Predacija

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Grabljivica)
Иди на навигацију Иди на претрагу
Lav i mladunče jedu ostatke govečeta
Južnokineski tigar (Panthera tigris amoyensis) je predator čiji je plen ovaj papkar

Predacija u ekologiji opisuje jedan od oblika interakcije između dva bića u datom ekosistemu. Predator (ili grabljivac) napada i jede svoj plen.

Predatori mogu, ali ne moraju ubiti svoj plen pre nego što ga pojedu. Ali čin predatora uvek, u krajnjoj liniji, izaziva smrt žrtve, a uzimajući plen i u delovima tela, on se unosi u telo predatora. Pravim predatorom se može smatrati ona životinja koja ubija i jede i druge životinje, ali mnoge životinje se ponašaju i kao predatori i kao lešinari.[1][2]

Prema tome, predator ili grabljivac je životinja koja lovi plen i jede druge životinje. Na primer, pauk jede muvu koju je uhvatio u svoju mrežu, ili grupa lavova jede bivola. Životinje koje predator lovi se nazivaju plen, a apeks predator ili alfa predator je ona koja nije žrtva drugih predatora.[3][4][5][6]

Predatori su obično mesojedi ili svaštojedi (jedu biljke i druge životinje), loveći druge životinje za hranu. Primeri predatora su mačke, krokodili, zmije, vukovi, kitovi ubice, jastozi i ajkule.[7][8]

Definicija[уреди]

Mravi mesojedi se hrane rakom cikadom: neke vrste, posebno kada su jedinke udružene, mogu uloviti plen koji je dosta veći od njih samih
Paučne ose paralizuju i konačno ubijaju svoje domaćine, ali se smatraju parazitoidima, a ne predatorima.

Na najosnovnijem nivou, predatori ubijaju i jedu druge organizme. Međutim, koncept predacije je širok, različito definisan u različitim kontekstima, i obuhvata širok spektar metoda ishrane; a neki odnosi koji dovode do smrti plena obično se ne nazivaju predacijom. Parazitoid, kao što je Ichneumonoidea, polaže jaja u ili na svog domaćina; iz jaja se izlegu larve, koje jedu domaćina, i on neumitno umire. Zoolozi generalno nazivaju ovo formom parazitizma, iako se konvencionalno smatra da paraziti ne ubijaju svoje domaćine. Može se definisati da se predator razlikuje od parazitoida na dva načina: on ubija svoj plen odmah; i tokom svog životnog veka ulovi mnogo plena (ima veliki broj žrtava), dok parazitoidna larva ima samo jedan, ili bar ima svoj izvor hrane obezbeđen samo jednom.[9][10][11]

Relacija predacije sa drugim strategijama ishrane

Postoje i drugi teški i granični slučajevi. Mikropredatori su male životinje koje se poput predatora hrane u potpunosti na drugim organizmima; ovim su obuhvaćene buve i komarci koji konzumiraju krv iz žive životinje, i lisne vaši koje konzumiraju biljni sok iz žive biljke. Međutim, pošto oni tipično ne ubijaju svoje domaćine, oni se obično smatraju parazitima.[12][13] Životinje koje se hrane fitoplanktonom ili podlogom mikroba su predatori, jer oni konzumiraju i ubijaju te organizme kao hranu. Biljojedi koji se hrane lišćem nisu predatori, jer biljke kojima se hrane obično prežive.[14][15][16] Međutim, kad životinje jedu seme (predacija semena ili granivorija) ili jaja (predacija jaja), one konzumiraju celokupne žive organizme, što ih po definiciji čini predatorima,[17][18] iako nekonvencionalnog tipa: na primer, miš koji jede seme trave nema adaptaciju za praćenje, hvatanje i zatvaranje plena i njegovi zubi nisu prilagođeni za rezanje mesa.[19][17]

Lešinari, organizmi koji jedino jedu organizme koji su već mrtvi, nisu predatori, mada mnogi predatori kao što su šakali i hijene lešinare kad se ukaže prilika.[20][21][14] Među beskičmenjacima, društvene ose (Hymenoptera) su lovci i lešinari drugih insekata.[22]

Taksonomski opseg[уреди]

