Јужна летећа веверица

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Glaucomys volans)
Јужна летећа веверица
Glaucomys volans.jpg
Glaucomys volans
Таксономија
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Rodentia
Породица: Sciuridae
Потпородица: Sciurinae
Племе: Pteromyini
Род: Glaucomys
Врста: G. volans
Биномијална номенклатура
Glaucomys volans
Linnaeus, 1758
Подврсте
  • G. v. volans
  • G. v. chontali
  • G. v. goldmani
  • G. v. guerreroensis
  • G. v. herreranus
  • G. v. madrensis
  • G. v. oaxacensis
  • G. v. querceti
  • G. v. saturatus
  • G. v. texensis
  • G. v. underwoodi
Southern flying squirrel Glaucomys volans distribution map.png
Ареал јужне летеће веверице

Јужна летећа веверица (лат. Glaucomys volans) је врста сисара из реда глодара и породице веверица (Sciuridae). Припада племену летећа веверица (Pteromyini). Њено природно станиште су листопадне и мешовите шуме. Насељава подручје Северне Америке исток САД и крајњи југоисток Канаде, а изоловане популације постоје и у Мексику, Гватемали и Хондурасу.

Опис[уреди]

Јужна летећа веверица

Крзно јужне летеће веверице са горње стране тела је сиво-смеђе, бокови су тамно смеђи, а са доње стране тела крзно је крем боје. Очи су велике, а реп спљоштен. Такође, карактерише је и танка мембрана обрасла длаком, која се протеже између предњих и задњих екстремитета тако да омогућава овој врсти веверица да „лебди” и „лети” између грана. Достиже дужину (са репом) од 21 – 26 cm, а сам реп може бити дуг 8 – 12 cm. Ноћна је животиња, које се ретко може видети на тлу.

Облик и величина тела ових веверица у потпуности је прилагођена условима живота у шуми. То су витке животиње с израженим дугим екстремитетима и дугим китњастим репом. Добро развијени мишићи, поготово на екстремитетима, омогућују им добро пријањање и пењање уз дрвеће, а мембрана, која се према потреби може раширити између екстремитета, омогућава „лет”. Реп је спљоштен те им служи приликом „лебдења” и усмерава у „лету”.

Угроженост[уреди]

Ова врста није угрожена јер има широко распрострањење. Јужне летеће веверице успевају да побегну од непријатеља јер су брзе, окретне, пењу се уз дрво и далеко могу да одскоче. Главни непријатељи су јој: јастреб, сова, дивља мачка, ласица, ракун и змија. [2]

Распрострањеност и станиште[уреди]

Јужна летећа веверица (лат. Glaucomys volans) је присутна у Канади, Сједињеним Америчким Државама, Мексику, Хондурасу и Гватемали.[2]

Станишта врсте су листопадне шуме и мешовите шуме.[2]

Начин живота[уреди]

Јужна летећа веверица прави гнезда у шупљинама дрвећа. Женка окоти 2-3 на југу а 3-4 младунца на северу ареала. Животиња се храни инсектима у пролеће, а орасима, воћем и семенкама у осталом делу године.[2]

Размножавање[уреди]

Јужна летећа веверица у току године може имати и два легла. Женке формирају мале групе 20 дана пре рађања. Период гравидности је 40 дана. Окоти се 2-7 младунаца који су слепи, глуви и розикасти. Телесна тежина на рођењу је између 3 и 5 грама. Младунче је потпуно прекривено крзном прве 2 недеље; очи почињу да им се отварају након 4 недеље старости. Период сазревања је око 8 недеља, са 60 дана постају отпорнији на природне услове и почињу да уче да лете. Мајка их надгледа и ако се деси да падну, врати их у гнездо. У почетку, она их учи како да полете и безбедно слете. Мужјаци не помажу у збрињавању младунчади. Када постану мало старији, крећу са мајком у ноћну шетњу и потрагу за храном. Мајка брине о њима до следећег пролећа.

