Ahernar
  | |
| Položaj na nebu Epoha J2000 Ravnodnevnica J2000 | |
|---|---|
| Sazvežđe | Eridan |
| Rektascenzija | 01h 37m 42.84548s[1] |
| Deklinacija | –57° 14′ 12.3101″[1] |
| Prividna magnituda (V) | 0.40 - 0.46[2] |
| Karakteristike | |
| Spektralni tip | B6 Vep[3] |
| U−B indeks boja | −0.66[4] |
| B−V indeks boja | −0.16[4] |
| Varijabilni tip | Be[2] |
| Astrometrija | |
| Radijalna brzina (Rv) | +16[5] km/s |
| Sopstveno kretanje (μ) | RA: 87.00 ± 0.58[1] mas/g Dek.: −38.24 ± 0.50[1] mas/g |
| Paralaksa (π) | 23.39 ± 0.57[1] mas |
| Rastojanje | 139 ± 3 ly (43 ± 1 ps) |
| Apsolutna magnituda (MV) | –1.46[6] |
| Detalji | |
| Masa | 6.7[7] M☉ |
| Poluprečnik | 7.3 × 11.4[8] R☉ |
| Luminoznost | 3,150[8] L☉ |
| Površinska gravitacija (log g) | 3.5[9] cgs |
| Temperatura | ~15,000[9] K |
| Rotaciona brzina (v sin i) | 250[9] km/s |
| Starost | 37.3[10] Myr |
| Druge oznake | |
| Referentne baze podataka | |
| SIMBAD | data |
Ahernar[12] je primarna (ili 'A') komponenta[13] binarnog sistema[7] označenog sa Alfa Eridani (α Eridani, skraćeno Alfa Eri, α Eri), koji je najsjajnija zvezda u sazvežđu Eridan, i deveta najsjajnija zvezda noćnog neba. Dve komponente su označene kao Alfa Eridani A (primarna) i B (sekundarna, takođe poznata pod nazivom Ahernar B). Kao što je utvrđeno pomoću astromerskog satelita Hiparkos,[14][15] ova zvezda je udaljena oko 139 ly (43 pc) od Sunca.[1]
Od deset naizgled najsjajnijih zvezda na noćnom nebu,[nb 1] Alfa Eridani je najtoplija i najviše plave boje, zbog toga što je Ahernar spektralnog tipa B. Ahernar ima neobično veliku brzinu rotacije, zbog čega poprima spljošteni u oblik. Sekundarna zvezda je manja, spektralnog tipa A, i orbitira Ahernar na udaljenosti od oko 12 astronomskih jedinica (AU).
Nomenklatura[уреди | уреди извор]
α Eridani (latinizirano u Alfa Eridani) je Bajerova sistemska oznaka. Oznake dve komponente — Alpha Eridani A i B — proizilaze iz konvencije koju koristi Vašingtonski katalog višestrukosti (WMC) za višestruke zvezdane sisteme,[16][17][18][19] i usvojene su od strane Međunarodne astronomske unije (IAU).[20]
Sistem nosi tradicionalno ime Ahernar (ponekad se piše Achenar), što je izvedeno od arapskog آخر النهر ākhir an-nahr, sa značenjem „Kraj reke”.[nb 2] Međutim, izgleda da se ovo ime prvobitno odnosilo na Teta Eridan, koja je kasnije bila poznata pod sličnim tradicionalnim imenom Akamar, sa istom etimologijom.[22] IAU radna grupa za imena zvezda (WGSN) odobrila je ime sa pravopisom Achernar za komponentu Alpha Eridani A dana 30. juna 2016. i sada je tak naziv uključen na Listu imena zvezda koje je odobrila IAU.[13][23][24]
Na kineskom jeziku prilagođavanjem sazvežđa evropske južne hemisfere u kineski sistem, 水委 (Shuǐ Wěi), što znači Kriva tekuća voda, odnosi se na asterizam koji se sastoji od Ahernara, ζ Feniksa i η Feniksa. Shodno tome, sam Ahernar je poznat kao 水委一 (Shuǐ Wěi yī, Prva zvezda krive tekuće vode).[25]
Autohtoni narod Burong severozapadne Viktorije, Australija, nazvao ju je Jererdetkurk.[26]
Napomene[уреди | уреди извор]
Reference[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ van Leeuwen, F. (novembar 2007). „Validation of the new Hipparcos reduction”. Astronomy and Astrophysics. 474 (2): 653—664. Bibcode:2007A&A...474..653V. arXiv:0708.1752
. doi:10.1051/0004-6361:20078357.