Dok su primeri predatora među sisarima i pticama dobro poznati,[23] predatori se mogu naći u širokom rasponu taksona. Česti su među insektima, uključujući bogomoljke, viline konjice, mrežokrilce i muve-škorpije. Kod nekih vrsta kao što su vislokrilke, samo su larve predatorne. Pauci su predatorni, kao i drugi kopneni beskičmenjaci kao što su skorpije; stonoge; pojedine grinje, puževi i puževi golaći; nematodi; i planarski crvi.[24] U morskim okruženjima, većina žarnjaka (e.g., meduza, hidroida), rebnoša (Ctenophora), bodljokošaca (e.g., morskih zvezda, morskih ježeva, Clypeasteroida, i morskih krastavaca) i pljosnatih crva je predatorno.[25] Među rakovima, jastozi, krabe, škampi i Cirripedia su predatorni,[26] a zauzvrat rakovi su plen skoro svih glavonožaca (uključujući hobotnice, lignje i sipe).[27]

Predatori iz zasede[уреди]

Larva insekta Lethocerus patruelis napada ribu amurski čebačok (Pseudorasbora parva).

Predatori iz zasede su životinje mesojedi ili drugi organizmi, kao što su neke biljke mesožderke. Oni potajno postavljaju zasedu ili u lovu imaju (instinktivnu) strategiju, a uspješnost u lovu ne zavisi samo od brzine ili snage.

Ovi organizmi se obično sakrivaju i mirno čekaju plen da se pojavi na uočljuvoj udaljenosti. Često su zaštitno obojeni, a mogu biti i samotnjaci. To može biti sigurnije za predatora, jer dok vreba manje se izlaže svojim predatorima.

Kada se predator ne može kretati brže od svojih žrtava, preferira sporiji plen i/ili čeka u „zasedi“, što mu daje veću šansu da bude efikasniji nego da je u potrazi. U suprotnom, aktivni lov obično je efikasniji. Međutim, postoje mnoge srednje strategije, kao što je na primer slučaj kada je teži predator od mogućeg plijena na maloj udaljenosti, ali ne u dugoj poteri, onda su u sklopu strategije potrebna uhođenja ili zasjede.

Vidi još[уреди]

Reference[уреди]