Начин исхране[уреди]

Јужне летеће веверице, што се исхране тиче, нису избирљиве. Једу скоро све: орахе, семенке, воће, лишајеве, печурке, млади изданке, инсекте, пауке, јаја и младе птице. Имају велике очи, и оштар вид. Такође имају истанчан слух и осетљиве бркове на основу којих бирају храну.

Подврсте[уреди]

Научници тренутно препознају 11 подврста јужне летеће веверице:[3]

  1. Glaucomys volans volans Linnaeus, 1758 - североисток САД и југоисток Канаде
  2. Glaucomys volans hrast Bangs, 1896 - Флорида и Џорџија
  3. Glaucomys volans saturatus AH Howell, 1915 - Флорида и Џорџија
  4. Glaucomys volans texensis A. H. Howell, 1915 - источни Тексас
  5. Glaucomys volans chontali Goodwin, 1961 - Оахака
  6. Glaucomys volans goldmani Nelson, 1904 - Чијапас и Гватемала
  7. Glaucomys volans guerreroensis Diersing, 1980 - Гереро
  8. Glaucomys volans herreranus Goldman, 1936 - Веракруз
  9. Glaucomys volans madrensis Goldman, 1936 - Чивава
  10. Glaucomys volans oaxacensis Goodwin, 1961- Оахака
  11. Glaucomys volans underwoodi Goodwin, 1936 - Хондурас

Занимљивости[уреди]

Летеће веверице, захваљујући специјалним кожним мембранама које им повезују предње и задње ноге, могу да изведу продужене скокове са једног дрвета на друго чак и у дужини од 60 метара. Узимајући у обзир величину саме веверице која не прелази 60 цм (без подједнако дугачког репа) закључује се да су летеће веверице у стању да прескоче сто пута већу дужину него што су саме дугачке.

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. Glaucomys volans База података укључује и доказе о ризику угрожености. (на језику: енглески)
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Црвена листа (на језику: енглески)
  3. Glaucomys volans - Taxonomy and Nomenclature

Литература[уреди]

  • IUCN црвена листа угрожених врста, детаљнији подаци о врсти (на језику: енглески)
  • Arbogast, B. S. (1999). Mitochondrial DNA phylogeography of the New World flying squirrels (Glaucomys): implications for Pleistocene biogeography. Journal of Mammalogy 80: 142-155.
  • Fox, D. & Mulheisen, M. (1999): Animal Diversity Web - Glaucomys volans. Accessed May 20, 2005.
  • Fridell, R. A. & Litvaitis, J. A. (1991). Influence of resource distribution and abundance on home-range characteristics of southern flying squirrels. Canadian Journal of Zoology 69: 2589-2593.
  • Mitchell, L. R.; Carlile, L. D. & Chandler, C. R. (1999). Effects of southern flying squirrels on nest success of red-cockaded woodpeckers. Journal of Wildlife Management 63: 538-545.
  • Sawyer, S. L. & Rose, R. K. (1985). Homing in and ecology of the southern flying squirrel Glaucomys volans in southeastern Virginia. American Midland Naturalist 113: 238-244.
  • Stapp, P.; Pekins, P. J. & Mautz, W. W. (1991). Winter energy-expenditure and the distribution of southern flying squirrels. Canadian Journal of Zoology 69: 2548-2555.
  • Stone, K. D.; Heidt, G. A.; Baltosser, W. H. & Caster, P. T. (1996). Factors affecting nest box use by southern flying squirrels (Glaucomys volans) and gray squirrels (Sciurus carolinensis). American Midland Naturalist 135: 9-13.
  • Stone, K. D.; Heidt, G. A.; Caster, P. T. & Kennedy, M. L. (1997). Using geographic information systems to determine home range of the southern flying squirrel (Glaucomys volans). American Midland Naturalist 137: 106-111.
  • Taulman, J. F. (1999). Selection of nest trees by southern flying squirrels (Sciuridae: Glaucomys volans) in Arkansas. Journal of Zoology 248: 369-377.


Спољашње везе[уреди]