- ^ а б Samus, N. N.; Durlevich, O. V.; et al. (2009). „VizieR Online Data Catalog: General Catalogue of Variable Stars (Samus+ 2007–2013)”. VizieR On-line Data Catalog: B/GCVS. Originally Published in: 2009yCat....102025S. 1: 02025. Bibcode:2009yCat....102025S.
- ^ Nazé, Y. (novembar 2009). „Hot stars observed by XMM-Newton. I. The catalog and the properties of OB stars”. Astronomy and Astrophysics. 506 (2): 1055—1064. Bibcode:2009A&A...506.1055N. arXiv:0908.1461 . doi:10.1051/0004-6361/200912659.
- ^ а б Ducati, J. R. (2002). „VizieR Online Data Catalog: Catalogue of Stellar Photometry in Johnson's 11-color system”. CDS/ADC Collection of Electronic Catalogues. 2237: 0. Bibcode:2002yCat.2237....0D.
- ^ Evans, D. S. (20—24. 6. 1966). „The Revision of the General Catalogue of Radial Velocities”. Ур.: Batten, Alan Henry; Heard, John Frederick. Determination of Radial Velocities and their Applications, Proceedings from IAU Symposium no. 30. University of Toronto: International Astronomical Union. Bibcode:1967IAUS...30...57E.
- ^ Moujtahid, A.; Zorec, J. (2000). „The Visual Absolute Magnitude of the Central Objects in Be Stars”. The be Phenomenon in Early-Type Stars. 214: 55. Bibcode:2000ASPC..214...55M.
- ^ а б Kervella, P.; Domiciano de Souza, A.; Bendjoya, Ph. (jun 2008). „The close-in companion of the fast rotating Be star Achernar”. Astronomy and Astrophysics. 484 (1): L13—L16. Bibcode:2008A&A...484L..13K. arXiv:0804.3465 . doi:10.1051/0004-6361:200809765.
- ^ а б Carciofi, A. C.; et al. (mart 2008). „On the Determination of the Rotational Oblateness of Achernar”. The Astrophysical Journal. 676 (1): L41—L44. Bibcode:2008ApJ...676L..41C. arXiv:0801.4901 . doi:10.1086/586895.
- ^ а б в Kervella, P.; et al. (januar 2009). „The environment of the fast rotating star Achernar. II. Thermal infrared interferometry with VLTI/MIDI”. Astronomy and Astrophysics. 493 (3): L53—L56. Bibcode:2009A&A...493L..53K. arXiv:0812.2531 . doi:10.1051/0004-6361:200810980.
- ^ Tetzlaff, N.; Neuhäuser, R.; Hohle, M. M. (2011). „A catalogue of young runaway Hipparcos stars within 3 kpc from the Sun”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 410 (1): 190. Bibcode:2011MNRAS.410..190T. arXiv:1007.4883 . doi:10.1111/j.1365-2966.2010.17434.x.
- ^ „Achernar -- Be Star”. SIMBAD. Centre de Données astronomiques de Strasbourg. Приступљено 16. 2. 2010.
- ^ „Achernar”. Merriam-Webster Dictionary.
- ^ а б „Naming Stars”. IAU.org. Приступљено 16. 12. 2017.
- ^ Perryman, M. A. C.; Lindegren, L.; Kovalevsky, J.; et al. (jul 1997). „The Hipparcos Catalogue”. Astronomy and Astrophysics. 323: L49—L52. Bibcode:1997A&A...323L..49P.
- ^ Perryman, Michael (2010). The Making of History's Greatest Star Map. The Making of History's Greatest Star Map. Astronomers’ Universe. Heidelberg: Springer-Verlag. Bibcode:2010mhgs.book.....P. ISBN 978-3-642-11601-8. doi:10.1007/978-3-642-11602-5.
- ^ A.S. Bhatia, ур. (2005). Modern Dictionary of Astronomy and Space Technology. New Delhi: Deep & Deep Publications. ISBN 81-7629-741-0.
- ^ John R. Percy (2007). Understanding Variable Stars. Cambridge University Press. стр. 16. ISBN 978-1-139-46328-7.