  1. ^ Mučibabić S. (1960): Osnovi ekologije. Univerzitetu Sarajevu, Sarajevo.
  2. ^ Škrijelj R., Đug S. (2009): Uvod u ekologiju životinja.Prirodno-matematički fakultet Sarajevo, Sarajevo. ISBN 978-9958-592-03-4.
  3. ^ Hadžiselimović R., Maslić E. : Osnovi etologije – Biologija ponašanja životinja i ljudi. Sarajevo Publishing, Sarajevo. 1999. ISBN 978-9958-21-091-4.
  4. ^ Mayr E. : Populatiomns, species, and evolution – An abridgment of Animal species and evolution. The Belknap Press of Harvard University Press. Cambridge, Massachussets and London, England. 1970. ISBN 978-0-674-69013-4.
  5. ^ Mayr E. : The growth of biological thought – Diversity, evolution, and inheritance, 11th printing, first: Copyright © 1982. The Belknap Press of Harvard University Press Cambridge (Mass.), London (England) . ISBN 978-0-674-36445-5. . 2000. ISBN 978-0-674-36446-2.
  6. ^ Sofradžija A., Šoljan D., Hadžiselimović R. : Biologija 1, Svjetlost, Sarajevo. 1996. ISBN 978-9958-10-686-6.
  7. ^ Begon M., Townsend C., Harper J. : Ecology: Individuals, populations and communities. 3rd ed. Blackwell Science, London. 1996. ISBN 978-0-86542-845-4.. ISBN 978-0-632-03801-5.. ISBN 978-0-632-04393-4.
  8. ^ http://www.britannica.com/search?query=predation Encyclopedia Britannica: "predation"
  9. ^ Gurr, Geoff M.; Wratten, Stephen D.; Snyder, William E. (2012). Biodiversity and Insect Pests: Key Issues for Sustainable Management. John Wiley & Sons. стр. 105. ISBN 978-1-118-23185-2. 
  10. ^ Lafferty, K. D.; Kuris, A. M. (2002). „Trophic strategies, animal diversity and body size”. Trends Ecol. Evol. 17 (11): 507—513. doi:10.1016/s0169-5347(02)02615-0. 
  11. ^ Getz, W. M. (2011). „Biomass transformation webs provide a unified approach to consumer-resource modelling”. Ecology Letters. 14 (2): 113—24. PMC 3032891Слободан приступ. PMID 21199247. doi:10.1111/j.1461-0248.2010.01566.x. 
  12. ^ Poulin, Robert; Randhawa, Haseeb S. (фебруар 2015). „Evolution of parasitism along convergent lines: from ecology to genomics”. Parasitology. 142 (Suppl 1): S6—S15. PMC 4413784Слободан приступ. PMID 24229807. doi:10.1017/S0031182013001674. 
  13. ^ Poulin, Robert (2011). Rollinson, D.; Hay, S. I., ур. The Many Roads to Parasitism: A Tale of Convergence. Advances in Parasitology. Academic Press. стр. 27—28. ISBN 978-0-12-385897-9. 
  14. 14,0 14,1 Bengtson, S. (2002). „Origins and early evolution of predation”. Ур.: Kowalewski, M.; Kelley, P. H. The fossil record of predation. The Paleontological Society Papers 8 (PDF). The Paleontological Society. стр. 289—317. 
  15. ^ Awramik, S. M. (19. 11. 1971). „Precambrian columnar stromatolite diversity: Reflection of metazoan appearance”. Science. 174 (4011): 825—827. PMID 17759393. doi:10.1126/science.174.4011.825. 
  16. ^ Stanley, Steven M. (2008). „Predation defeats competition on the seafloor”. Paleobiology. 34 (1): 1—21. doi:10.1666/07026.1. 
  17. 17,0 17,1 Janzen, D. H. (1971). „Seed Predation by Animals”. Annual Review of Ecology and Systematics. 2: 465. doi:10.1146/annurev.es.02.110171.002341. 
  18. ^ Nilsson, Sven G.; Björkman, Christer; Forslund, Pär; Höglund, Jacob (1985). „Egg predation in forest bird communities on islands and mainland”. Oecologia. 66 (4): 511—515. Bibcode:1985Oecol..66..511N. PMID 28310791. doi:10.1007/BF00379342. 
  19. ^ Hulme, P. E.; Benkman, C. W. (2002). C. M. Herrera and O. Pellmyr, ур. Granivory. Plant animal Interactions: An Evolutionary Approach. Blackwell. стр. 132—154. ISBN 978-0-632-05267-7. 
  20. ^ Kane, Adam; Healy, Kevin; Guillerme, Thomas; Ruxton, Graeme D.; Jackson, Andrew L. (2017). „A recipe for scavenging in vertebrates – the natural history of a behaviour”. Ecography. 40 (2): 324—334. doi:10.1111/ecog.02817. hdl:10468/3213. 
  21. ^ Kruuk, Hans (1972). The Spotted Hyena: A Study of Predation and Social Behaviour. University of California Press. стр. 107—108. ISBN 978-0226455082. 
  22. ^ Schmidt, Justin O. (2009). Wasps. Encyclopedia of Insects (Second изд.). стр. 1049—1052. ISBN 9780123741448. doi:10.1016/B978-0-12-374144-8.00275-7. 
  23. ^ Stevens, Alison N. P. (2010). „Predation, Herbivory, and Parasitism”. Nature Education Knowledge. 3 (10): 36. 
  24. ^ „Predators, parasites and parasitoids”. Australian Museum (на језику: енглески). Приступљено 19. 9. 2018. 
  25. ^ Watanabe, James M. (2007). „Invertebrates, overview”. Ур.: Denny, Mark W.; Gaines, Steven Dean. Encyclopedia of tidepools and rocky shores. University of California Press. ISBN 9780520251182. 
  26. ^ Phelan, Jay (2009). What Is life? : a guide to biology (Student изд.). W.H. Freeman & Co. стр. 432. ISBN 9781429223188. 
  27. ^ Villanueva, Roger; Perricone, Valentina; Fiorito, Graziano (17. 8. 2017). „Cephalopods as Predators: A Short Journey among Behavioral Flexibilities, Adaptions, and Feeding Habits”. Frontiers in Physiology. 8: 598. PMC 5563153Слободан приступ. PMID 28861006. doi:10.3389/fphys.2017.00598. 

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]