ^ „Biographies of Yale's 2019 honorary degree recipients”. YaleNews (на језику: енглески). 2019-05-20. Приступљено 2019-05-20. 

 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]