- ^ „Double and multiple stars”. Hipparcos. European Space Agency. Приступљено 31. 10. 2007.
- ^ „Binary and multiple stars”. messier.seds.org. Приступљено 26. 5. 2007.
- ^ Hessman, F. V.; Dhillon, V. S.; Winget, D. E.; Schreiber, M. R.; Horne, K.; Marsh, T. R.; Guenther, E.; Schwope, A.; Heber, U. (2010). „On the naming convention used for multiple star systems and extrasolar planets”. arXiv:1012.0707 [astro-ph.SR].
- ^ „Reverso Context - آخر النهر”. Приступљено 2022-12-28.
- ^ Richard Hinckley Allen (1. 1. 1963). Star Names: Their Lore and Meaning. Courier Corporation. ISBN 978-0-486-21079-7.
- ^ „IAU Working Group on Star Names (WGSN)”. Приступљено 22. 5. 2016.
- ^ „WG Triennial Report (2015-2018) - Star Names” (PDF). стр. 5. Приступљено 2018-07-14.
- ^ AEEA (Activities of Exhibition and Education in Astronomy) 天文教育資訊網 2006 年 7 月 27 日
- ^ Hamacher, Duane W.; Frew, David J. (2010). „An Aboriginal Australian Record of the Great Eruption of Eta Carinae”. Journal of Astronomical History & Heritage. 13 (3): 220—34. Bibcode:2010JAHH...13..220H. S2CID 118454721. arXiv:1010.4610 . doi:10.3724/SP.J.1440-2807.2010.03.06.
Literatura[уреди | уреди извор]
- Lovekin, C. C.; Deupree, R. G.; Short, C. I. (2006). „Surface Temperature and Synthetic Spectral Energy Distributions for Rotationally Deformed Stars”. The Astrophysical Journal. 643 (1): 460—470. Bibcode:2006ApJ...643..460L. arXiv:astro-ph/0602084 . doi:10.1086/501492.
- Carciofi, A. C.; et al. (decembar 2007). „Achernar: Rapid Polarization Variability as Evidence of Photospheric and Circumstellar Activity”. The Astrophysical Journal. 671 (1): L49—L52. Bibcode:2007ApJ...671L..49C. arXiv:0710.4163 . doi:10.1086/524772.
- Ridpath, Ian; Tirion, Wil (2001), Stars and Planets Guide, Princeton University Press, ISBN 0-691-08913-2
- Ridpath, Ian; Wil Tirion (2007). Stars and Planets Guide. London: Collins. ISBN 978-0-00-725120-9.
- Ridpath, Ian; Wil Tirion (2007). Stars and Planets Guide. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-13556-4.
- Star Names, Their Lore and Legend, Richard Hinckley Allen, New York City, Dover, various dates
- „Naming Stars”. IAU.org. Приступљено 30. 7. 2018.
- Wilkins, Jamie; Dunn, Robert (2006). 300 Astronomical Objects: A Visual Reference to the Universe. Buffalo, New York: Firefly Books. ISBN 978-1-55407-175-3.
- Jenniskens, Peter (септембар 2012). „Mapping Meteoroid Orbits: New Meteor Showers Discovered”. Sky & Telescope: 22.
- Ahl, Frederick (1982). „Amber, Avallon, and Apollo's Singing Swan”. American Journal of Philology. 103 (4): 373—411. JSTOR 294518. doi:10.2307/294518.
- Binney, James; Tremaine, Scott (1987). Galactic Dynamics. Princeton University Press. стр. 247. ISBN 0-691-08445-9.
- Tokovinin, A. (2001). „Statistics of multiple stars: Some clues to formation mechanisms”. The Formation of Binary Stars. 200: 84. Bibcode:2001IAUS..200...84T.
- Tokovinin, A.A. (1997). „MSC - a catalogue of physical multiple stars”. Astronomy and Astrophysics Supplement Series. 124: 75. Bibcode:1997A&AS..124...75T. doi:10.1051/aas:1997181 .
- „online version at VizieR”. Архивирано из оригинала 11. 3. 2007. г.
- Tokovinin, A. (2004). „Statistics of multiple stars”. Revista Mexicana de Astronomía y Astrofísica, Serie de Conferencias. 21: 7. Bibcode:2004RMxAC..21....7T.
