Пређи на садржај

Anica Savić Rebac

С Википедије, слободне енциклопедије
Anica Savić Rebac
Урош Предић - Аница Савић Ребац, Галерија Матице српске, 1919.
Lični podaci
Datum rođenja(1892-10-04)4. oktobar 1892.
Mesto rođenjaNovi Sad, Austrougarska
Datum smrti7. oktobar 1953.(1953-10-07) (61 god.)
Mesto smrtiBeograd, FNR Jugoslavija

Anica Savić Rebac (Novi Sad, 4. oktobar 1892 — Beograd, 7. oktobar 1953) bila je srpska književnica, istoričarka filozofije, prevodilac i profesorka Univerziteta u Beogradu.[1][2]

Detinjstvo i rani radovi

[уреди | уреди извор]

Aničin otac Milan Savić bio je ugledni književni radnik – pisac i prevodilac, urednik i saradnik mnogih književnih časopisa. Aničina majka, Grkinja poreklom, takođe je poticala iz ugledne građanske porodice. Zahvaljujući ocu, koji je jedno vreme bio sekretar, potom i urednik Letopisa matice srpske, Anica je odmalena bila u dodiru sa književnicima, slikarima i školovanim ljudima tog vremena. Rano je počela da uči klasične i moderne jezike, tako da je već sa trinaest godina imala prve objavljene prevode. Završila je Srpsku osnovnu školu u Novom Sadu, srednjoškolski tečaj u Srpskoj pravoslavnoj višoj devojačkoj školi, kao redovna učenica, i Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju, kao privatna učenica.

Već 1905. dakle, kada joj je bilo trinaest godina, objavljen je njen prevod Bajronovog speva Manfred. Među njenim prvim radovima su i prevodi Šelija, Emila Verharna. Paralelno se bavila i originalnim književnim stvaranjem. Prva ozbiljna ostvarenja su drame inspirisane antičkim likovima: Nijova, Ifigenija i Poslednja sveštenica Palade Atine. Godine 1906. u časopisu Brankovo kolo izlaze njene pesme Pan i Renesans. Iz pisama koja su Anici upućivali Laza Kostić, Uroš Predić, vidi se da je uživala veliku podršku porodičnih prijatelja, koji su redovno izražavali divljenje prema njenom pesničkom talentu i nadahnutom prevodilačkom radu.

Univerzitetska karijera i najznačajnija dela

[уреди | уреди извор]

Izvesno je da su je već u najranijoj mladosti privlačili klasična filologija i klasična književnost. Godine 1910. upisuje klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beču. Tokom svojih studentskih dana bila je u centru modernih kulturnih zbivanja s početka XX veka. Sa roditeljima je često putovala, međutim ne obilazeći velike evropske gradove, već mala mesta po morskoj obali i planinama. Kao apsolvent pre školske 1913/14, Anica sa roditeljima napušta Beč i vraća se u Novi Sad. Nakon rata diplomirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Sve do svoje udaje, Anica je živela u Novom Sadu. Teško je pribavljala potrebnu literaturu za svoja istraživanja, na šta se često žalila u svojim pismima prijateljima, i inače se teško nosila sa malom sredinom u kojoj je živela. Volela je Beograd i umetnike sa kojima se u njemu sretala.

U proleće 1921. Anica se venčala sa Hasanom Repcem, službenikom Ministarstva vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Godinu dana nakon venčanja, preselili su se u Beograd. Iste godine se zaposlila u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji, prvo kao suplentkinja, a potom kao profesorka latinskog jezika. U toj gimnaziji ostaće do 1930. kada se sa mužem seli u Skoplje, gde je on bio premešten.

Njena zbirka poezije Večeri na moru smatra se kao ženski prilog srpskoj poeziji.[3] Književni kritičar Miodrag Pavlović ocenjivao je da u njenom delu srpska poezija ima značajnog minornog pesnika.[3]

Doktorirala je 1932. na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, sa temom doktorske disertacije Predplatonska erotologija, kod mentora Veselina Čajkanovića. Nakon doktorske disertacije objavljene su i druge Aničine studije: Geteov Helenizam, Ljubav u filozofiji Spinozinoj, Mistična i tragična misao kod Grka, Štefan George, Platonska i hrišćanska ljubav, Kallistos, Tomas Man i problematika naših dana.[4]

Nakon Drugog svetskog rata, objavljene su i studije o "Luči mikrokozma" i Njegošu: Njegoš, Kabala i Filon, Njegoš i bogumilstvo, Pesnik i njegova poezija. Za Anicu Savić-Rebac "Luča mikrokozma" bila je "najviši izraz jugoslovenske kulture" te je, osim pomenutih studija, objavila i prevode "Luče" na engleski i nemački.[2][5]

Anica je nastavila da se aktivno bavi prevodilačkim i esejističkim radom. Njeni prevodi i eseji se stalno objavljuju, a 1946. postaje i vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Vodila je korenspodenciju sa Tomasom Manom, čije je knjige prevodila.[6]

Smrt i posthumno objavljene studije

[уреди | уреди извор]
Табла на згради у Цариградској улици, Београд, у спомен на Аницу Савић-Ребац

Nekoliko meseci nakon smrti svoga muža Hasana, Anica se ubila u svom stanu u Beogradu. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju, 9. oktobra, 1953. godine.

Njeno značajno, ali nedovršeno delo Antička estetika i nauka o književnosti, objavljena je posthumno, 1954, u izdanju beogradske "Kulture". Aničine studije, rasute po brojnim časopisima, prikupio je Predrag Vukadinović i priredio širi izbor iz dela pod naslovom Helenski vidici.

Privatni život

[уреди | уреди извор]

Anica se udala za Hasana Repca 1921. godine. Hasan je bio Srbin muslimanske veroispovesti iz Mostara. On je diplomirao orijentalne jezike na Sorboni a pre toga je bio komita, dobrovoljac u balkanskim ratovima i sa srpskom vojskom prelazi Albaniju.[7]

Odabrana dela

[уреди | уреди извор]

Studije i ogledi:

  • Geteov Helenizam (1933)
  • Ljubav u filozofiji Spinozinoj (1933)
  • Mistična i tragična misao kod Grka (1934)
  • Štefan George (1934)
  • Platonska i hrišćanska ljubav (1936)
  • Kallistos (tekst objavljen na nemačkom jeziku u Wiener Studien) (1937)
  • Tomas Man i problematika naših dana (1937)
  • Njegoš, Kabala i Filon
  • Njegoš i bogumilstvo
  • Pesnik i njeogova pozicija

Objavljene knjige:

  • Večeri na moru, zbirka pesama (1929)
  • Predplatonska erotologija, doktorska disertacija (1932)
  • Antička estetika i nauka o književnosti (1954)
  • Helenski vidici (1966)

Prevodi:

  • The Ray of the Microcosm (1957)
  • Der Strahl des Mikrocosmos.
  • Song and Poems of the Partisans: Folk-poetry from Yugoslavia 1941-1945, Beograd, Jugoslovenska knjiga, 1952
  • Himna svetlosti, Džon Milton, Skolje, Južni pregled, 1938

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Svetlana Slapšak, Anica Savić Rebac (1894 – 1953), Gegenworte - Zeitschrift fuer den Disput ueber Wissen, Berlin-Brandenburgischen Akademie der Wissenschaften, Lemmens Verlag, Berlin 2010.
  2. ^ а б Petar II Petrović-Njegoš, The Ray of the Microcosm Архивирано на сајту Wayback Machine (10. новембар 2013), translated by Anica Savić Rebac, Svet Knjige, Beograd 2013.
  3. ^ а б Savić Rebac, Anica (1987). Zličić, Darinka, ур. Poezija i manji pesnički prevodi. Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada. стр. 7. 
  4. ^ Premović, Jasmina. „О "животној истинитости" у романима Томаса Мана према тумачењима Анице Савић Ребац, Зборник радова Антика и савремени свет: тумачење антике, Друштво за античке студије Србије, Београд 2014, 60-68”. 
  5. ^ Dragan Jovanović, S one strane iskre, NIN, 2625, 19.04.2001
  6. ^ „Anica Savić – Rebac: Marginalizovana intelektualka koja je zadužila našu kulturu | PULSE Magazin”. pulse.rs (на језику: енглески). 2020-06-24. Приступљено 2022-02-18. 
  7. ^ „Život i smrt Anice Savić Rebac - Biografije - Nedeljnik Vreme”. www.vreme.com (на језику: српски). 2002-07-05. Приступљено 2022-02-18. 

Literatura

[уреди | уреди извор]
  • Вулетић, Љиљана (2002). Живот Анице Савић Ребац. Београд. 
  • Пантелић, Ивана; Милинковић, Јелена; Шкодрић, Љубинка (2013). Двадесет жена које су обележиле XX век у Србији. Београд: НИН. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Anica_Savić_Rebac&oldid=28518625”